Нема тате, нема прженица

новембар 06 22:22 2018

Једно од многих лета када су сви пријатељи и кумови, јер фамилију и немам, били код нас у викендици; када је кума спремила прженице за доручак.

Питала ме је да ли ми се допадају, а ја, језичара и случајно искрена, пре него привржена и пристрасна, рекла сам да тата прави боље.

,,Па нек ти тата онда прави прженице.’’, рекла је сујетно.

Одлучила сам да ако нема тате, нема више ни прженица.

Испржен хлеб, натопљен јајима више никад нећу јести. Изаћи и огрнути се ћебетом и пити кафу на клупи испред куће, више никад нећу урадити. Опраштам ти.

Опраштам себи што нисам окренула добро познат број, јер нисам смела.
Опраштам ти што сам морала да будем јака.
Опраштам ти што сам знала да не би хтео да цмиздрим, па сам гледала како се људи опраштају од тебе изгриженог језика. Јер да сам заплакала, не бих знала да престанем.
Опраштам ти што сам постала емотивно осакаћена.
Опраштам ти што ми је са 22 године досадно.
Тата и мама кад много раде да би теби било добро, они нису често код куће. За то време се трудиш да знају за шта раде. За тебе. Па ти кад су док куће причаш им шта си све урадио (оно што ниси прећутиш, мама и тата не морају да знају да ниси најбољи).
Опраштам ти што ниси био ту, па кад си био сам покушала да будем најуспешнија, најбоља. Сваки следећи пут још више. Зато ми је и досадно.
Опраштам ти што знам и са парама и без њих. Опраштам ти што могу да преживим све, добро сте ме научили да имам четрдесет година са двадесет.
Опраштам ти што сам смотана за ,,нормалне ствари’’.

Јер ја не знам да се носим са једноставим стварима, мене оне буне. Могу да проживим и преживим којекакве животне катарзе, али не знам шта да радим кад ми пукну хулахопке у аутобусу до факултета.

Сећам се да је први пут дошао по мене на журку. Чучао је поред неке пијане девојке, покушавајући да сазна где живи да је одвезе. Био је сав избезумљен, јер није могао да јој помогне.
Урадио је још мали милион ствари за људе. Био им је потребан, а онда кад су они њему били потребни – били су ту. Чудно је кад причам са његовим пријатељима из детињства, колико им је тешко па једва причају о њему. Ваљда имам ту себичну црту да не схватам да он није био само мој тата, већ и пријатељ, брат, кум и муж.

Имао је много улога, а опет улога оца му је била изгледа најлошије одиграна. Не зато што је био лош отац, него јер је није одиграо до краја. Пропустиће најлепше моменте мог живота, оне у којима ми је најпотребинији. Предраже, јебеш вечере у три ујутру и доласке по мене кад ме боли трепавица и не могу пешке од школе, посла. Не верујем у бракове, свадбе и обичаје. Сад поготово, јер нема ко да ме испрати. Где ћеш бити кад све буде лепо? Где ћеш бити кад мама не може више? Зашто моје дете, као ни ја, неће имати деду?

И то ти опраштам. Али се не опраштам и нећу правити деци прженице.

Извор: Лоламагазин

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.