Учитељи подучавају своје младе ученике неспутаном изражавању. Два суседна з храма имађаху по једног штићеника. Један од њих, који сваког јутра одлажаше у набавку, застаде на друму дечака из суседног храма.
„Где ћеш?” упита први.
„Идем куда ме ноге носе,” одговори други.
Овај одговор до те мере помете првог дечака, да је морао да се обрати за помоћ свом учитељу. „Сутра ујутро,” посаветова га учитељ, „кад сретнеш тог дечкића, постави му поново исто питање. Он ће ти одговорити исто, а ти га онда упитај: „Кад не би имао ноге, где би онда ишао? То ће га ућуткати.”
Следећег јутра, деца се опет сретоше.
„Где идеш?” упита први.
„Идем куда ме ветар одува,” одговори други.
Младац се поново смути и пожури да се пожали учитељу за свој нови пораз.
„Питај ти њега куда би ишао да нема ветра,“ предложи му учитељ.
Следећег дана, деца су се срела и по трећи пут.
„Где идеш?“ упита први.
„Идем на пијацу да купим поврће,“ рече други.
Тумачење
Ова прича даје пример ученика који је овладао неспутаним изражавањем, па сваког јутра на исто питање има различит одговор. А свако јутро је и по себи посебно, тј. другачије. Отуда, учитељ не успева ученика да унапред припреми за евентуални дијалог. Ово је у духу зена који је одбацивао шеме и устаљена правила, негујући дух спонтаности и различитих одговора на околности.
У ширем смислу, ова прича указује на то да су ситуације и живот, у одређеном смислу, непредвидиве, тј. да се стално (свако јутро) мењају и да се стога човек за њих не може унапред припремити по неком шаблону.
Извор: http://alternativa.rs/