Очеви, не дозволите да у свом сопственом филму играте споредну улогу

Недавно сам имао велико задовољство да разговарам са Жељком Курјачки. Она је психотерапеут, блогер, принцеза, ратник, ћерка, заштитник, предузетник… Као психотерапеут највише се бави проблемима самопоуздања и позитивног доживљаја сопственог тела, физичког изгледа, здравља, а потом и психологијом трауме.

Ако бих морао да је опишем једном фразом, како због своје смелости да се бави како комплексним областима, тако и због лакоће којом представља свој рад у јавности, рекао бих да је Жељка храбра Мерида српске психотерапије.

• Жељка, данас је некако уобичајено да се отац посматра као додатак породици, нешто без чега се може. Да ли сматрате да је отац битна фигура у одрастању деце?

Много ми се допада што говорите о очевима и њиховој улози у дететовом животу. Мислим да је храбро говорити о томе. Приметила сам да, када се каже да очеви имају важну улогу у животу деце коју мајке не могу да замене, понекад се наилази на љутите реакције читатељки. Понекад мајке то доживе као да се њихов значај за дете на неки начин умањује ако се каже да су очеви једнако важни за здраво одрастање детета. Ако се прича о добрим, пожртвованим, преуморним, неоправдано скрајнутим и обесправљеним очевима, то не значи да се улога мајки и све што мајке чине за дете ниподаштава.

Дете може да одрасте савршено здраво и срећно одрастајући само са мајком. Али не бисмо требали стварати слику да је у савршеним околностима за дете мајка довољна. Нетачна претпоставка да је мајка детету природно потребнија него отац је идеално тло за развој осећања кривице. Тада мајке верују да никад нису довољно добре јер је њихов утицај тако пресудан. Сваки њихов поступак се тада посматра под лупом. А за дете мајка исто тако постаје извор осећања кривице јер оно зна да никада неће моћи да буде толико добро ни према њој ни према својој деци колико је то мајка била према њему.

Знате, кад бих требала да причам о својој мајци, да набројим шта сам све од ње научила и да је овако јавно похвалим, урадила бих то без проблема. И при томе не бих имала утисак да хвалећи њу на неки начин умањујем значај свега онога што је мој отац урадио за мене. Али сада када желим да напишем све дивне ствари које сам научила од свог оца, некако осећам нелагоду према мајци. Као да хвалећи њега нећу говорити о томе шта ме је он научио, већ шта ме је мајка пропустила да научи. Осећање кривице је моћан регулатор понашања. Када се, на пример, роди дете које је болесно или има неки инвалидитет, мајка је (наравно неоправдано) оптерећена осећањем кривице, верује да је на њој да сама пружи што бољу негу детету, да што више поштеди другу своју здраву децу, да не „осете“ и да не „трпе“. Она, из осећања кривице или из страха за дете, одгурује оца од детета. Отац узима улогу физичког радника, снабдевача итд, али не неког ко се директно бави дететом. Дешава се да мајке створе симбиотску везу са дететом толико јаку да ту више нема места ни за кога другог. Уколико супруг у тој ситуацији одлучи да напусти жену најчешће наилази на оптужбе од стране средине да је безосећајан, себичан, јер је напустио жену кад му се родило болесно дете. Наравно да постоје људи који су заиста такви, себични и површни, који једноставно одлазе тражећи лепшу породицу или одлазе јер не желе напор. Али за неке добре очеве би се могло рећи да су пре изгурани из породице него да су је напустили. Није ту било места за њих ни да буду супрузи ни да буду очеви и они одлазе јер заиста не знају шта друго да раде.

• Ако је човек биће заједнице, онда је љубав базична потреба свакога од нас. У том смислу и отац и мајка би требало да подједнако воле дете?

Заблуда је да је љубав према сопственом детету природно дата. Она се и код мајки и код очева развија временом. Већина мајки развија љубав према беби док је она у стомаку, док је замишља како ће изгледати, а најинтензивније када осети да беба почиње да се помера. Оне имају ту предност што бебе носе у свом стомаку девет месеци. Али и тада већину мајки изненади сопствени недостатак емоција када први пут угледају своју бебу. Неке маме кажу да су осећале као да им је неко дао туђе дете. Ипак је потребно мало времена да се осећања развију. Веза са дететом се, касније, интензивно развија када беба почне да узвраћа осмех или да на неки други начин комуницира са родитељима. Зато очевима често треба више времена него мајкама да се „привикну“ на новорођено дете, да развију осећања према њему. Очеви понекад ни не добију прилику да развију чврст емотивни однос са дететом.

• Поред тих „природних предности“ које мајка има, делује ми да у се већини данашњих медија, улога оца и дечака представља као инфантилна у односу на мајке и ћерке. На пример у цртаним филмовима као што су Мулан, Залеђено краљевство, Храбра Мерида, Пепа Прасе, Рио, Зоотрополис…

Улога оца у васпитању је још увек потиснута у позадину, али мислим да се ствари мењају управо захваљујући људима као што сте ви који својим радом утичу на то. Не знам колико је могуће утицати на оне очеве који радо пребацују на мајке сав терет васпитавања детета, али верујем да се много може учинити за оне очеве који не желе да буду скрајнути у позадину, али који су несигурни у то шта је њихова улога и који су можда обесхрабрени женским ауторитетом у васпитању деце.

Отац је битна фигура у одрастању детета једнако колико и мајка. Деца која су одрастала само уз мајку могу бити савршено здрава и срећна (једнако као и она која су имала само оца). Али лишавати дете чврсте емотивне везе са оцем кад је он ту и вољан да буде отац је велика штета и губитак за дете. А то се дешава тако што мајке преузимају главну улогу, а очеви се послушно повлаче у позадину. Мајке су често те преко којих дете комуницира са оцем. Мајка се намеће између оца и детета и „тумачи“ оцу шта неки дететов поступак значи, шта је дете рекло њему или о њему, а детету шта му је отац поручио и шта је отац неким гестом мислио. Мајка више времена проводи са дететом и све га боље упознаје како време пролази, док се отац временом све више осећа скрајнут и отуђен од детета. И на крају се заиста не познају и потребан им је „преводилац“.

• Кроз своје наступе у медијима ви делујете као веома храбра особа. Колико је то ваша заслуга, а колико ваших родитеља?

Хвала вам. Ако је то заиста истина, онда мислим да су две поруке родитеља, које су ми дали својим примером, заслужне за то. Једна је да је једино битно да говорим оно у шта заиста дубоко верујем и што је мени важно. Није битно да ли је то популарно мишљење или није.

Није битно колико ће се људи увредити, препознати, сматрати да нисам у праву, исмејати ме, изгрдити ме. Може да се живи и без репутације. Али са упрљаном савешћу и изневереним сопственим идеалом интегритета тешко. И да, када помислим да нисам у праву јер је немогуће да толика већина људи греши, треба да знам да по питању већине ствари већина људи углавном греши. Родитељи су ми обезбедили довољно базичне љубави према себи да могу да говорим оно у шта верујем чак и ако немам ниједног истомишљеника.
Друга је да је у реду правити грешке. У реду је погрешити, предомислити се, почистити за собом. Ако су ти ставови по неким питањима једнако чврсти као пре петнаест година, онда ниси уопште напредовао. Ниси ништа научио о погледима који су супротни твом (јер да јеси, твој став би био блажи), што значи да ни о питању које заступаш ниси ништа ново научио. Грешке нас уче где су нам недостаци и где су нам слабе тачке. Наравно, најтеже је опростити себи грешке које понављаш или оне које си направио због немара или лењости. Али љутња на себе може да буде веома здраво и мотивишуће осећање. Љутња је одличан покретач.

• На који начин је време проведено са оцем дефинисало ваш однос са садашњим партнером?

Очеви свакако обликују нашу слику идеалног партнера. Са татиним особинама и понашањем које препознамо код других људи осећамо се „код куће“.
Ја имам срећу да ми је отац дао одличан пример. Одувек сам код њега волела његову способност да буде потпуно присутан у садашњем тренутку, заинтересован за оно што се дешава сада око њега, неоптерећен „шта ако“ страховима за будућност и „да сам само“ кајањима из прошлости. Он тешке емоције користи као ветар у леђа, као подстицај да се мења и да буде бољи. Њему су страхови, бриге, кајања и туге увек слуге, никад господари. Његову способност да поправи све, сваку играчку која ми се икад покварила. Али и његову потпуну неспособност да и данас сврати код мене на кафу, а да ми не поправи бар нешто у стану, затегне неки разлабављен шраф или замени сијалицу. Док сам одрастала била сам помало интроверта, моје природно станиште је била моја соба, али ме је мој отац лако успевао наговорити да изађем напоље. Двориште нам је увек било пуно паса, мачака и птица. Сви су имали имена.
Волим што уме и да поправи кола и да помази маче. И што увек има неке пројекте и планове којима се радује. Једном речју, волим његову љубав према животу.
Сада као одрасла, када сам све те особине поново пронашла у другом мушкарцу, нисам имала избора него да се заљубим у њега до ушију.

• Колико родитељ данас уопште има моћ да буде родитељ? Чини се да има много других, моћнијих „родитеља“?

Родитељство је леп, али повремено може да буде тежак и досадан посао. Деца могу да буду напорна, а родитељи уморни. Тако мамама и татама, оптерећеним свакодневним бригама и обавезама, лако успева да децу препусте Интернету и телевизији. Деца проводе сате и сате над безличним садржајем на друштвеним мрежама или youtube-у.
Предшколска деца и деца у нижим разредима основне школе су природно најинтересантније друштво које се може пожелети. Њих углавном све занима – од читања књига, прављења кућица за птице, печења колача, сакупљања инсеката и различитог лишћа, играња „кобајаги“, вожње у трактору, пливања у базену… Али данас се деца све више усмеравају на садржаје који су заводљиви, али празни, без хранљиве вредности, као што су садржаји разних апликација, youtube-а, друштвених мрежа. Ти садржаји су им занимљиви јер им пружају забаву без потребе да се она сама ангажују у томе. Њихов мозак се лако привикне да буде пасивно забављан садржајима, уместо да буде активан, као што би био активан кад би се играла и ангажовала своју машту и креативност. Дечији мозак је највише био ангажован раније, док су деца играла тако што су правила чардаке од шапурика, лутке од свиле од кукуруза, кад су се играла кухиње уз помоћ песка и блата и банке помоћу истова и латица. Онда су дошле комплексне, већ готове, скупе играче у којима нема потребе ни простора да дете ангажује машту. Све што је требало је да се играчка укључи и она ради. А сада имамо Интернет који од дететовог мозга тражи још већу, потпуну пасивност. Деца постају досадна и себи и другима. Не траже да се играју, већ траже да буду забављена. А мало ствари их може забавити. Своју природно радозналу личност своде на „величину напрстка“ , како је то психотерапеуткиња Мери Пајфер рекла.

• И како онда?

Али, срећом, то се лако мења. Родитељство не мора да буде досадно и напорно ако у њему не занемарујемо сопствене жеље. Упознајте децу са оним чиме се бавите и што вас занима, укључите их, причајте им о ономе што ви волите да радите на њима занимљив начин. Упознајте своје дете, откријте шта је њему важно и занимљиво. И што га више упознајете биће вам све интересантније.

Постављајте му питања, али изађите из уобичајених оквира. Питајте га да је свемоћно шта би урадило. Које би три жеље пожелело од златне рибице. Ко му је херој. Каква књига за децу још није написана, а требала би да буде. Како изгледају животиње које не постоје, а било би баш лепо кад би постојале. Шта би урадило да може на један дан да носи плашт невидљивости. Шта воли код свог најбољег друга? Кад би могло да има свог личног чувара (животињу, човека или нешто треће) како би тај чувар изгледао? Које би све натприродне способности имао? Када би могло да донесе правило које би сви на свету морали да поштују, које би то правило било? Када би могло да се врати неколико година уназад, какав би савет дало свом млађем себи?
Родитељи имају бескрајну моћ да буду родитељи. Они нас уче да смо паметни, лепи, занимљиви, драги. Они то раде тако што нам све то говоре, али много важније од тога – они то раде тако што се према нама понашају као да то јесмо. Говорити детету да је здраво не вреди много, ако га често упозоравамо да се склони са промаје, да не пије хладну воду кад се озноји. Маме много причају са децом и то је одлично, али тате некад причају премало. Маме су често посредници у комуникацији детета са оцем, оне тумаче детету татине поступке и тати дететове. А за дете је важно да тату разуме на свој начин. Да са татом прича, да схвати његова размишљања и његове разлоге.

• Стиче се утисак да су очеви опуштенији, понекад можда и превише признајем :), а да су са друге стране мајке те које презаштићују. Шта је права мера бриге за дете?

Мајке су понекад пребрижне. Оне страхују за дете, упозоравају га. Ако ситуација може да буде опасна, оне ће рећи немој да идеш, не мораш, дај ја ћу то уместо тебе. Маме моле да пазимо. Желе да се јавимо да знају да смо безбедно стигли. Деца тако уче да је свет веома опасно место и, још важније, да они у таквом свету нису способни да се снађу. Када смо пребрижни према деци, она не добијају прилику да науче, да виде „својим очима“ и осете на својој кожи да нешто могу. Тате често имају другачији приступ. Тате једнако добро виде опасност као и маме, али верују да дете нешто мора само да прође. Некад мора да се повреди и да се уплаши. Деца уче да су способна кад виде да се грешке могу исправити, кад науче како да их исправљају, кад виде да је њихово тело способно да зарасте своју кост и исцели одерано колено.

• Често смо сведоци да је дете „колатерална штета“ у рату који један родитељ поведе против другог, и типичан резултат тога је развод где то дете „припадне“, ако тако може да се каже, мајци. Како недоместити недостатак оца у том случају?

Постоји нешто што мајке понекад раде, а што је неправедно према очевима и веома штетно за дете. Мајке из љутње и повређености некад говоре ружно детету (или пред дететом) о његовом оцу. Ово се чешће дешава ако су родитељи разведени, па је на жену спао готово сав терет родитељства. Неке мајке (а често и мајчини родитељи – дететови баба и деда) не сакривају љутњу и разочараност пред дететом. Дете види да је мајка тужна и да плаче и чује да је тата за то крив. Нека деца чују реченице: „Није ни питао за тебе, ето какав је твој тата“, „Ето колико те тата воли“. Мајчина разочараност дететовим позитивним односом према оцу не мора бити изречено вербално, а најчешће и није. Ако се дете врати радосно након викенда проведеног са татом, мајка може да промени тему или преврне очима ако дете пожели да исприча неки леп догађај са татом. Промена теме, кисео израз лица, недостатак позитивне повратне реакције, изостанак осмеха, непостављање потпитања и неподстицање на даљи разговор су начини на које се дете најчешће „ућуткује“. Оно временом схвата да повређује мајку ако говори лепо о оцу и то у њему ствара унутрашњи сукоб. Оно је самим тим што проводи више времена са мајком углавном више и везано за њу. У тој ситуацији дете не може да остане објективно. Свако позитивно осећање према оцу тада буди у њему осећање кривице и осећај да тиме на неки начин издаје мајку.

Већина мајки зна да је за дете добро да има леп однос са татом, без обзира на то шта оне о њему мисле. Многе маме, иако су биле дубоко повређене од стране бивших партнера, успевају да не утичу на дететову слику о оцу, да га подстичу и охрабрују да проводи што више квалитетног времена са татом. Али некад је то тешко извести, прикрити своју љутњу или разочарање.
Неке мајке искрено верују да је за дете добро да „схвати какав му је отац“ и да се емотивно удаљи од њега како не би, према мајчиној процени, било даље повређивано неким очевим понашањима.
Неке маме из своје емотивне незрелости желе да се освете бившим партнерима тако што ће дете придобити за себе, обезхрабрујући очеве или дететове покушаје да се зближе, не размишљајући о томе колику штету то наноси детету. Ако је мало, дете ће тада неминовно почети да избегава да одлази код оца, да не жели да пусти маму и плаче када га оставе код тате. Или, ако је велико, да постане хладно и заједљиво према оцу, да му говори како је он крив што је мама несрећна, што немају породицу итд. Очеви, најчешће и сами оптерећени осећањем кривице према детету због развода, осећају беспомоћност у таквим ситуацијама.
Мајке, ненамерно, озбиљно повређују децу када показују непоштовање према њиховом оцу. Дете мора имати прилику да изгради добар однос са оцем, оно има право на то.

• И за крај, шта можете да поручите данашњим очевима?

Да им не треба одобрење детета, ни супруге да би били очеви. А не треба им ни одобрење психолога, ни суда, ни медија. Нико не може да им дозволи или не дозволи да деци промене пелене, посаветују их и да науче како да причају са њима. Отац треба да зна да оно што он може да пружи детету, његов специфичан поглед на свет, његово животно искуство, његов јединствен однос који би могао да изгради са дететом, да то не може нико да замени. Дете има право на све оно што отац може да му понуди и очеви морају бити гласнији и јачи у борби за своје место у животу детета. Нема инстинктивне везе мајке са дететом, а да не може да постоји иста таква веза детета са оцем. Мајка рађа и доји дете, отац га не рађа и не доји, и то је једина природна разлика између њих. Све остало су мистификације и културолошки произведене разлике. Очеви не смеју бити заплашени ауторитетом мајки у васпитању. Не смеју дозволити да у свом сопственом филму играју споредну улогу.
За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић