Све петице!
Замислите да дођете болесни код лекара па му лепо опишете дијагнозу коју сте сами себи одредили, уз помоћ интернета, наравно, објасните му како сте се лечили, опет уз консултације интернета, али ето, није вам баш нешто успело па вам је све лошије и лошије па нек’ лекар препише неке таблете за ту вашу болест. И онда вас лекар прегледа и установи да уопште немате ту изгуглану болест већ неку сасвим другу и да сте само погоршали стање. Лекар је лекар зато што је студирао минимум 6 година. И зато му се не мешајте у посао.
Или, друга ситуација. Нешто вам лупа у ауту и ви се игратe механичара, дигнете хаубу и чепркате где не треба. Наравно средите ауто тако да личи на Кременков и кад га дошлепате механичару овај почупа пола косе због штете коју сте сами себи направили. И механичар је механичар зато што се за то школовао. И зато што зна шта ради и како ради и зашто баш тако ради. И зато му се не мешајте у посао.
Писање
Много родитеља једноставно обожава да се петља у посао учитеља. Уче децу да пишу пре него што крену у школу. Нема везе што их не науче правилно да држе оловку, важни су ако им дете пише. То што ће их у школи учити да пишу другачијим потезима, правилним редоследом обликовања слова и нови словопис, то никог није брига. Учитељице, по правилу, морају исправљати писање слова И, М, Н, А, Т…
Заправо, сва слова која имају равну црту клинци пишу, по родитељским Гугл упутствима, одоздо према горе, а оловку држе ко да је крамп. Слово ‘О’ редовно се започиње одоздо па у смеру казаљке на сату – дакле опет погрешно. И онда се учитељ запита зашто је преседео сате и сате на стручним усавршавањима кад родитељи знају све и направе штету пре него дете дође у руке учитељице.
Резервни листићи
Много родитеља се код куће игра учитеља. Копају по учитељским групама и страницама и скидају листиће тамо објављене. ОК, лепо је да се води брига о дететовом напретку у школи, али полако људи!
Ако учитељица зада више задатака одмах се нађу они који скачу на задње ноге и тужакају стручним службама и директорима или трачају међусобно вештицу која малтретира децу с гомилом задатака. Зашто? Зато што онда родитељи не стигну с клинцем решавати те додатне задатке које су набавили. Ко је ту луд?
Има и учитеља који својим ученицима задају толико мало задатака да то деца одраде за време великог одмора. Онда надобудни родитељи сами код куће смишљају задатке и причају како учитељица не ради, како је лења и опет иду да се жале надлежнима.
Ко би свима угодио? Даш домаћи задатак – не даш домаћи задатак, не ваљаш свакако.
Учење унапред
У настави постоје одређени поступци и методе, редослед учења неког градива с разлогом. Битним разлогом. И није увек све ученицима одмах јасно и, да, често им је врло тешко. Док не усвоје и схвате.
Међутим, нестрпљиви родитељи желе да дете одмах и сада све зна па крену као маргарин у све да се мешају. Прескоче пар месеци градива које би дете у школи свладавало и ‘стручно методички’ науче дете потпуно погрешном поступку.
И онда дете добије слабу оцену из знања зато што није могло да се снађе, јер је на један начин објашњавао родитељ, а на други начин учитељ. И онда дође бесан родитељ у школу и вришти на учитељицу јер ‘дете кући све зна’. Зачарани круг. То мешање у учитељске методе и поступак личи на самолечење самодијагностиковане болести.
Нормални родитељи и они други
Учитељи на родитељским састанцима држе предавања родитељима како помоћи детету у учењу, али понекад без учинка, јер, зна се, мисли свако да је учитељ бити лако. Заиста су ретки родитељи који јасно и гласно замоле учитеља да им покаже и објасни начин на који би могли радити с дететом. Који не узимају ствар у своје руке и брљаве по методици. Који не инсистирају да им клинац мора имати све петице.
– Ја код свог сина не признајем оцену мању од 5.
– Госпођо, а јесте ли Ви имали све петице у основној школи?
– Хахаха, не, ја сам Вам, знате, пролазила с 3.
Али зато сад дечју психологију, педагогију, методику познају савршено.
Знамо да нико не може волети дете више од родитеља, али исто тако, нико им не може нашкодити више од родитеља, а често из најбоље намере.
Ово сигурно не значи да родитељи треба да се искључе и све препусте учитељима, већ да подстичу сарадњу, траже савет и интересују се за своје дете. Да не закључују сами, већ да се консултују и питају. То није најбољи, већ једини начин да учините најбоље за образовање свог детета.