Најважније вештине које деца морају да науче су вештине којим их не могу научити у школама

 

ВРАТИТЕ ДЕТИЊСТВО ДЕЦИ: АКО ЖЕЛИМО ДА НАШЕ ПОТОМСТВО ИМА СРЕЋНЕ, УСПЕШНЕ И МОРАЛНЕ ЖИВОТЕ, ТРЕБА ДА ИХ ПУСТИМО ДА СЕ ВИШЕ, А НЕ МАЊЕ ИГРАЈУ.

Неки људи сматрају ускраћивање игре младунцима животиња у научне сврхе неморалним. Али размислите о овоме: током последњих 50-60 година, нашој деци непрестано све више ускраћујемо игру. У школама се одмори скраћују, домаћих задатака је све више а притисак да се буде успешан расте.igra

Као био-психолог истраживач са докторском дипломом, у животу сам доста учио. Прилично сам добар у решавању проблема, како на послу тако и у животу, али то има мало везе са мојим школовањем. Учио сам алгебру, тригонометрију, рачун и разне друге врсте математике, али не могу да се сетим да сам се икада сучио са проблемом, чак и у мојим научним истраживањима, који је захтевао та знања. Оно мало уско специјализоване математике која ми је била потребна – научио сам на послу.

У праве проблеме са којима сам се суочавао у животу спадају они физички (како руковати неком машином или отчепити wц шољу), друштвени (како заинтересовати за себе жену из снова), морални (да ли дати ученику који је пао на тесту прелазну оцену због труда) и емоционални (излажење на крај са тугом након што ми је умрла прва жена или задржавање прибраности када сам на клизању пропао кроз лед). Већина проблема у животу не може се решавати формулама или запамћеним одговорима попут оних које учимо у школи. Они захтевању просуђивање, мудрост и креативност које стичемо кроз животна искуства. Деци, та искуства долазе кроз игру.

Ја сам срећковић. Одрастао сам у Сједињеним Државама током 50-их, на врхунцу раздобља које историчар Хауард Чудахов назива “златим добом” слободне игре. Неколико деценија раније изгубила се потреба за дечијом радном снагом, а одрасли још нису почели деци да одузимају новостечене слободе. Ишли смо у школу, али то није била тако велика ствар као данас. Школски дан трајао је шест сати, али смо у основној школи имали паузе од пола сата пре- и поподне, и сат времена паузе за ручак. Наставници су нас тек овлаш надзирали из даљине, али и тада су ретко интервенисали. Рвали смо се по школи, пењали на дрвеће у оближњим шумама, играли са ножевима а зими организовали битке у грудвању. Ништа од тога данас не би било дозвољено у државним школама. Ван школе, обављали смо нешто кућних послова и неки од нас су радили као разносачи новина (што нам је уливало осећај зрелости и обезбеђивало сопствени новац), али смо већи део времена били слободни – слободни да се сатима слободно играмо сваки дан после школе и читаве дане викенда као и током целог лета. Домаћи задатак у основној школи није постојао а у старијим разредима је био минималан. Постојало је опште имлицитно уверење да је деци потребно много времена и слободе за игру.

Педагози у Источној Азији почињу да сагледавају огроман подбачај својих образовних система. Како тврди научник Јонг Зао, кинески стручњак за образовање, раширен израз којим се описују ђаци који излазе из кинеских школа је “гаофенг диненг” што значи “добри на тестовима али лоши у свему другом”. Будући да практично све своје време проводе учећи, не преостаје им времена да буду креативни, откривају или следе своје страсти или развијају физичке и друштвене вештине. Штавише, једна скорашња велика студија коју су спровели британски и кинески научници показала је да кинески ђаци пате од изузетно велике дозе анксиозности, депресије и психосоматских поремећаја изазваних стресом. Чини се да је главни узрок томе превелики академски притисак и недостатак игре.

igg

Сви сисари се играју када су мали, а они који морају највише да науче највише се и играју. Месождери се играју више него биљоједи јер је теже научити да ловиш него да пасеш траву. Примати се играју више него други сисари, зато што њихов начин живота више зависи од учења него од усађених инстиката. Деца, која највише имају да науче играју се далеко више него било који други примати – онда када им је то омогућено. Игра је природан начин на који деца и други сисари уче. У ловоскупљачким заједницама, деци је дозвољено да се играју и истражују онако како они желе по цео дан, сваки дан, зато што одрасли разумеју да тако она вежбају вештине које морају да стекну како би кад одрасту били способни људи.

Најважније вештине које деца свугде морају да науче како би живели срећним, продуктивним и моралним животима су вештине којим их не могу научити у школама. Таквим вештинама нигде их не могу научити. Њих деца стичу и увежбавају сама, кроз игру. То су способност креативног мишљења, слагања и сарадње са другима и контрола сопствених нагона и осећања.

Више него икада у прошлости, креативност је кључ за економски успех. Нису нам више потребни људи попут робота, који само следе упутства, врше рачунања или одговарају на већ одговорена питања – за то имамо роботе, компјутере и интернет претраживаче. Али су нам потребни људи који умеју да постављају нова питања и траже одговоре на њих, решавају нове проблеме и предвиђају препреке пре него што налете на њих. Све то захтива способност креативног мишљења. А креативни ум је ум који се игра.

Сва мала деца су креативна. Током своје игре и самосталног истраживања, она стварају сопствене менталне моделе света који их окружује, као и своје унустрашње светове маште. Одрасли које називамо генијима су они који су некако сачували и развијали ту детињу способност током својих живота. Алберт Ајншајн је рекао да му је школа скоро сасвим уништила интересовање за математику и физику, али да се опоравио кад ју је напустио. Своје иновативно дело назвао је “комбинаторном игром” Тврдио је да је развио теорију релативитета јурећи за зраком сунца и стигавши га, а онда размишљајући о последицама.
Децу не можемо учити креативности, али је можемо убити у њима школовањем које се фокусира не на питања која њих занимају, већ на она која налаже план и програм који каже да сва питања имају по један прави одговор и да сви морају учити исте ствари.

Још важнија од креативности је способност слагања са другим људима, бриге о њима и успешне сарадње. Сва деца се рађају са снажном потребом да се играју са другом децом и кроз ту игру она стичу друштвене вештине и уче се праведности и моралности. По дефиницији, игра је добровољна, што значи да играчи увек могу да одустану. Ако не можеш да одустанеш, то није игра. Сви играчи то знају, а самим тим знају и да други играчи морају остати срећни како би се игра наставила. Због тога је игра једна од најдемократскијих активности. Када се играчи не слажу око правила игре, они морају да преговарају, превазиђу међусобне разлике и нађу компромис. Сваки играч мора спознати могућности и жеље других, како их не би повредио или увредио тако да они одустану. Ако то не уради, игра се завршава а он остаје сам, што је снажна казна за неувиђање туђих потреба и жеља. Најважнија друштвена вештина је способност улажења у умове других људи, и посматрање света њиховим очима. Без ове способности, не можете имати срећан брак, добре пријатеље и кооперативне колеге. А ту вештину деца непрестано увежбавају кроз игру.

iga
У игри, деца такође уче и да контролишу импулсе и следе правила. Сва игра, чак и она најслободнија, има правила. Борба у виду игре се разликује од праве борбе у томе што има правила. У њој не можете шутирати, гристи, гребати или повређивати противника. Док је циљ праве борбе да потчините другу страну, циљ борбе-игре је да што дуже траје, а то се постиже само ако су обе стране задовољне. У социодрамским играма као што су играње “куће” или претварање да сте суперхероји, главно правило је да морате остати у улогама. Ако сте пас, морате лајати уместо да причате и ходати на све четири колико год вам то неудобно било. Ако сте Супер-жена и ваши саиграчи верују да она никада не плаче, морате се уздржати од плача чак и ако паднете и ударите се. Бити човек значи умети да контролишеш своје нагоне и понашати се у складу са друштвеним очекивањима.

Кроз игру деца (и други млади сисари) уче и да контролишу страх. Млади сисари многих врста играју се на начине који дечују опасно. Јарићи скакућу по литицама, мајмунчићи се јуре по високим гранама. Млади људи такође воле опасно да се играју. Зашто? Изгледа да добит од такве игре претеже над опасностима. Они се “дозирају” највишим нивоима страха који могу да поднесу а да их не спопадне паника, и уче да контролишу своја тела када су лице у лице са опасношћу. А то је вештина која им једног дана може спасити живот.
Деца уче у игри и како се контролише бес. Један малишан може случајно повредити другог током кошкања, преговори око правила игре могу пропасти или задиркивање може отићи предалеко. Али да би се забава наставила, бес мора бити обуздан. Како би се игра продужила, играчи морају умети да зауставе агресивно понашање без физичког обрачуна или излива беса, јер ће и једно и друго прекинути игру. На тај начин, деца уче да контролишу бес.

Научници су гајили мале мајмуне и пацове тако што су им дозволили све врсте друштвене интеракције, али су им ускратили игру. Када су одрасли, тестирали су их и закључили да су постали емотивни богаљи.У благо застрашујућем окружењу, постајали би преплашени. Успаничили би се и укочили у углу, не усуђујући се да истраже околину и превазиђу свој страх, што би нормални пацови учинили. Када би их спојили са непознатим пацовом, или би паничили или испољавали агресију. Нису били способни да склапају пријатељства.

 

Неки људи сматрају ускраћивање игре младунцима животиња у научне сврхе неморалним. Али размислите о овоме: током последњих 50-60 година, нашој деци непрестано све више ускраћујемо игру. У школама се одмори скраћују, домаћих задатака је све више а притисак да се буде успешан расте. Ван школе, спортови које организују одрасли (који не педстављају праву игру) замењују спонтано играње. Уместо да имају хобије, деца после школе одлазе на часове. Слободна, ненадзирана игра у комшилуку замењена је “заказаним играњем” (Плаyдатес) које надгледају одрасли, уверени да треба да интервенишу уместо да пусте децу да сама реше своје проблеме. Ове промене десиле су се постепено и неприметно, али су огромнох размера. Изазвали су их родитељски страхови и пораст броја стручњака који непрестано упозоравају на опасности, нестанак блиских комшијских односа или уверење да деца више могу да науче од наставника и одраслих, него од друге деце.

 

Драматично смањење могућности за игру праћено је једнако драматичним порастом менталних поремећаја код деце. Клиничка депресија и анксиозност код деце у САД чешћа је 5-8 пута него 50-их. Друга истраживања показују да су деца изгубила емпатију а да је нарцизам у замаху. Постоје чак и начини да се измери ниво креатвиног размишљања, и истраживања указују на то да је креативност током последњих 30 година у сталном паду код свих узраста. Све ове страшне промене које прате нестанак игре тачно су оно што се може и предвитети, знајући чему игра служи.

Не, деци није потребно више школе. Потребно им је више игре. Ако нам је стало до наше деце и будућих генерација, морамо преокренути ужасан тренд коме смо сведоци последњих пола века. Морамо детињство вратити деци. Деци мора бити дозвољено да следе своје урођене нагоне за игром и истраживањем, тако да могу да порасту у интелектуално, друштвено, емоционално и физички јаке и отпорне људе. Кинези су то коначно почели да схватају, а требало би то да схватимо и ми.

Превела: Јована Папан

Преузето: detinjarije.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.