Није лако основцима

јануар 22 20:30 2017

Колумна: Сунђери и креде

Аутор: Борис Јашовић

Прваци тегле торбе у којима као да је спаковано топовско ђуле. Криве кичму под теретом сувишних књига! Једва их можете назрети иза големих торби. Чак вам се каткада учини како торбе саме ходају улицом. И све то због камаре свесака и књига које прваци морају вући.

ДИГРЕСИЈА 1: Српски језик: буквар + читанка + свеска на широке и уске линије; Математика: уџбеник + радна свеска + свеска на коцке; Свет око нас: уџбеник + радна свеска + свеска на коцке; Енглески језик: уџбеник + радна свеска + свеска на уске и широке линије… Лично познајем једног Божидара из првог четири, који сваког четвртка носи наведени багаж свесака и књига (ђутуре) на својим нејаким раменима. Часна пионирска реч!

Онако сићушни и малени, прваци ударнички испаштају под непотребно наметнутим јармом – да то чак ни три часа физичког недељно не могу исправити. А Министарство чини све како би деца упражњавала физичко васпитање сваког другог дана.
Треба, ваљда, направити баланс. Најпре претоварити децу часовима и књигама, савити им кичму – а онда им ту исту кичму пеглати часовима физичког васпитања. Не каже се бадава – у здравом телу, здрав дух.

ДИГРЕСИЈА 2: Али, због чега првацима наметати по пет часова – два пута недељно? Због чега их одједном убацивати у машину која ће их ионако самлевати читавог живота? Запитате ли се то каткада, поштовани родитељи првака и осталих основаца?
Ипак, на Савету родитеља ретко ћете кога чути да потеже проблем претешких торби. Расправља се о пречим стварима – да ли ће осмаци на екскурзију у Ресавску пећину или на Палићко језеро. Министарство такође болује од дефицита занимације за поменуту тему. Прече је, на пример, питање обавезних школских униформи и дуалног образовања.

У другом разреду, бивши прваци делују снажније – стаменије. Брза храна доприноси порасту масе – а масом се (питајте Ван Дама), лакше излази на крај с оријашким торбама. Ипак, кичма је повијенија него раније, те сваки четврти другак наликује знаку питања. Није вам потребно соколово око физијатра како бисте то и сами приметили. Али шта вреди – гурати се мора даље.

У светлу будућност тећег разреда.

А затим и четвртог, након којег се уз искрене сузе и по који осмех, будући петаци растају од учитељице/учитеља.

ДИГРЕСИЈА 3: И док сте одгледали кратки рекламни блок између два светска првенства у фудбалу, или четири сезоне индијске ТВ серије – ето свршетка првог поглавља основне школе.

У петом разреду, ђаци који више нису гуштери (мада нису ни џомбе) – полагано схватају да се узуси васпитно-образовног система транзицијске Србије исцрпљују у свеопштој дезорјентацији. Министарство тражи једно, Завод за унапређење образовања друго, Национални просветни савет треће, директори четврто, наставници пето, просветни инспектори шесто, родитељи седмо, јавност осмо, влада девето а ђаци (наравно), нешто сасвим десето…
Срећом, петаци тек делимично примећују поменути раскорак. Но, будући да још увек не разумеју шта то у ствари примећују – понашају се као да су и даље у четвртом разреду. Не либе се да наставницу српског језика ослове са “учитељице”.

ДИГРЕСИЈА 4: Лапсус лингве.

У шестом разреду, будући седмаци већ почињу да уочавају благе пукотине у систему васпитања и образовања. Схватају, рецимо, како без проблема могу погодити наставника у главу грудвом папира – а да притом остану читави. Апсолутно нетакнути у својој неукусној враголији за коју би у старом систему образовања и васпитања сасвим извесно добили шут карту из школе и трајну забрану уписа у било коју васпитно-образовну установу унутар самоуправног универзума.
Мобилни телефони постају саставни и неотуђиви део ђачког прибора. Пекара – друга кућа.

ДИГРЕСИЈА 5: А ви им, цењени родитељи, редовно обезбеђујете финансијска средства за допуну кредита. Шта ћете – морате! Само пазите – тежа повреда дисциплине на часу подразумева преписивање посредством мобилног телефона!!! Невоља је, међутим, када се поврх тога (за време часова који нису физичко васпитање), поједини ученици осмеле и крену да изводе бодибилдерске игроказе – без икаквих последица. На пример, када током трајања часа изводе згибове између две клупе. Такво се понашање иначе сматра лакшом повредом дисциплине од стране ученика. Питање је само – да ли крхка наставница може научити лепом понашању малолетне билдере и од импровизоване теретане поново успоставити устројство школске учионице?

Није лако основцима, али ни наставницима такође!

У седмом разреду, који одувек важи за најопакији период основне школе, бившим шестацима све теже пада брутално одсуствовање ауторитета међ’ наставничким кадром. Само што они не размишљају о томе баш на тај начин. Ипак, нежнији и сензибилнији међу седмацима, они лепо васпитани који су елементарно васпитање понели од куће, доживљавају трауме гледајући немоћне наставнике који узалудно покушавају да дисциплинују малолетне деликвенте. Исте оне који су и у првом разреду правили проблеме и испољавали прве симптоме хроничног агресивитиса. А замислите тек сада када су постали основношколске “џомбе”? Неки међу њима чак и физички одударају од основношколског стандарда па их нехотице можете побркати са домаром или наставником. Срећом, још увек су у мањини што не значи да је и тиранија мањине срећна околност. Нарочито када агресивци малтретирају већину неагресивних вршњака, покушавајући да им наметну властити систем вредности.

ДИГРЕСИЈА 6: А познато је да поред школе, и вршњаци имају пресудну улогу у социјализацији.

Проблем је што с једне стране “провалије” стоје неауторитативни наставници (којима систем одмаже у испољавању наставничког ауторитета), док с друге стране стоје ауторитативни основци које су делимични продукт система – а који ипак, што је парадоксално, чезну за гвозденом руком дисциплине.

ДИГРЕСИЈА 7: Мада, на који би то начин наставници и били кадри да дисциплинују недисциплиноване ученике када у рукаву немају нити један озбиљан дисциплински џокер. Неумољиви Правилник о правима, обавезама и одговорностима ученика вели да је лакша повреда дисциплине на часу када се ученик успентра наставнику на главу или га пријатељски ошамари због опкладе. Заправо, у таквим приликама наставник једини и испада грбав, будући да “није способан” да заведе ред на часу – односно да реторичким вештинама (обашка дидактичким методама), трајно социјализује млађаног хулигана – кад већ родитељи то нису стигли да учине.
Још ће га због тога што у није малолетном хулигану окренуо и други образ (уместо боксерске вреће), директор добронамерно изрибати пред Наставничким већем – уз неретко одобравање осталих наставника. (Ех, та просветарска солидарност). А затим ће, на концу, наставник – кривац бити приморан и да се јавно покаје и самокритички осврне на властити дефицит педагошког постигнућа – како би вуци били сити и овце остале на броју.

Џомбе-осмаци, који броје дане до скидања из основне школе, умеју да буду и те како осветољубиви према ауторитетима без ауторитета. Нарочито када им ови упишу нешто лошију оцену у дневник. Тада се строги приговори наставницима јављују као саставни део тензионог фолклора. Притиску се неретко придружују и родитељи, све док школе напослетку не подлегну здруженим притисцима родитеља и ђака. Јер, како особе без ауторитета могу испољавати ауторитет приликом оцењивања? – сасвим се логично питају ђаци и родитељи.
Због свега тога, Министарству треба препустити одговорност у вези са (не)постојањем ауторитета просветних радника – и пружити му прилику да својски поради на поправљају лошег статуса просветних радника. Елем, образовање не иде без васпитања, као што ни васпитање не иде без дисциплине и наставника с приличном дозом ауторитета. Давних је дана то приметио генијални филозоф Кант. Једино је питање да ли ће то исто приметити и кројачи наших судбина? У међувремену, основцима никако није лако у изокренутом систему вредности којим је захваћен и систем васпитања и образовања ове земље.

ДИГРЕСИЈА 8: Притом, обавезне школске униформе и тешке торбе првака- ђака неће поправити ствари. Потребно је изменити и Правилник о правима, обавезама и одговорностима ученика – првенствено у смеру ротирања појединих одредаба тежих и лакших повреда дисциплине на часу.

Борис Јашовић

  1. јануар 22, 21:35 #1 Сунђери и креде - Борис Јашовић

    “Свеска на коцке”! Ваљда свеска у квадратићима! Математичари и стручна, па и образована јавност прави разлику између “коцке” и “квадратића”!

    Одговорите на овај коментар
    • јануар 22, 22:04 Nale

      Bravo za komentar,od celog teksta Vi ste primetili najvecu stvar- tudj trn u oku..nasa tuzna svakodnevnica. Tekst je odlican..cak i sa kockicama koje prvaci kao i vecina njihovih roditelja ima automatizovano u svom govoru.

      Одговорите на овај коментар
  2. април 13, 01:56 #2 Web Hosting

    Из математике ће много штошта не задржи у памети, но ако си је једном савладао, онда ћеш се по потреби увек лако присетити заборављеног.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.