Нове генерације родитеља приликом васпитања деце све више прибегавају саосећајним методама, односно тзв. саосећајном родитељству, за које баке и деке тврде да је млако и благо васпитање.
Поменути облик васпитања првенствено се темељи на нежним методима, пуним разумевања дечијих потреба. Мало ко током свог живота није чуо реченицу да „начин на који се бринете за дете у првим годинама његовог живота увелико утиче на то какво ће оно бити као одрасла особа“.
Колико саосећајно родитељство помаже деци да буду бољи људи кад одрасту у односу на оне који су током одрастања изложени чврстој руци родитеља, прича бањалучки психолог и едукатор у „Школици за родитеље или како васпитати дијете у савременом добу“ Снежана Јонџа.
Она истиче да саосећање игра велику улогу у процесу васпитања, те да родитељи морају бити сензитивни према потребама своје деце.
– То су потребе за сигурношћу, топлотом, његом, прихватањем, љубављу, потребе неопходне за преживљавање, раст и развој деетета. Проблем настаје када родитељи не разликују потребе од дечијих жеља па крену са куповином најскупљих играчка без којих дете може да се игра – појашњава Јонџа.
Према њеним речима, најбољи стил за васпитање је онај који задовољава све дечије потребе и малишана спрема за живот у заједници путем постављања граница.
– Друштво нам свакодневно поставља границе и захтева да их поштујемо. Зато је задатак родитеља да дете припреме и поставе му границе понашања. Дисциплина је важан сегмент васпитања и не захтева ауторитативан васпитни стил који је штетан за дете – прича Јонџа и додаје да се дисциплина може постићи методима који у исто време граде однос поверења и љубави између родитеља и детета.
Јонџа тврди да је немогуће размазити децу ако им родитељи показују љубав, а постају размажена тек када им се не постављају границе и захтеви и ако изостане дисциплина.
– Љубав и разумевање не искључују дисциплину. Да би дете израсло у емотивно стабилну, зрелу и самосталну особу, неопходно је да добије љубав и разумевање и буде дисциплиновано. Деци се мора забранити понашање које је штетно за њих и околину – рекла је Јонџа и прецизирала да маме и тате треба да науче да одбију испуњавање дечијих жеља, али да покажу детету да га у исто време воле и прихватају.
Саосећање и показивање емоција не искључује коришћење казни и награда, напротив, врло су пожељне уколико се дозирају на прави начин. Неопходно је деци упућивати реалне похвале, а награде су пожељне код већих успеха.
– Казне су деструктивне уколико укључују насиље, агресију и увреде, али су врло конструктивне уколико одузимају детету угодности попут гледања цртаћа или мобилног телефона, као и задужења попут брисања прашине, прања судова или доношења дрва – појаснила је Јонџа.
Блогерка Сандра Симоновић на свом блогу пише да повезујуће родитељство ствара чврсте веза са дететом, на основу којег родитељи постају мудрији, саосећајнији и бољи јер помажу детету да израсте у сигурну и смирену особу, те да такве односе ствара с другим људима.
– Саосећајно родитељство се темељи на грађењу односа. Нису толико важни сами методи васпитања колико је важан однос међу родитељима и децом, тражење непрестаног додира. Претпоставка је да се дете непримерено понаша када не осећа везу између родитеља и самог себе. Када нађемо начин да осетимо једно друго, дететово понашање је „уређено“ и спремно за сарадњу – пише Симоновићева.
Она наглашава да је темељ поменутог васпитања лични рад самог родитеља и истиче да је важно детету и себи дозволити да осећају и изразе сва осећања кроз која пролазе.
Главне особине саосећајног родитељства:
*Изградња односа и тражење додира кроз заједничке тренутке, грљење, изражавање љубави речима и делима, заједнички осмеси, играње
*Лични раст и развој родитеља и искрено његовање свог односа
*Дозвољавање изражавања осећања детету
Подршка у тешким и тренуцима снажних емоција
Бити свјестан да је дете ваше огледало и да оно што вас мучи, умара и нервира код њега је заправо оно што радите сами
Васпитање без казни и награда – Не треба ни понижавати, говорити ружне речи и погрдна имена и избегавати изразе никад и увек, не моралисати, не подсмевати се, не омаловажавати и слично.
Похвале изговарати описно, на пример речима описати шта нам се највише допада на слици коју је дијете нацртало.
Реч проблем заменити речју изазов како бисте се унутар себе и породице помирили с тим да је свака ствар, ма колико запетљана и тешка била, решива.
У говору се не користе термини „добро дете“ и „лоше дете“ јер не желимо послушно дијете које не мисли својом главом, већ креативно које ће дати лични допринос свему.
Аутор : Анита Јанковић
Извор:гласрпске