Данашњи образовни систем осмишљен је у првој половини 19. века, када су потребе образовања биле другачије. Данас су још увек школе организоване као фабрике из времена индустријског процвата, по принципу: не размишљај, буди послушан и ради.
Свако од нас учи и прима информације на свој, јединствен начин. Свест о томе је јако важна. Нема већег дара који можете дати деци од помоћи да схвате да немају проблем – да су посебна управо таква каква јесу. За „исправан” начин учења, детету је пре свега потребно да буде примећено и уважавано као индивидуа.
Школе су склоне једном стилу учења и углавном се обраћају једном типу ученика. Традиционална учионица која је организована тако да подучава углавном кроз аудиторни модус, задовољава потребе свега 34% ученика. Због те наклоности многа деца се тамо не осећају добро.
Која је улога родитеља?
Кључ исправног начина учења било би прилагођавање метода и техника дететовом индивидуалном стилу учења, радећи на когнитивном, психосоцијалном и моторичком аспекту. Тиме ће дете учењу приступати са знатижељом и самомотивисано.
Будући да су родитељи јако битна карика у образовању деце, њихово саветовање и знања о томе како могу да пруже подршку и усмере дететов процес учења јако су важна. Зато је у рад с децом битно укључити и родитеља, тако да се информише о стилу учења детета и да му се пруже конкретни савети за даље.
Булимично учење и трпање огромне количине краткорочног знања, а затим његово избацивање по задатку, засновано на идеалу послушности – изгубило је смисао. Тако се дјеца отуђују од школе јер не могу видјети чему она служи и који је њезин смисао. Дошло је вријеме да се учењу и нашим индивидуалним различитостима приступи на другачији начин.
Образовање ‘споља према унутра’
Темељни принцип оваквог типа образовања је страх од ауторитета, моћи и казне. Принцип који сигурно на дуже стазе нема позитиван учинак. Идеал таквих школа је послушност. Образовање споља према унутра значи да се од деце очекује да већину времена буду пасивна. Знање се шири одозго према доле, од стручњака или ауторитета ка ученицима, улога ученика је примање информација. Основно средство комуникације су заповеди и захтеви – треба да, мораш. Ученици се вреднују према бодовима у тесту и онда се просуђују као вредни похвале или критике. Вреднујемо их међусобним упоређивањем, нпр.: “Ти си добар, али он је бољи.”
Образовање ‘изнутра према ван’
Други начин на који можемо децу поучавати је изнутра према ван. У тој филозофији очекује се да деца буду активна и укључена. Виде се као појединце са сопственим цртама и атрибутима. Они су људи које треба упознати, људи с којима се треба опходити. Види их се као људе који постају целовити изнутра према ван, према сопственом временском распореду. Поштовање је основно начело интеракције. Када се дететове јаке стране негују и поштују, оно учи да буде самопоуздана особа с много поштовања.
Најважнији начин одржавања дететове природне жеље за учењем је да му помогнемо да пронађе ко је оно стварно – у чему је добро и шта воли. Треба да престанемо да обраћамо пажњу на то што деца не могу и почети наглашавати шта могу. За то су првенствено одговорни њихови родитељи и учитељи.
Код нас нас се још увек цени послушност
Проблем је у томе што покушавамо да упловимо у будућност ослањајући се на оно што смо радили у прошлости, односно на модел образовања “споља према унутра”. Данашње доба је неизвесно и носи мноштво промена за које не знамо како ћемо се носити с њима у будућности.
Оно што нам треба је нова и свеже енергија индивидуалаца. Пуштајући децу да се развијају и изражавају своје унутрашње потенцијале, радимо за њих и њихово боље сутра, без жеље да их обликујемо према сопственим замислима и идејама.
Све наведено кроз овај текст преглед је трендова који позивају на буђење и прилагођавање новом времену. Сажетак у четири тачке гласио би:
- Пракса, а не само теорија – припрема за стварни свет
- Дигитализација учења – усвајање нових технологија у учењу и подучавању
- Иновативне методе и персонализација подучавања
- Мултидисциплинарност у раду
Извор: klokanica.24sata.hr