Није све у оценама, важније је учење

септембар 21 18:55 2015

Право учење тражи истраживање, флексибилност, преузимање ризика и прављење грешака.

У мојој породици образовање је увек било у самом врху на листи приоритета. Родитељи су ми усадили љубав према учењу и свест о томе да је важно да се што више образујем. Тако сам научила да читам, да умем да кажем колико је сати и издекламујем таблицу множења пре него што сам кренула у предшколско. Од малих ногу сам знала да су добре оцене и академско постигнуће кључ за успехе касније у животу. Од првог дана у вртићу, па током каснијег образовања, свом снагом сам се трудила да моји родитељи буду задовољни оним што сам постизала. Мој једини циљ биле су добре оцене, а маму и тату бих поносно обавестила када сам добила максималан број бодова на тесту. Нисам размишљала о свом образовању са аспекта „учења“. Све што сам желела било је да добијем добру оцену.

Ucionica-skola-nastava-620x350
Ипак, моја прича има срећан крај. Иако сам већи део свог образовања провела потпуно усредсређена на резултате са тестова и оцене из ђачке књижице, научила сам да не занемарујем учење захваљујући програму за најбоље средњошколце који сам летос похађала. Научила сам да уживам да истражујем и бавим се захтевним темама, као и да стално тежим да боље разумем свет у коме живимо. Научила сам да преузмем ризик и да се не треба стидети због погрешног одговора. Научила сам суштину потраге за знањем, и заувек ћу бити захвална за овакво искуство које ми је помогло да учење доживим на потпуно нов начин.

 
Моја прича није типична јер се одиграва обрнутим хронолошким редоследом у односу на причу просечног ученика. Просечан ученик полази у школу и започиње своје образовање видно расположен и жељан нових сазнања, вођен радозналошћу. Међутим, у великој већини случајева, тај исти ученик завршава средњу школу смркнут, и више није заинтересован да испитује и истражује свет око себе. Шта се заправо догодило за тих 12-13 година?

 

Право учење тражи истраживање
Верујем да проблем не лежи у ученику, нити у његовим наставницима и родитељима. Не лежи ни у његовим пријатељима, нити природном недостатку интересовања. Проблем лежи у самом образовном систему.
Погледајмо само како је наш образовни систем конципиран: ученици седе у својим клупама у учионици и слушају наставника на часу како предаје. Домаћи задаци осмишљени су да помогну ученицима да се додатно упознају са градивом. Касније, на ред стижу тестови да би се видело колико су ученици разумели то градиво. Онда циклус почиње испочетка.

 
Овакав систем делује логично, зар не?
На неки начин заиста делује. Наш образовни систем никада није био осмишљен тако да су оцене најважније – људи који су посвећени едукацији осталих заиста желе да помогну својим ученицима да науче разне ствари и постану успешни. Резултати на тестовима требало је да послуже наставницима да процене колико су ученици упознати са темом, да буду само мерни систем за знање које су ученици стекли. Нажалост, негде успут, заменили смо право учење са академским постигнућима који су тако постали средиште образовања. Почели смо да се концентришемо превише на резултат, а премало на процес учења. Образовање је постало све мање прича о интелектуалном развоју и напретку, а све више прича о оценама. Свима који су укључени у едукативни процес – наставници, родитељи, ученици – ова чињеница је позната .

 

Можда нису у потпуности свесни тога, али свако од њих верује да су добре оцене од суштинског значаја за успех касније у животу (да ли је то тачно или не, друго је питање): добре оцене у основној и средњој школи воде ка упису на добар факултет, што онда води ка проналажењу доброг посла и успешне каријере и тако долазимо до срећног живота. Из тог разлога наставници и родитељи често истичу значај добијања добрих оцена у школи, било да се ради о домаћем задатку или тесту. Они само желе најбоље за своју децу, а добити добре оцене чини се као најједноставнији пут ка успеху.
Ученици су такође усредсређени на то да добију добре оцене, јер је то оно на шта су научени. Они су научени да је најбољи начин да напредујете у животу тај да постижете добре резултате у школи, без обзира на процес учења. Оцене су оно што је битно. Оцене су оно што ће њихове родитеље учинити поносним и оно што откључава врата успеха. И како то обично бива, на крају они губе из вида стварно образовно искуство у корист лаког пута ка успеху.

 

Никога не треба кривити због тога. Или су можда ипак сви криви. У сваком случају, модус по којем образовни систем функционише несумњиво производи супротан ефекат од жељеног. Када ученици крену у школу, они су радознали и не плаше се да погреше. Међутим, стављањем акцента на давање тачног одговора занемарујемо истраживачки принцип. Ученици се уче да избегавају могућност да упркос уложеном труду доживе неуспех, зато што се такви квалитети не истичу и не награђују у нашем образовном систему.

 
Право учење тражи истраживање. Оно тражи флексибилност, преузимање ризика и грешке. Томас Едисон, познати проналазач и научник, испробао је више од 100 различитих техника пре него што је усавршио електричну сијалицу. Уместо да је на своје пропале покушаје гледао као на неуспех, он је њих третирао само као методе које нису дале жељени резултат. То је порука коју морамо да пренесемо нашим ученицима – да су истраживање, флексибилност, преузимање ризика и грешке кључне компоненте напретка. Образовни систем који истиче резултат више него процес учења никада не може на одговарајући начин да мотивише своје ученике, и само ће служити за затупљивање ума.

 

Извор: novakdjokovicfoundation

 

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.