Не разумем родитеље који виде, а не реагују!

септембар 14 11:07 2017

Недавно сам била на једном дечјем рођендану. Деца узраста од 3 до 7 година. Игра, смех, галама и све оно што уз дечје рођендане иде. Али један догађај подстакао ме је на размишљање.

„Ма пусти га, он је само дете”

Уз разиграну децу, једно је дете направило сцену када му је власница у чијој се кући одржавао рођендан, забранила да ради баш све и свашта. О чему се заправо ради? Дете од четири године уместо да се игра с осталом децом, почело је да отвара ормаре и баца све ствари по поду. Будући да родитељи нису реагировали, домаћица је дете на љубазан начин замолила да то не ради. Тако је то духовито и на један детету разумљив начин објаснила да се то не ради, да то није лепо, док су родитељи само безбрижно гледали и онда рекли ону реченицу коју ја никако да прихватим и разумем:

„Ма пусти га, он је само дијете”

И наравно, дете се бацило на под и почело да вриска јер је очито научено да може да ради баш све што жели.

Где је граница између слободе и лепог понашања? Након те реченице тачно сам осетила како ме преплављује осећај љутње. То су реченице које ја никада, али баш никада нећу разумети ни прихватити. Да дете је, па шта? Зар мислите да деца не разумеју ништа? Да деца могу радити баш све што желе? Зар стварно мислите да морају радити све што желе како би се развијала и расла? Ја баш и не мислим тако. Да, слажем се да је деци потребна слобода, да им не треба бранити баш све јер иначе неће научити шта је добро, а шта није, али где је та граница када треба рећи ДОСТА? Где је граница између слободе и лепог понашања?

Будући да ни сама не волим када ми неко дира ствари, а и никада нисам имала таквих проблема са својом децом, потпуно разумем госпођу која је зауставила дете и на леп начин објаснила да се то не ради. Разумем и дете које је одмах направило сцену вриштећи јер не сме да ради оно што жели. Дете мисли да је то нормално, будући да му никада нико није објаснио да се то не ради, да то „можда“ може радити код куће јер родитељима не смета, али да то баш и није лепо радити негде другде.

Једноставно не разумем родитеље, који виде и не реагују. Само седе, пијуцкају кафу и смеју се понашању свог детета. Ако их већ сада пуштамо да раде ама баш све што желе, шта ће бити касније, у пубертету? Хоћемо ли и онда говорити да деца требају слободу и да их треба пустити да раде све што желе? Бојим се да не, али тада ће већ бити касно.

Деци треба дозволити слободу, али до једне границе. Волети децу не значи дозволити им да раде све што желе. Волети децу је дати им слободу да одлуче сами о својим стварима, али све примерено њиховим годинама. Маленом детету значи пуно да само одлучи хоће ли обући црвену или плаву мајицу. Има још пуно таквих примера где можемо пустити дете да одлучи само. Децу треба слушати, поштовати њихова мишљења, њихове одлуке, али понекад деци треба рећи НЕ. То НЕ је за његово добро. Треба наћи границу између слободе да дете развија своју знатижељу и лепог понашања. А ми смо ту да их томе научимо. Томе служе родитељи!

Извор: Клоканица

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.