Nisam ja protiv štrajka

oktobar 27 07:20 2014

 

Na jednom blogu moj tekst o štrajku je naveden kao primer nekoga ko je usamljen u kolektivnu po tome što nije za štrajk.

Jesam usamljen u kolektivu, u vezi sa stavom prema štrajku, kao što znam da sam usamljen, ili među usamljenima, u nastavničkoj populaciji, ne samo kada su u pitanju štrajkački stavovi. No, milije mi je da budem usamljen, a sa sopstvenim stavovima, i koji, naravno, proizilaze iz dubljih promišljanja, nego da budem toplo zaštićen okriljem mase, a bez svog stava, tj. uz prećutnu obavezu da, bar suštinske, svoje stavove podređujem onome što je „opšteprihvaćeno“.

998758_597094956990302_1574422726_n

Dakle, usamljen u naznačenom smislu, jesam, ali – nisam protiv štrajka, protiv štrajkovanja, nisam protiv sindikata; besmisleno bi i bilo biti protiv svega ovoga. Ali, jesam protiv BESMISLENIH štrajkova! Ne znam da li se dovoljno jasno oseća razlika? Valjda bi trebalo da se uoči svakog štrajka prave procene: KAKVI SU IZGLEDI DA ŠTRAJK USPE, mala „studija izvodljivosti“. Tako bi trebalo da rade ozbiljni sindikati. Jer niko mudar, ili bar prilično mudar, neće srljati u štrajk koji po svim procenama nema šanse na minimum-minumuma uspešnosti. Kakva je upravo sadašnja situacija sa ovim štrajkovima (u prosveti) koji su najavama i u zamahu. Čak sadašnju situaciju, iz koje je VIŠE nego kristalno jasno da nema ni minimalnog izgleda na štrajkački uspeh, ne bih ni obrazlagao, ne bih se zamarao obrazlaganjem, jer je sve jasno svakome ko ume makar elementarno da procenjuje „stanje stvari“. Ili se štrajkovi i ne pokreću zato da bi se njima postigli neki rezultati, nego, tek onako, da se malo nešto ustalasa, da se malo članovi sindikata oslobode nekih naboja, itd? Da sve ovo nije vezano za maltretiranje učenika, prisiljenost da se kasnije nadoknadi izgubljeno, ovaj zabavni ili psihoterapeutski karakter štrajka bi se i mogao prihvatiti, mada sumnjam da je on bilo gde u sindikalnoj teoriji ili praksi zabeležen kao cilj.

Reklo bi se: ali, treba probati, nikad ne možemo unapred biti potpuno sigurni da li će štrajk uspeti ili neće. Da, ali u ovom slučaju se treba osloniti na moć procene svog rukovodstva. Sindikalno rukovodstvo koje se vremenom pokazalo kao dobar ili loš prognozer (i taktičar) u vezi sa ishodima štrajka – postaje nam dobar ili loš orijentir za svaku buduću situaciju. Rukovodstvo koje je u većini slučajeva povelo svoje članstvo u uspešne štrajkove – dobija kredibilitet, dobija poverenje članstva. Podrazumeva se da niko ne može da bude prorok, da 100% slučajeva predvidi ishode štrajkova, ali – ako u većini slučajeva to uspe, mislim na sindikalna rukovodstva, onda time demonstriraju, onda dokazuju svoju dobru procenu, svoju dobru sindikalnu strategiju, svoju odgovornost, svoju zrelost…

Ako to, napotiv, ide po sledećem principu:
– Ljudi, hoćemo li malo da štrajkujemo?
– ‘Oćemooo!
– U redu, ‘ajde da malo štrajkujemo. A bogami, ako zatreba, i malo više!

SINDIKALNA RUKOVODSTVA KOJA DVADESET I VIŠE PUTA POVEDU SVOJE ČLANSTVO U ŠTRAJK – A SAMO JEDANPUT ŠTRAJK BUDE USPEŠAN: valjda je i sindikalno najostrašćenijem jasno: NEMAJU ILI NE BI TREBALO DA IMAJU KREDIBILITET I POVERENJE SVOG ČLANSTVA. No, šta sve kod nas nije naopako, pa je iluzorno očekivati da nam i u ovoj oblasti sve bude na svom mestu. Iskreno, na mestu takvih rukovodilaca ja bih se stideo, tj. već posle trećeg-čevrtog bezuspešnog pokušaja ja bih dao ostavku.

Kao drugo: umesto huškanja članstva na bezuspešni štrajk, kao smisaonije u sadašnjoj situaciji, vezano za ulogu sindikata, ja vidim njegovo anagažovanje na jednom pravom socijalnom problemu koji je u pozadini svih negodovanja, NEKAKO SE I NE VIDI.

Naime, ima situacija u kojima jedan prosvetni radnik radi i od svoje jedne plate izdržava 5-6 članova porodice koji ne rade i nemaju prihode. I ima slučajeva u kojima jedan prosvetni radnik radi, a njegov (na primer) bračni drug radi u banci ili u Pošti, decu su iškolovali, čeitiri je člana porodice, itd. Ove dve pozicije, sa istim smanjenjem plate, sa istom kuknjavom zbog smanjenja plate su – nebo i zemlja. (A obično bude da najviše kukaju oni koji nisu najugroženiji, tobože – brinu zbog najugroženijih.) Napraviti takvu jednu, uslovno rečeno – socijalna mapu, svojih članova, a onda uporno stupati u dijaloge sa Vladom i raditi na zbrinjavanju, u bilo kojem vidu, onih koji po takvom snimanju situacije zaista dođu kao ugroženi (nekako mi se čini da bi se u ovom slučaju naišlo na punu spremnost za dijalog, od strane Vlade) – u tome vidim pravu, realnu misiju sindikata u datoj situaciji, i takav sindikat sam spreman da uvažavam, kao odgovornu i dostojnu socijalnu organizaciju. A za ono: „- Hoćemo li štrajk? – Hoćemooo! – U štrajk! U štrajk!“, ne treba ni mnogo mudrosti, ni mnogo taktike, niti bilo kakve procena efekata, ništa-ništa-ništa! Samo se napiše odluka i – to je sve!

Dakle, još jednom: nisam protiv štrajka, samo sam protiv BESMISLENIH štrajkova! A besmisleni su oni koji su sa nultim izgledom na uspeh, odnosno, oni kod kojih se takvi nulti izgledi nakon izvođenja i potvrde.

 

Preuzeto: nekinovinastavnici.wordpress.com

  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.