Научимо децу да живе у реалном свету

септембар 07 19:30 2015

„Ја ћу радо да се одрекнем много тога, али свом сину ћу приуштити све, да не мора пред другарима да се стиди због старих патика.” Овај разговор сам чула на дечјем игралишту. Маме су се једна другој жалиле како им приходи нису довољни ни за основне трошкове, а камоли за потребе старије деце. Под потребама су мислиле не само на џепарац (који није мали), већ и на гардеробу и обућу. Водиле су дуг и огорчен разговор о скупим патикама и јакнама које су купиле својој старијој деци за школу. Кажу да деца друге ствари неће да носе и зато ће се радије оне одрећи нечега. Једна од њих је на крају признала да је позајмила новац од своје сестре како би могла да купи „маркирану“ одећу за свог пубертетлију који иде у школу. Размишљам, да ли је то у реду, трудити се да деци по сваку цену обезбедимо лагодан живот који није у складу са могућностима нашег породичног буџета. Зашто се стидимо да својој деци кажемо да то не можемо?

majka

Желим да будем ИН! (и платићу то новцем мојих родитеља)
Данашња деца имају могућност да добију све што пожеле. Свега има, потребно је само да у џепу имате довољно новца. То им углавном обезбеђују брижни родитељи. Поред џепарца добијају нове мобилне телефоне са функцијама које ми и не разумемо и, наравно, модерну гардеробу. Тинејџери су занимљива циљна група за фирме. Њихов укус је мера не само за компаније које се баве гардеробом, већ и за прехрамбене ланце, козметичке фирме, али и за произвођаче електронике. Они се труде се да своје производе направе према „мери“ и укусу младих људи који желе да буду у тренду. Можете рећи да је наше друштво такво. Такав је свет!

Бренд дефинише место коме припадаш, стил облачења говори ко си у ствари. Млади се труде да буду „ин“ како би се уклопили и како би им се дивили. Без обзира да ли се ради о маркираној одећи, обући, мобилном или козметици, млади имају осећај да ће их етикета на гардероби учинити познатијим и популарнијим. Према истраживањима, на то шта је „ин“ не утичу само рекламе, већ у великој мери и околина у којој се човек креће, пријатељи, школски другови и наравно родитељи. Управо у школском окружењу можемо видети разлику између деце „која имају“ и оне која немају. Деца су у том смислу веома осетљива на питање новца и могу лако постати мета подсмеха. Они желе да буду као остали, желе да се уклопе и због тога траже од родитеља ствари за које њихова породица нема средстава.

Треба ли разговарати са децом о новцу?

Психолози су јасно за то. Са децом треба причати и о непријатним стварима, а једна од њих је свакако и чињеница да породични буџет није довољан за све њихове прохтеве. Деца од малена стварају однос према новцу. Родитељи имају задатак да деци објасне вредност новца и шта се за коју суму може купити. У продавници их треба укљичити у куповину да би видели колико кошта хлеб, слаткиши, детерџент за прање веша или опрема за школу. Проблем је у томе што се неки родитељи труде да пред својом децом сакрију чињеницу да мало зарађују. То чине управо куповином ствари које не могу приуштити, како њихова деца не би била „другачија“. Без обзира да ли се ради о гардероби, мобилном телефону или џепарцу, то је грешка.
Дете мора да зна да имати мање новца од другара или комшије није срамота. Разговарајте са њима на пример о томе колико плаћате кирију и колика ја ваша плата. Према мишљењу стручњака, уколико су та питања табу у породици, ствара се ситуација у којој родитељи постају робови превеликих захтева своје деце. Кад са децом отворимо питање новца, отварамо и питање вредности којим их желимо научити. Деца посредством нас, родитеља стварају представу о томе шта новац значи и како њиме треба располагати.

Научимо децу да живе у реалном свету

Породица је место где се деца спремају за живот у стварном свету у којем ће морати сами о себи да се старају. Дете стиче слику о томе како ствари функционишу управо у породици. Мајка и отац одређују границе. У том смислу је важно и питање новца. Не дозволите свом маленом да манипулише вама кукањем како „остали то имају“. Објасните детету шта може, а шта не може да има. То не значи да о својој финансијској ситуацији треба да говорите у смислу „ми смо сиротиња“.

Разговарајте са децом о приоритетима породичног буџета, али им никада немојте „бацати у лице“ колико коштају њихове ваннаставне активности, ствари за школу, односно немојте им стварати осећај кривице. Ако старије дете има сопствени новац (од баке и деке или од неког посла), дозволите му да га потроши на оно што жели.
Проблем у васпитању не представља само недостатак новца. И у породицама у којима новац не мањка, родитељи имају исти проблем. Потребно је дете научити да правилно вреднује новац, јер ако га претворе у маркиране патике или најновији смартфон, неће им дуго трајати.

Превела Јелена Милићевић-Пророковић, докторка наука и мајка три (а ускоро и четири) девојчице

Извор: centarzamame.rs

  1. новембар 09, 16:38 #1 Dragan Petrović

    I kada nakon svih priča dete po ko zna koji put ukrade novac (uopšte nije mala svota, bar supruzi i meni) i kaže da mu treba da ga skuplja, šta nama onda preostaje da radimo?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.