Недавно сам била на једном дечјем рођендану. Деца узраста од 3 до 7 година. Игра, смех, галама, деце по свуда и све оно што уз дечје рођендане иде. Али један ме догађај подстакнуо на размишљање.
‘Ма пусти га, он је само дете’
Уз разиграну децу, једно је дете направило сцену када му је власница у чијој се кући одржавао рођендан, забранила да ради баш све и свашта. О чему се заправо ради? Дете од четири године уместо да се игра с осталом децом, оно је почело да отвара ормаре и баца све ствари по поду. Будући да родитељи нису реаговали, реаговала је власница која је дете на љубазан начин замолила да то не ради. Тако је то духовито и на један детету разумљив начин објаснила да се то не ради, да то није лепо, док су родитељи само безбрижно гледали и онда рекли ону реченицу коју ја никако да прихватим и разумем: “Ма пусти га, он је само дете”. И наравно, дете се бацило на под и почело да вришти јер је очигледно научено да може да ради баш све што жели.
Након те реченице тачно сам осетила како ме преплављује љутња. То су реченице које ја никада, али баш никада нећу разумти ни прихватити. Да дете је, па шта? Зар мислите да деца не разумеју ништа? Да деца могу да раде баш све што желе? Зар стварно мислите да морају да раде све што желе како би се развијала и расла? Ја баш и не мислим тако. Да, слажем се да деца треба да имају слободу у свом развоју, да им не треба бранити баш све јер иначе неће научити шта је добро, а што није, али где је та граница када треба рећи ДОСТА? Где је граница између слободе и лепог понашања?
Будући да ни сама не волим када ми се дирају ствари, а и лично никада нисам имала таквих проблема са својом децом, потпуно разумем госпођу која је зауставила дете и на леп начин објаснила да се то не ради. Разумем и дете које је одмах направило сцену вриштећи јер не сме да ради оно што жели. Дете мисли да је то нормално, будући да му никада нико није објаснио да се то не ради, да то „можда“ може да ради кући јер родитељима не смета, али да то баш и није лепо радити негде другде.
Али једноставно не разумем родитеље, који виде и не реагују. Само седе, пијуцкају кафу и смеју се понашању свог детета. Могу да разумем да своју децу пуштају да у својој кући раде шта желе, али ипак, ако их већ сада пуштамо да раде ама баш све што желе, шта ће бити касније, у пубертету на пример, када ионако не слушају, када их нећемо моћи обуздати у неким стварима. Хоћемо ли и онда говорити да деци треба слободе и да их треба пустити да раде све што желе? Бојим се да не, али тада ће већ бити касно.
Деци треба дозволити слободу, али до једне границе. Волети децу не значи дозволити им да раде све што желе. Волети децу је дати им слободу да одлуче сами о својим стварима, али све примерено њиховим годинама. Маленом детету значи пуно да само одлучи хоће ли да обуче црвену или плаву мајицу. Има још пуно таквих примера гдје можемо пустити дете да одлучи само. Децу треба слушати, морамо да поштујемо њихова мишљења, њихове одлуке, али понекад деци треба рећи НЕ. То НЕ је за његово добро.
Треба наћи границу између слободе да дете развија своју знатижељу и лепог понашања. А ми смо ту да их томе научимо. Томе служе родитељи!
Извор: Клоканица