Наша деца на друштвеним мрежама – као на тацни

април 19 19:19 2017

Беба је дошла у ваш живот. Мирисна, медена, као порцуланска лутка! Поносни сте и обожавате сваки милиметар вашег детета и желите ту радост, љубав и понос да подијелите са свијетом.


А где друго него на друштвеним мрежама. Беба урадила ово, урадила оно, бебин поглед горе, доље, под угом од 30 степени… Не знате коју фотографију да одаберете, па качите свих тридесет ,,о’кинутих” у пола минуте. Свака има своју драж. Снимате дијете, дијелите са свијетом. Да сви виде како је паметно, слатко, мило, како фино прича, пјева, како плива,… Да виде сви. Kоји сви?
Kолико имате ,,пријатеља” на друштвеним мрежама? Ја их, лично, имам преко 800. Баш јуче сам се забезекнула при погледу на цифру која броји људе који имају свакодневни увид у моје активности. Да ли их све познајем? Наравно да не. Ни половину. Разлог зашто су ме додали за ,,пријатеља” – углавном непознат. Могу само да наслућујем.

Некада сам била горе описани родитељ. Сваки милиметар раста и развоја ћерке сам опсесивно качила на интернет да виде пријатељи, породица, познаници. Али нису само они имали приступ мојим фотографијама. Имали су сви они које сам пустила у своје виртуелно окружење. Некако сам се, а вјерујем и већина вас, водила логиком ,,ма шта лоше може да се деси?!” или да се све лоше ствари дешавају неком другом. И дешавале су се. Дешавају се. Деца бивају отета од стране киднапера који су се потрудили да нађу дијете слично оном за које су имали спремна документа. Нашли су двогодишњу девојчицу преко програма за препознавање лица. Дошли и отели дијете мајци из руку. Прича је имала срећан крај па је резултат био ,,само” претрпљена траума за дијете и родитеље.

Тада сам схватила да то може бити било чије дијете, моје, твоје, њихово. У било ком граду, било које државе на свијету. Панично сам поскидала готово све фотографије своје деце из страха од свјесности колико децу излажем незнанцима које имам за ,,пријатеље”.

Прошло је неко вријеме. Почела сам да обраћам пажњу на фотографије својих познаника и пријатеља. Међу оним нормалним фотографијама насмијане деце које сваком живом створу разгале душу немали број их је био другачијих. Фотографије уплакане и тужне деце. Бијесне и разочаране. Оних који су послати у казну па тугаљиво вире из ћошка, па ђелују неодољиво и мами и аудиторијуму. Фотографије болесне деце под температуром. Фотографије малих девојчица, нашминканих, намонтираних које позирају као велике. И што ме највише пренеразило, фотографије потпуно наге деце! Ове двије задње групе су идеална мета за педофиле који ће на сваки начин сакрити своју настраност и пратити ваше фотографије.

Да вас нешто приупитам. Kако бисте се осјећали када би вас неко фотографисао док сте натекли од прехладе, склупчани на каучу? Или када сте тужни и уплакани? Или да се управо растанете од кућног љубимца и плачете као киша, а неко вас снима камером и то окачи на интернет? Или да вас ухвати у доњем вешу или голе након купања, избаци на друштвене мреже и дијели до изнемоглости? Да ли бисте му дали дозволу за то? Или бисте се осјећали ужасно када бисте сазнали да је то неко ипак урадио иза ваших леђа? И што је најбитније да ли сте свјесни да исто то радите својој деци? Добро, не сви, али један забрињавајући број вас. Градите им профиле без њихове дозволе и свако има приступ вашој ђеци. Оно што је једном окачено на интернет, заувијек ту остаје. Фејсбук профил је немогуће избрисати. Да ли сте то знали?

Иако су нама који немамо никаквих задњих мисли овакве фотографије слатке јер су наша ђеца невине и чисте душе, вјерујте да има и оних који их не посматрају тако. Kолико год то нама невјероватно звучало. Да ли сте сигурни да их немате међу својим пријатељима? Ја нисам. За оних мојих осамсто и кусур не могу руку у ватру ставити да их нема са таквим склоностима.

Покушавши да пронађем најадекватније поређење које би вас додатно испрепадало ( јер ово и јесте тема која треба све нас мало да покрене) сјетила сам се статистике да је велики проценат жена које су силоване у аутомобилу док су стопирале, или им неко стао, биле злостављане од стране познатих особа? Kомшија, познаника, па и рођака. То је застрашујуће. Ако некога познајемо, не значи да га знамо.

Чини се да је ово вријеме изопачености у сваком смислу довело до тога да су нам деца на неким пољима презаштићена, док их на другој страни ,,дајемо” маси на извол’те. Не кажем да треба да престанемо да стављамо фотографије деце на друштвене мреже. Само се запитајте, да сте на мјесту ђетета, да ли бисте и сами вољели да вам таква фотографија осване на интернету? И што је најбитније, ко је све може видети. И гђе може завршити.

А онда урадите оно шта вам савјест налаже.

Извор: Мојпедијатар

  Categories:
  1. април 20, 07:20 #1 jelena

    Ne znam odakle tolika potreba za eksponiranjem.Jedni su egzibicionisti, a drugi su voajeri.Većina i ne zna da koristi društvene mreže i ne razmišlja o tome.Mene je davno osvestila jedna reklama o zaštiti dece na internetu.Opisaću je ukratko: majka bezbrižno radi u kuhinji,a dete u svojoj ušuškanoj sobi koristi internet. Odjednom , zvoni zvono na vratima,vrata se otvaraju i počinju da ulaze nasilnici,psihopate, ubice sa testerama, mafijaši,narkomani, sektaši i na kraju pedofil koji odvodi dete sa sobom.Oduvek sam internet doživljavala kao globalnu ulicu i dan danas ne smatram da je bezbedan koliko god se trudimo.Samo želim da Vas pitam : Da li bi ste Vaše dete odveli u neki nepoznati grad i ostavili ga na ulici i rekli mu da Vas sačeka tu dok ne obavite “SVE” svoje poslove i tako svaki dan…INTERNET UPRAVO SIMULIRA TAKVU SITUACIJU.On je portal!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.