“Немам разлог да браним наставнике, напротив”

април 16 17:55 2016

Гледам, читам и не верујем…Најпре се данима на интернету вртео снимак најновијег случаја млаћења професора, а онда је пукла и „офлајн“ брука, и остали медији су почели да брује о томе. Добро је. Хвала том несвесном ученику првог разреда који је окачио на „yоутубе“ како његов другар из разреда бар 30 цм виши и 30 кила тежи млати своју професорку. Јер, да он то није урадио, не би знали много тога, ни ми ни министарство:

– Да је сасвим о.к.  научити памети наставницу јер није хтела да поправи оцену, да дневник да га он среди, шта год…

– Да би и наставница и школа, ћутали о томе да није „пукла брука“ и све дошло до медија.

– Да је могуће направити такву свињарију, а онда се елегантно исписати из школе и вероватно причекати мало да се заборави , а онда наставити срећно са својим „блаженим“ животом (упркос чињеници да се најављује нека кривична пријава, у питању је малолетник, а наше судство спорије од пужа, те од те приче ако нешто буде, син ће већ имати репутацију локалног насилника који вероватно носи пиштољ за појасом)

– Да се после свега упире прстом у несрећну професорку(која је батинама испраћена у пензију, коју треба да дочека крајем јуна) јер је по једној везији а)прва насрнула а по другој б) није одмах пријавила све директору и инспекцији(вероватно постиђена и згрожена )

– Да је у Србији данас свакако лакше одвалити шамарчину и пљунути, него научити Мендељејев периодни систем елемената, на пример

Овај списак би могао да буде и много дужи, али са сваким редом, мало овог мог здравог разума урла: зашто се сви понашају као да је ово нормално? Да ли сам блесава што имам неодољиву жељу да том малом(а јесте мали дупло је млађи од мене) доделим коју васпитну, мада очито закаснелу?

Да се разумемо, ен генерал, противник сам насиља, нарочито у образовној институцији, нарочито сам против да наставници маленим чупавим главицама које једва вире из клупа својим понашањем намећу решавање конфликта насиљем као „пожељан модел“. И професор не би требало себи да дозволи да неког удари. Први. Али, ако имаш наспрам себе неког ко је јачи, много безобразнији и без трунке „домаћег васпитања“ (о којем стално трубим), онда не дневник, него било шта што ми дође до руке, може да буде једино решење. .У циљу самоодбране наравно.

Добро је прошао, ја бих била много грубља  Неко ће рећи да ми је лако да се срдим из перспективе мајке деце која су недавно проходала и да је лако причати о нечем што ниси искусио. Родитељство је тежак изазов, то стоји. Поготово данас, када буквално имаш осећај да су сва наша деца деца улице, већ од момента кад крену сами да висе у паркићу и да се играју сличицама и пикају лопту, да је утицај који имаш на њих занемарљив. Али, онда се питаш, а где си био друже до тад, шта си радио? У праву су људи кад кажу – шта урадиш до школе, то је човек, биће, индивидуа, то је основ који се тешко мења. Због оваквих као што је овај „даса“, увела бих поново клечање на кукурузу. Боље сад, него сутра кад милиција буде долазила да нехајно направи записник јер је тај исти мали што је дигао руку на особу која треба да му буде ауторитет, мало „испеглао“ жену или дете. Јер, насиље је заразно, ослади се…

Поента ваљда није (само) у грозном, насилном чину чији смо снимак сви гледали и гледали у неверици. Али, можда јесте у томе да је друштво, које већ деценију и по живи у синдрому „куване жабе“, отупело и на веће и крупуније ствари, па свако кога ово лично не дотиче, или није доживео на својој кожи, окреће главу или има своје „решење“. Поента је можда и да министарство просвете нема идеју, план, неки циљ ка којем се креће, осим паметовања разних инспектора и тешких речи извештаја и процедура који добро звуче у ТВ изјавама.

Поента можда јесте да је и тај несрећни насилник производ друштва, породице, околности. Али не мислим да је ниједан „гнусни чин наставника“ било да фаворизује неког ученика, или је дрзак или не зна да предаје, заслужује опакав епилог. Оно што Марко Пауновић каже на блогу можда јесте део слагалице, али свакако не највећи, и не онај који овде недостаје. И колико један професор може да буде нефер да доживи овако нешто после 40 година рада? Па, није све баш тако једноставно…

Немам разлог да браним наставнике, напротив. Има их разних, осетила сам на својој кожи и нетрељивост, и неправду и била тужна и повређена више пута током школовања. И они су људи, све што је љуско није им страно. Али са сваким новим случајем насиља у школи, чини ми се да је њихово професионално достојанство згажено, поломљено. После мале плате, лоше мотивације на послу, несређених односа у колективима, млаћење од стране ученика је последњи стадијум њиховог пада.

 

 

Извор: piskaralo.com
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.