Moжемо ли у ваше шаторче?

септембар 27 20:37 2017
Ивана Бошњак Бошњак

Исмејах се малопре са својим родитељима. Оним који су ме родили и васпитали.

Наишла тема, ботепитакако, о неком камповању на ливади, негде код Мостара, на путу ка Малом Дрвенику… Као, људи су пре били љубазни, и те неке године, на путу до мора, решили моји родитељи са све нас две малене, да преноће негде успут, па их пут нанесе на ливаду крај Мостара.  И од приче о љубазним људима на чијој смо ливади преспавали, мама настави: „Јао, то је било оне године кад су нам разни долазили у посету док смо били на мору… Били прво Леле и Борика (моји стриц и стрина, прим.ја 🙂 ) са децом, они дошли са својим шатором, пар дана нам баш било дивно! Онда нам дошли Стипе и Гордана, враћали се из Стипетовог родног Сплита. Док су они пили кафу с нама, ти си се играла са Мариом… А онда дошао ББРК (нећу да напишем име) са породицом! То је било страшно!“

Нисам знала шта је било страшно, знам да сам се ја са синовима дотичног ББРК јако лепо играла у детињству, али не памтим да су нам „дошли у госте“. Сећам се само да смо једном били на мору са њима.

Тата се смеје, зна шта ће мама рећи, а она наставља: „Ма, ко био на мору СА њима? Замисли, молим те, они били 10 дана у неком хотелу близу Дрвеника, па, враћајући се за Београд, решили да нам дођу у госте! Да нам гостују у нашем шатору! Планирали да остану недељу дана! Код нас, у шатору!“

Ја већ грцам од смеха, замишљам ситуацију, а тата ублажује:“Па, нису сви спавали код нас у шатору, само она с децом, ја сам са њим спавао у колима…“ Омајгад! И у нашим колима су гостовали! У спачеку! Зр 118- 03. Оваквом:

citroen-2cv-spacek-avtonet-01-600x337

И у шатору. Оваквом:

 

Али, то није било све!

Пошто су људи дошли у госте, наспавани у хотелској соби, решили да се опусте у шаторчету и спачеку, али, да им моја мама на малој плинској боци кува ручак сваког дана, како је и ред кад ти гости дођу.

Мама попреко, на три душека,  ноћу спава у шатору са супругом татиног друга из детињства, са две своје ћерке од којих једна има две године, са два сина жене коју једва познаје, док мој отац и његов друг из детињства лежерно, у спачеку… Чекај, ко може лежерно да лежи у спачеку?!

Сузе ми од смеха иду, а мама озбиљно и благо нервозна кад се присети ситуације, прича како је и крофне пекла неког трећег дана, а онда јој прекипело. Оће то, ваљда од крофни. 🙂

Увела је тату у шатор, и озбиљно му рекла: „Дејане, нека они дођу код нас у Зрењанин у госте, али мени је доста њиховог гостовања код нас у кампу, нећемо имати ни снаге ни новца да будемо на мору са децом како смо желели!“

Пошто ју је чуо цео камп, само се претпоставља да су дотични ББРК и његова супруга такође чули. Тако каже мама. Каже, могуће је да су чули. Тата се смеје. По његовом осмеху контам да је рекла гласом од којег је одзвањао Мали Дрвеник са све предграђем Великог Дрвеника.

Поједоше драги гости крофне, па се сетили да имају нека посла у Београду, у свом петособном стану. Као, јако им је жао што морају да напусте комфор нашег шатора и нашег спачека… па одоше да се ваљда  гурају њих четворо у пет новобеоградских соба.

„Чекај!“, питам ја маму „зар ова прича није почела о томе како су некад људи били безбрижни и љубазни?“

„Јесте,“ одговара она мртва озбиљна, „љубазни су били они на ливади крај Мостара, а безбрижни ми, док нам се нису углавили гости у шаторче… „

Одлазим од маме и тате, смејући се. Тата ме прати, и на вратима озбиљно каже:

,,А следеће године смо купили већи шатор.“

Е, наздравље!

Како да их не волим таке? ❤

 

Ивана Бошњак Бошњак

Извор: https://dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com/

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.