Оцена неуспешна као мотивација

јул 05 17:42 2016

О оценама су, наравно, говорили већи стручњаци од мене. Покушавам да напишем оригинални чланак, на основу мог знања и искуства међу клупама, али одзвањају ми туђи цитати. Зато, одмах на крају текста прилажем дванаест страна које је професор Светомир Бојанин написао на тој теми у својој књизи Школа као болест. Надам се да ће ми ово кршење права опростити и радије схватити као рекламу. Књигу веома препоручујем. О проблемима у школи Светомир Бојанин говори свеобухватно, дубоко и реално.

ocena
А сада, мој сажетак и увиђања:

Термин дефинише неравноправан однос снага
На почетку, проблематичан је сам назив појаве – оцена. Оцењивање је радња која врши наставник над учеником. То ставља дете у подређени положај, а искрен и отворен однос сарадње не може постојати између неравноправних страна. Јасно је одмах ко је главни. Одрасли имају контролу, а дете је контролисано. У тренутку оцењивања, све је у рукама наставника. Дете опет, као и у безброј других ситуација у свом животу, доживљава фрустрацију услед немоћи. Дете притиснуто контролом, природно је да покушава да контролу избегне или да је превари. Временом деца постају веома вешти у томе.

Оцена неуспешна као мотивација
Оцена за ђаке је исто што и шаргарепа и штап за магарце. „Ако учиш бићеш награђен, а ако не учиш бићеш кажњен“. Оцена не само што је спољашња мотивација, него је и лоше средство за то. Методом награде и казне активира се доњи, примитивни, реактивни део мозга који је задужен за преживљавање. У таквом стању, луче се „бори се или бежи“ хормони, који „затварају“ горњи, рецептивни део мозга којим усвајамо знање. Физиолошки је немогуће учити у таквом стању.

Награда и казна, односно високе и ниске оцене, дугорочно су штетне, а не корисне. Не можемо никога натерати, присилити да нешто учи. Да бисмо усвојили одређену материју морамо бити мотивисани изнутра – да нам је материја занимљива или корисна (те стога занимљива). Наставник својим еланом, личношћу и љубављу према деци и материји коју предаје може да у великој мери утиче на мотивисаност ђака. Наравно, не у потпуности, а то и није потребно, чак ни пожељно.

Оцена важи за прошлост, а одређује будућност
Оцене често одређују професионалну, а тиме и личну, судбину ђака. Оцењујемо колико је ученик у једном тренутку познавао неку материју, а тиме одређујемо коју ће школу ученик моћи да упише. Неки ученици успеју да се изборе с том препреком и да заблистају у следећој фази образовања, али за велику већину препрека предходног успеха и пријемног испита је одлучујућа. Зато што „мора да постоји систем селекције“. Колико год он бесмислен био – а у 21. веку не могу да верујем да нисмо смислили интелигентнији начин. У вези с тим:

Оцена етикетира – одликаш или губитник
Када постанемо ђаци, одједном постоји број који одређује нашу вредност. Родитељи и друштво нас виде кроз призму тог броја, та призма постаје наше огледало, усвајамо погледе који допиру кроз њу као свој лик. Наставимо да живимо ту додељену улогу – високе оцене значе да смо способни, па такви и постанемо; ниске оцене значе да смо на дну, где, веома тужно и најчешће неосновано (јер свако има свој таленат) и остајемо. Додатна опасност код високих оцена је неминовно суочавање са бољима и јакима од нас самих, те слом личности услед разбијања илузија које нисмо ни тражили.

Оцена изазива раздор међу другарима
Скалом оцењивања и јавношћу оцена ствара се компетитивност где јој место није. Живот нам вештачки постане такмичење, измешта се фокус са личног напретка на поређење са другарима. Ако се поредимо, покушавамо да будемо бољи од њих, тачније да добијемо бољу оцену по свакој цени – на уштрб другарства и људскости.

Оцена изазива завидљивост и уображеност
Разврстани смо по „тимовима“ – одликаши нарцисистички одбијају да се друже са слабијим ђацима, а ови њих посматрају са завишћу и стварају своје, алтернативне групе и хијерархије, подаље од „система“.

Оцена је превелик притисак и стрес
Као што је описано раније, систем награде и казне активира лучење хормона страха. Стрес услед оцена је погубан по менталне способности, а изазива и главобоље, високи крвни притисак, дијабетес, екцем, астма, анксиозност… Децу до 17 година, док не стекну извесно самопоуздање и слику о својим вредностима, веома је штетно (осим што је бескорисно) оцењивати.

Оцена не може да буде објективна
колико год на томе инсистирао Правилник о оцењивању. Разлог лежи у личности и расположењу сваког наставника, у томе колико је одређени ђак наставнику симпатичан, чак и ниво знања осталих ђака у разреду.

Оцена убија креативност
Оцена приморава ђака да се ограничи на материју која ће се оцењивати. Не оставља простор за дискусију, логично размишљање, сагледавање друге стране медаље, развијање у смеру који се не може предвидети и контролисати. Да парафразирам Елизабет Бастос: у данашње време мултидисциплинарности, муњевитог технолошког напретка, тероризма, верског фундаментализма, ратова, еколошке кризе – морамо омогућити деци да развијају домишљатост, интелигенцију, морал, креативност, разумевање, толеранцију – а не да их гушимо процењивањем привремено наштребаних бескорисних информација.

У многим земљама образовање је још централистичкије а наставник још ограниченији. Републичка општа тестирања која се спроводе у име једнакости, наведене проблеме још више продубљују и чине их тежим.

Правилник о оцењивању разликује две врсте оцена:

– формативно (наведена на прво место у Правилнику: „редовно проверавање постигнућа и праћење владања ученика у току савладавања школског програма, садржи повратну информацију и препоруке за даље напредовање и, по правилу, евидентира се у педагошкој документацији наставника), и
– сумативно (оцена која се уписује у дневник).
Све до 16. или 17. године ученика, једино је корисна „формативна“ оцена – термин који морамо заменити мање ауторитарним и прихватљивијим термином – препорука, повратна информација, процена, евалуација.

Формативна оцена нема и неће имати практичну тежину све док се оцењивање користи као средство присиљавања и контролисања ученика.

Шта наставници могу да учине поводом проблема оцењивања?

Могу да не прете лошим оценама.
Могу да стављају акценат на лепоте учења, а не на оцене.
Могу да охрабрују учење, а не добијање оцена.
Могу да не обраћају пажњу на оцене.
Могу да с децом граде позитиван однос пун љубави и поверења.
Могу да објасне деци да је оцена начин да су њигови родитељи обавештени о томе шта се и колико ради у школи, као начин да се сарађује како би детету било што лакше и што боље научило. Керол Двек брилијантно о томе говори овде.
Могу контактирати Министарство просвете са својим запажањима и захтевима, или послати му твит овде.
Шта родитељи могу да учине поводом проблема оцењивања?

Могу да не условљавају љубав према детету оценама. (Или било чим другим.)
Могу да га не награђују и не кажњавају за оцене.
Могу да објасне детету да су оцена смерница и упутство за даљи рад и напредак.
Могу детету допусте да развија свој особит таленат, да га у томе подржавају одговарајућим материјалима, сусретима, људима, ситуацијама.
Могу детету објаснити да свако има свој, другачији таленат и да је то у реду и задивљујуће.
Могу објаснити да га не пореде ни са ким.
Могу објаснити да су оцене услов за даље школовање.
Могу објаснити да оцене нису мерило детеове личности, већ колико је у одређеном тренутку познавало одређену материју.
Могу разговарати са наставником о дететовим интересовањима, али и о осећањима везаним за оцењивање.
Могу контактирати Министарство просвете са својим запажањима и захтевима, или послати му твит овде.
Волела бих да чујем мишлљење наставника и просветних радника на овој теми. Колико оцењивање помаже деци да уче? Колико га користите као дисциплинарно средство?

Извор: zmajka.wordpress.com

  Categories:
  1. јул 05, 18:00 #1 MAMA

    ZAVISI KAKO SE OCENJUJE UGLAVNOM SE PRAVI RAZLIKA MEDJU DECOM,BOGATIJI I SIROMASNIJI.UTICAJNI RODITELJI I OBICNI SMRTNICI.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.