Од инклузије најмање користи имају деца са сметњама у развоју

 

Премда моје обраћање није ни у каквој вези с пољопривредом, почињем га цитатом из Домановићеве Страдије: „…Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: ’Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више’.“
Да ли је жито у литерарној држави Страдији боље рађало после уношења цитиране одредбе у закон? Разуме се да није, али су законодавци имали пријатан осећај да су урадили нешто добро и важно. Законодавство нелитерарне државе Србије обилује одредбама сличне природе. Њихови творци су кабинетски експерти (или чак „експерти“) који су, благодарећи својој позицији у власти, своје жеље, из добрих или рђавих намера успели да подигну до снаге закона.

Једна од идеја која нам се већ више година намеће као главна тема реформе нашег образовног система јесте идеја о инклузији, што у овом случају означава укључивање деце са сметњама у развоју у систем редовног школовања. Та идеја сама по себи уопште није лоша, али и најбоља идеја се недоученошћу, неискуством и/или неодмереношћу може довести до апсурда. Велика одговорност лежи на дефектолозима, који нису предложили модел инклузије који би био примерен, него су ћутали и препустили то поље онима који су били довољно предузимљиви и самоуверени да се прихвате тог задатка.
Одговорно тврдим да од инклузије, онако како је код нас замишљена, најмање користи имају управо они о чијем се добру највише говори – деца са сметњама у развоју. Одмах ћу образложити ту тврдњу.

1) Уместо да са децом са сметњама у развоју раде стручњаци који су се посебно за то образовали, рад са њима обављају наставници, педагози и психолози, дакле стручњаци који су у току свог школовања тек узгред чули за децу са сметњама у развоју и њихове проблеме. Истина, њихово знање је после једнодневних и дводневних, семинара за рад са децом са сметњама у развоју вероватно сада сасвим довољно за овај задатак. Уосталом, такав приступ је и далеко економичнији: зашто би неко, као моје колеге дефектолози, завршавао студије у трајању од девет семестара, када се све може научити и на једном или два семинара? А семинари, узгред буди речено, доносе и више него пристојан приход онима који их држе. Двострука корист, дакле.

2) Поред кадровских услова који недостају у редовним школама (осим у школама које имају дефектологе), у таквим школама недостају и технички услови – неприлагођеност простора, недостатак посебних наставних средстава (тзв. асистивне образовне технологије) итд. Није наодмет подсетити на то да стотине и стотине школа у Србији не испуњавају услове ни за пристојан рад са децом без сметњи у развоју.

3) Потреба општења деце са сметњама у развоју и деце без таквих сметњи не може се довести у питање. Може се, међутим, довести у питање идеја да деца са сметњама у развоју буду изолована од друге деце са сличним сметњама. Оваква инклузија онемогућава децу са сметњама у развоју да у школи размењују искуства са децом која имају сличне проблеме. Не знам на основу чега је неко закључио да ће деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује и које је од њих, по правилу, у сваком погледу супериорније.

4) С претходно реченим у вези јесте посебно положај деце ометене у менталном развоју, деце са менталном ретардацијом. Доживљај света код такве деце, чак и када се ради о лакој менталној ретардацији, квалитативно се разликује од доживљаја света деце без овог проблема. Нека свако замисли себе у ситуацији у којој (у најбољем случају) његов проблем људи из окружења разумеју и имају за њега разумевања, али он своје окружење не разуме и доживљава га на неадекватан интелектуално-емоционално-социјални начин.

5) Чудна је, благо речено, идеја да посебне потребе ученика са сметњама у развоју неће боље задовољити стручњаци посебно (9 семестара) образовани за рад са таквим ученицима, него стручњаци обучени за рад с таквом децом на посебно одабраним једнодневним или дводневним семинарима, осмишљеним и изведеним од посебно одабраних лица и посебно плаћеним.

О овим проблемима говорили су и писали истински експерти за ову проблематику, као што су проф. др Светомир Бојанин и проф. др Александар Ћордић, али њихов глас очигледно није могао да се чује од хора експерата друге врсте.
Како је могуће да се приликом израде реформе није водило рачуна о овим проблемима? По мом мишљењу, то је било могуће пре свега због тога што су творци реформе кабинетски експерти и „експерти“, који никада нису радили са ученицима, односно „држали дневник“, тако да су, без таквог искуства, могли да се препусте маштаријама о оваквој инклузији.

Да не би било неспоразума, постоје и они који од овакве реформе имају и користи. То су:
– творци реформе, који су добили широко поље да своје знање или „знање“ примене и наплате;
– организатори различитих семинара за дневно стицање знања које се иначе стиче током вишегодишњег школовања;
– невладине организације, које за рад са децом са сметњама у развоју постају значајније од дефектолога;
– посматрачи из других земаља који, уз пријатељско тапшање по рамену, имају прилику да присуствују експерименту ин виво – радикалној примени радикалних решења из својих пребогатих земаља у једној сиромашној земљи.
– родитељи ученика са сметњама у развоју, који сада могу поносно да кажу да и њихова деца иду у редовну школу, без обзира на то шта њихова деца у вези с тим осећају (привремена корист, ако је то уопште било каква корист).

Неко би могао да постави питање како то да директори школа као и наставници и стручни сарадници јавно ћуте о проблемима у спровођењу овакве инклузије (а у потаји се јадају својим колегама и о томе мисле све најгоре). Штавише, многи јавно говоре да све савршено функционише, да проблема у ствари, и нема. Не, не ћуте и не говоре они такве ствари – то уместо њих говори њихов страх. Директори се боје да њихове примедбе не буду протумачене као неспособност да у инклузивним условима организују рад школе. Наставници и стручни сарадници се боје да не буду проглашени нестручним и недобронамерним. А и једни и други се боје да не буду означени као непријатељи Његовог Величанства Реформе. Знамо, уосталом, шта би се могло десити онима који тако буду означени. То ћемо, можда, видети и после овог мог обраћања јавности.
На крају бих читавој јавности поставио једно питање. Да ли бисте тако озбиљан посао као што је реформа образовања поверили експертима који, судећи по одредбама Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 52/11):
– не знају да је емоционално здравље део психичког здравља (члан 45. став 6);
– алкохол и наркотичка средства не посматрају као психоактивне супстанце (члан 113. став 3. тачка 4);
– не знају да и логопед спада у дефектологе (члан 116. став 6);
– уграђују у закон, у тексту истог члана, одредбе које једна другу искључују, противречне одредбе (члан 60. ст. 1. и 5; члан 109. ст. 1. и 3. основног текста, пре измена и допуна; итд.)
– у исти члан уграђују одредбе које тематски не припадају том члану;
– у закон уграђују чланове који имају чак и преко двадесет ставова, што их чини изразито непрегледним;
– праве правописне грешке.
О тим и многим другим недостацима писао сам у више књига и стручних чланака, као и у предлозима за корекцију нацрта просветних закона, али
Ако сте заборавили питање, поновићу га: да ли бисте оваквим експертима поверили реформу образовања? Ја не бих.

Др Слободан Р. Мартиновић,
дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац

  Categories:
напишите коментар

136 коментара

    • септембар 14, 11:21 СтепскиВук

      У потпуности се слажем са свим написаним истинама . Оно што је забрињавајуће, а армија просветних радника, интелектуалаца, који би требали да “сумњају”у исправност , а не да сагињу главу на сваку врсту увођења “иновација”, тзв. реформе, и осталих имплементација (“лош ученик мисли, а добар сумња”), је да оваква “инклузија” већ годинама уназад , заједно са осталим иновацијама великим делом има једно за циљ, а то је уништавање ионако не баш сјајног образовног система, који је опет последица разних фактора, а највећи негативна селекција кадрова од 1974.год.
      Наиме,оваквом “реформом”, уништавају се и деца без тешкоћа у развоју, због свих наведених разлога у чланку, јер учитељ или наставник, просто није обучен за рад са децом са тешкоћама у развоју, (то што је добио на семинарима, је зрнце фрагменталних знања науке која се изучава 9 семестара), а тиме губи на квалитету и квантитету и деца која немају тешкоћа у развоју. Учитељ, по ставу школских управа, министарстава просвете и тзв. невладиних организација, треба да се посвете деци са тешкоћама у развоју, кога брига за децу са потенцијалима?? Никога. У оваквом систему , уколико учитљ има 2, 3 ученика са сметљама у развоју, физички, и кавалитативно не може да постигне учинак.
      Закључак? Неко, неки… свесно хоће да уруши образовање и потенцијале деце која немају тешкоћа у тазвоју.
      Оно што је фрапантно, је чињеница, тако логична, а нико од 90.000 просветних радника наглас не говори, сем у кулоарима, јесте како неко може бити сручнији са 2, 4 дана семинара, трућања оних који воде семинар,( јер и сами водитељи нису стручни,) од оних који изучавају ову област годинама на факултету?? Ово питање би и моја неписмена прабака поставила.
      Срамота за тзв. интелектуалну елиту која ћути о проблемима, а јако добро види да деца са сметњама у развоју управо губе овом инклузијом, као и на жалост деца без сметњи у развоју. А тиме је штета огромна, јер деце без сметњи има више. Проста математика.
      Родитељи деце са сметњама у развоју ( тиме искључујем децу која немају менталних проблема) да иоле мисле на своју децу и желе им добро,и мисле логично, препустили би их стручњацима, дефектолозима, који јесу и методички потковани. Ово пишем, јер на семинарима , углавном истичу како дефектолози нису методички потковани, што је ноторна лаж и потпуни нонсенс.
      Питање које се намеће јесу и родитељи деце са потенцијалима, која су у одељењима са децом са сметњама у развоју, јесте како они виде ову инклузију и шта све њихова деца трпе, у смислу колико заиста учитељ/наставник може квалитативно да им се посвети и пружи знања.
      Компетенције? Битно да министарство инсистира на компетенцијама наставника, а што им исте пружа преко једнодевних и дводневних семинара, о чијим квалитетима је излишно говорити, употпуњује слику да им не треба стварно озбиљно образован кадар, а ни образовано друштво. ( да не буде забуне, говорим о већини понуђених семинара, не о свим)
      И, на крају, имала бих још што шта рећи, али чланак Мартиновић Др Слободана говори сублимарно сваку истину.
      Ужасно је тужно што 90.000 људи, интелектуалаца не сумња у све што им се презентује, не размишља и не промишља, већ сагнуте главе ћуте и раде све што им се сервира, па макар то и није добро. Срамота.

      Одговорите на овај коментар
      • август 05, 10:33 Prosvetni radnik i majka

        Bila sam veliki protivnik inkluziju. Ujedno,ptlrosvetni sam radnik i majka darovitog deteta sa invaliditetom. Jedva sam pristala na to da dete od 5.razreda krene u redovnu školu i kajem se što od početka nije išlo u redovnu, jer tek sad vidim šta sam detetu uskratiti. Prihvaćeno je i voljeno, jedno od najboljih u razredu, postiže brojne uspehe i dobija međunarodni nagrade… Neizmerno sam zahvalna osobi koja je insistirala na inkluziji, njenim nastavnicima i deci koja su je prihvatila i koja joj pomažu.

        Одговорите на овај коментар
        • септембар 30, 10:50 Ja

          Draga mama, šta vredi vaš i još hiljade sličnih primera, kada će stotine prosvetnih radnika i dalje biti veliki zagovornik kršenja dečijih prava i diskriminacije zarad svoje lagodnosti i tvrdoglavosti. Lakše je (ne) raditi sa “normalnom” decom (koju oni ovako zovu, nemojte me pogrešno shvatiti), nego da morate malo više vremena utrošiti da RAZUMETE dete koje ima malo drugačije viđenje sveta. Priča o individulaziciji nastave je opšta priča, nije samo priča za decu sa smetnjama, ali je priča koja zahteva drugačije viđenje svog posla, dece i njihovih potreba. Nažalost, u ovoj Srbiji “stručnjaci” koji ne razlikuju OBRAZOVANJE dece od TRETMANA smetnje će uvek naći mesto da iznose svoje paranoidno-diskriminacione teze, a Zelena učionica je postala portal ovih isfrustriranih likova.

          Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 16:12 Meg

      Problem sa inkluzijom je to sto nije sprovedena kako treba ,Al jos veci problem je marva koja zivi u Srbiji I koja smatra da je diplomom zavrsila skolovanje. Moje dete upravo pobija tvrdnje gore navedenog. 3 godine je bio u specijnoj skoli. Dakle ja nit sam bezala od nje nit sam se stidela. Nakon 3 godine je prebacen u redovnu. Na njegovo insistiranje. Dete sa autizmom. Uciteljica blanko. Nema pojma o autizmu Ali uciteljica ZMAJ! Otvorena. Pripremila ceo razred kako treba. Moj klinac napreduje na svim poljima. Socijalizacija ,koja je meni bila ispred akademskih postignuca , uspostavljena! Osim sto on ima benefita ,imaju ga I klinci iz odeljenja. Inkluzija je pre svega stvar srca.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 16:23 Meg

      Da ste besramni je potpuno jasno. Samo mi nije jasno dokle mislite da cete stici kao drustvo sa stavom da postije inferiorni? Neurotipicna deca vam siluju drvecem drugu decu ii snimaju to!!! Pravite sadiste bez mozga sa nabubanim stivom koje I’m ne sluzi nicemu. Sram vas bilo bre

      Одговорите на овај коментар
  1. септембар 14, 07:24 #2 vesna950@vektor.net

    Upravo tako. Drago mi je, da ima ljudi, defektologa, koji sagledavaju svu štetu i beskorisnost ovako zamišljene inkluzije. Po mom mišljenju, najbolje i najadekvatnije bi se ona sprovodila u okviru specijalnih odeljenja pri redovnoj školi ( govorim o UMR deci ) ,uz defektologe. Kada sam ja bila dete, takvo odeljenje smo imali u školi i sigurna sam da me je to upravo opredelilo da kasnije upišem Defektologiju i radim 42 godine sa ovom decom.Naglašavam da u prihvatanju i komunikaciji nije bilo nikakvih problema, pri čemu je svako od nas imao primereno obrazovanje i nastavu.

    Одговорите на овај коментар
  2. септембар 14, 07:55 #3 LJijana Vlaovic

    Pazljivo sam procitala tekst koji ste napisali o inkluziji. Mogu samo reci ‘bravo’. I sama radim u skoli u kojoj imamo slucajeva inkluzije. Raznih. Preuzela sam odeljenje petog razreda u kojem se nalazi jedno slabovido dete….da ne kazem slepo. Uciteljica koja je odeljenje vodila cetiri godine se bas namucila. A sada cemo se muciti mi nastavnici. Nismo strucni za rad sa takvom decom niti je skola opremljena adekvatnim sredstvima. Lutamo i mi u mraku. Jadamo se jedni drugima…pokusali smo roditelju predociti sve te stvari ali je roditelj ostao gluv na sve nase apele da je detetu potrebno da se skoluje u okruzenju sa slicnom decom i pod nadzorom adekvatnih strucnjaka. Igraju se sa nama godinama,,,,i deca i mi smo zamorcici raznoraznih ‘pametnih’ reformi. Odlazimo godinama na raznorazne seminare, usavrsavamo se na razne nacine i kakvu korist imamo od svega toga? Sad ce da krene novi ciklus….svi sati usavrsavanja se da tako kazem brisu…krece novi krug od nule..a nas ministar kaze da ne znamo ocenjivati i da ce organizovati razne seminare da nas obuci za to..i da je to proces koji ce trajati godinama!!!!???? Kad bih mogla ponovo da se rodim nikad za profesiju ne bih odabrala prosvetu…..:( Lepa je to profesija….ali…kad se sve sabere, oduzme, podeli ….

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 20, 16:23 Sanja

      Sve ste vi to lepo zapazili ali osim ovog članka pročitajte i stotinu drugih članaka i zakona.Dakle ono što me u vašem komentaru izvortiralo i dovelo do zaključka da pričate napamet je činjenica da ste rekli kako jedan prosvetni radnik može da na štetu druge dece radi sa decom sa posebnim potrebama,kao prvo u jednom razredu ne može biti više od jednog deteta sa posebnim potrebama a i onda se u tom razredu broj učenika smanjuje.Druga stvar vezana za istu rečenicu je zapostavljanje Talentovanijih učenika e pa za sve vas koji i to ne znate inkluzija postoji i za njih i oni uz odluku interresorne komisije dobijaju program razvijen samo za njih.Treća stvar bez obzira što ima manjkavosti svako dete IMA PRAVO NA školovanje bez diskriminacije i trčanje u posebne ustanove kao u zatvor jer ta deca NISU kriva sto su takva.Sramota me je vaš defektologa(ja sam pedagog) jer vršite diskriminaciju pitala bi vas da je vaše dete,dete sa posebnim potrebama fa li biste pričali o inkluziji u negativnom kontekstu.Ja sam profesiju izabrala jer volim da pomažem a vi svojim stavovima niste bolji nego Hitler treba da vas je sramota!Bolje sedite i razmislite kako na najbolji mogući način sprovesti reformu a ne da mladiće praznu slamu.

      Одговорите на овај коментар
      • октобар 04, 14:43 zora

        Izgleda vi pisete napamet,u jednom odeljenju itekako ima vise io hednog ucenika koji rade po IOP-u.U prosloj generaciji sam imala 5 takvih ucenika,od ukupno 24.U ovoj 4 i gde je tu zakon???

        Одговорите на овај коментар
      • октобар 04, 21:24 Beba

        …”kao prvo u jednom razredu ne može biti više od jednog deteta sa posebnim potrebama” – je možda tako na papiru, ja lično imam 2 učenika sa posebnim potrebama i jednog nadarenog.

        Одговорите на овај коментар
      • октобар 11, 11:23 Слободан Мартиновић

        Свако, разуме се, има право на своје мишљење. Али да би било чије мишљење имало одређену тежину, потребно је да се поседује потребно знање о теми. Осим дефектолога, то знање други стручњаци не поседују, они могу бити само приучени. Ако мислите другачије, молим Вас да наведете како су га стекли; на темељан и систематски начин то знање сигурно нису стекли. Шарлатанство је говорити о стварима које се не познају, ма како лепе речи биле употребљене. А велике речи, попут сасвим неумесног и непристојног поређења дефектолога с Хитлером само говоре о немоћи дискутанта.

        Одговорите на овај коментар
      • август 05, 07:21 Jelena

        Pitala bih koleginicu jedno:da li smatra da su njene kolege pedagozi i psiholozi od pre koju deceniju bili Hitleru zato što su tada postojala specijalna odeljenja ???Očigledno da nije ušla u odeljenje sa 25-30 djaka medju kojima može biti više od 1 učenika sa IOP 2, (ja ih imam) …Svaka reč gornjeg testa je doslovce tačna ! Hajde da odaberemo po 1 dete za IOP 3 i radimo samo sa njim (jer da bi nešto imalo kvalitet,mora se uložiti vreme i veliki rad i posvecenost) a ostali ? A deca sa posebnim potrebama ? Sve je to čista improvizacija jer se toj deci ne posvećuje dovoljno vremena na čas jer semorra obraditi planirana nastavna jedinica.

        Одговорите на овај коментар
      • август 06, 13:42 Чарлина

        Ако имате среће да у једном разреду имате више од 31 ученика, дозволиће вам два одељења. Одељења се уједначавају по различитим критеријумима, а једно је и по броју. Док дете не крене у школу и не одмакнемо с градивом и не можемо да знамо да ли је за ИОП. У једном одељењу ( мислим да сте мислили на одељење) може бити више од једног ученика са сметњама у развоју. У нашој школи имамо три одељења са по два ученика која похађају наставу по ИОПу само у нижим разредима. Број ученика се смањује, али се разред не дели док тај број не пређе 31, што значи да вам се може десити да имате 2 ученика са ИОПом 2 и још 24 ученика који немају никаквих сметњи, па испадне 26 пишем, 30 бројим ( јер ИОП 2 се броји као 3 ученика). Све ИОПе, 1, 2 и 3, пишу сами учитељи и наставници, нико ништа не добија ни од кога, а и не може јер је свако дете прича за себе.

        Одговорите на овај коментар
      • мај 24, 23:37 Ivana

        Svaka cast!!!!Svi bi da primaju platu,a da nr rade nista.deca nisu krica sto su takva rodjena,imaju i oni pravo na zivot i obrazovanje.Videla bi ona kako bi grabila za inkluziju da ima detr sa posebnim potrebama.treba da je sramota.

        Одговорите на овај коментар
      • септембар 11, 22:25 Natasa

        Pa sve je to tako na papiru, a u praksi je potpuno drugacije. Posebne potrebe nisu za svako dete iste. Deca koja imaju “samo” fizicki hendikep moraju ici u redovnu skolu. I za njih bi trebale biti skole prilagodjene za kretanje, sto naravno nije uvek, ali sasvim je normalno i za ocekivati pomoc dece u razredu. Deca koja imaju vecih govornih smetnji i problema i deca za dijagnozama u nizim razredima bi trebala da pohadjaju specijalne skole sa istim programom za manje grupe do 15 djaka u razredu gde rade paralelno dve osobe u grupama, a povremeno i individualno. Kasnnije po preporuci neki bi mogli da se ukljuce u redovne po zasluzi, naravno ne svi. Deca sa slabijim vokabularom, i sporija u savladjivanju gradiva, mogu u toku nastave dobijati individualnu pomoc od ucitelja, ali to ne treba nazivati “posebnim potrebama”. Inkluzija kakva je u Srbiji, pa to je primer najgore diskiriminacije – pozitivne diskriminacije. Uostalom zar vam se ne cini da se dijagnoza autizma olako postavlja. Previse dece danas ima “blazi” oblik autizma-Asperg. A medju njima je previse zasticene dece, koja ustvari imaju agorofobiju kao posledicu. Takvu decu pre svega treba desenzibilizovati, odnosno na vreme roditeljima ukazati na problem, a ne “leciti” davanjem dijagnoze blazeg oblika autizma.

        Одговорите на овај коментар
      • септембар 30, 13:33 BK

        Iako Zakon nalaze jedno dete po odeljenju sa IOPom, to se cesto krsi, i to od strane MPNTR, a zarad smanjenja broja odeljenja. Tako ja imam dva odeljenja u kojima ima po dva IOP2, u jednom je i jedan po IOP1.
        Najveci oblik diskriminacije je ne dozvoliti detetu da bude sa decom slicnim njemu nego ga tvrdoglavo drzati pored dece koja se intelektualno i emocionalno skroz razlikuju od njega. Takodje, vreme koje nastavnik mora da posveti detetu po IOPu, oduzima od druge dece, pa na taj nacin trpi vecina. Deca po IOPu neretko psuju drugu decu, gadjaju ih,…dok ova druga deca to moraju da trpe (nastavnik ne moze konstantno da bude prisutan jer za vreme odmora). Ima toliko toga da ne mogu sve nedostatke da ispisem.
        Jedno su deca sa inviliditetom, a drugo su deca sa intelektualnom retardacijom.
        Da ste ikada odrzali bar jedan cas u takvom odeljenju, znali biste sve nedostatke. Ali Vi niste. Zato nemojte da komentaristete nesto sto ne poznajete.

        Одговорите на овај коментар
    • септембар 20, 16:33 Sanja

      U pravu ste i sa ovakvim negativnim stavom treba odmah da date otkaz jer ste nezainteresobani i nesposobni o jadni vadi učenici svi do jednog.Ako može moja tetka pred penziju a predaje fizika da radi sa učeničkom po iop3 ej fiziku i ni jednog momenta se ne zali evidentno je da se svi vi koji se želite ili nesposobni ili lenji!

      Одговорите на овај коментар
      • новембар 29, 10:29 Sanja Zr

        “Nikada se ne spuštajte na nivo budale, jer će vas budala dobiti na iskustvu.”
        Draga Sanja, nema razloga da se dičite svojin neznanjem i vređate sve okolo koji misle i rade drugačije. Tužno je što koristite ovakav rečnik na ovom mestu.
        Mi u Zrenjaninu imamo posebnu ustanovu sa svim potrebnim sadržajima za kvalitetan rad sa decom koja imaju potrebu za posebnim uslovima i opet se roditelji odlučuju da upišu decu u redovne škole. Rezultat je poražavajući za sve učesnike u nastavi, učenike sa potrebama za posebnim uslovima, učenike koji nemaju takve potrebe, učitelje i nastavnike. Niko ne može kvalitetno da radi, niko ne dobija dovoljno pažnje predavača, a sam predavač ne zna gde će pre, kome pre da se okrene. I bez dece sa potrebama za posebnim uslovima, predavači su preopterećeni, odelenja su pretrpana, uslovi su loši, a ovako je katastrofa.
        Sanja, ako želite dobro detetu koje ima potrebe za posebnim uslovima, onda mu to treba i priuštiti. Svako dete treba da dobije ono što mu treba, na najbolji mogući način. Nisu škole koje su specijalizovane za rad sa takvom decom kazna (to je u vašoj glavi), nego blagodet, sreća da postoje i da su blizu da bi dete imalo u svojoj blizini uslove kakvi mu trebaju za postizanje svog maksimuma. Po Vašoj logici, specijalizovane škole, kao što je na primer, muzička škola, su kazna i degradacija muzički nadarene dece.
        Poštujem drugačije mišljenje, radujem se kvalitetnoj diskusiji, sa snažnim argumentima, ali se ne slažem da je vređanje i omalovažavanje neistomišljenika način na koji treba učestvovati u bilo kakvoj raspravi i očekivati da će Vas sagovornici prihvatiti kao jednake.

        Одговорите на овај коментар
  3. септембар 14, 09:20 #4 Danijela Rajic

    Konacno neko sa zdravim razumom, ko se usudio da kaze ono sto vecina misli.

    Одговорите на овај коментар
  4. септембар 14, 09:31 #5 Branka

    I u predškolstvu je ista stvar .Upišu nam dete sa posebnim potrebama, nekad i dvoje i uz tridesetoro zdrave dece nemamo podršku defektologa. Grad nema para.Pošalju nas na seminar od dan dva i sposoban si da radiš. Čemu onda defektološki fakultet? Potpuno shvatam da toj deci i njihovim roditeljima treba pomoć ali ne na način koji je sada u praksi. Neka deca borave u vrtićima puno radno vreme bez pratnje ili podrške defektologa.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 10:18 masa

      U potpunosti se slazem,u vrticu se smatram da treba da budu ukljucena ali u razvojnoj grupi,tj.sa strucnijim kadrom od nas,ali naravno lokalna samouprava,,nema para da plati dodatnu strucnu spremu”i tako da i mi lutamo u mraku,niti mozemo da pomognemo..ne znamo i nemamo cime,roditeljima su rekli da dete MORA da pohadja vrtic sa decom zdravog psiholoskog stanja,a sto ih i oni izopstavaju i odbacuju to nema veze..drzava je ..oprala ruke”hteli su da ustede i zato je ovakva situacija,,zalosno je jer ne mozemo da im pomognemo a primorani smo na to..nece dva seminara da me osposobe za rad..nego sama istrazujem da se sto bolje upoznam sa odredjenim poremecajem i olaksam i detetu i sebi…

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 19:50 Andja

      Sve je tako ali na[e vapaje niko ne čuje, valjda su im tako rekli, a oni mora da slušaju, šta ćehttp://zelenaucionica.com/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif

      Одговорите на овај коментар
    • август 05, 20:14 Jeca

      cak i kad bi grad placao dodatni kadar,koleginice u jaslama bi bile i tada ostecene…jaslene grupe su prekobrojne , dobijete dete sa posebnim potrebama ( koje ima papire ) , a vi niste bili cak ni na dvodnevnom seminaru o inkluziji..zasto???? zato sto zakon ne priznaje inkluziju u jaslama, ali se deca uredno upisuju…a deci treba pomoci od najranijeg uzrasta….kako ????

      Одговорите на овај коментар
  5. септембар 14, 10:21 #6 Ivy

    1. Ne mora da znači da će svaki defektolog u školi raditi svoj posao kako treba..Baš kao što se razlikuju nastavnici međusobno, tako ima dobrih i loših defektologa. Neki koji su bubali ili samo učili za prolaznu ocenu, ništa stručniji nisu od psihologa, pedagoga i nastavnika. I psiholozi i pedagozi na fakultetu stiču znanja za rad sa decom sa posebnim potrebama, mada je svakako bitno usavršavanje i rad na sebi nakon studiranja. Najbolja opcija bi bila da u svakoj školi rade timski stručnjaci svih profila, da se uzajamno nadopunjuju i sarađuju u cilju podsticanja razvoja dece sa posebnim potrebama ,jednako kao i one dece bez problema u razvoju.
    2. Istina, ali se ide ka tome da se poboljšaju uslovi u školama u skladu sa propisima EU. Tj. EU vrši pritisak na našu državu da se u školama u Srbiji obezbede adekvatni uslovi za rad, što znači da treba biti pozitivan i verovati u pozitivne promene. Samim tim što se menjaju zakoni, menja se i praksa. Postepeno, ali sigurno.
    3 i 4. Praksa u svetu pokazuje da su deca sa smetnjama u razvoju više napredovala uz decu koja nisu pokazivala smetnje u razvoju. Postoje brojna udruženja i grupe van škole za decu u kojima se ona mogu sastajati i družiti sa onima koji su im slični. Tako će deca sticati raznovrsna iskustva u životu.
    5. Naravno da su defektolozi najstručniji za rad sa decom sa pos.potrebama, ali, kao što sam napisala pod 1.-svi stručnjaci koji rade sa decom dužni su da se dodatno usavršavaju čitajući odgovarajuću literaturu i pohađajući seminare u cilju boljeg obavljanja posla koji rade. Ako jedan nastavnik pohađa seminar koji se tiče rada sa decom sa smetnjama u razvoju, on će steći saznanja koja će mu pomoći u radu sa takvim učenicima. Bolje će organizovati nastavu, koristiće odgovarajuća sredstva, a pre svega bolje će razumeti svoje učenike sa posebnim potrebama, njihov svet, njihova ograničenja i potencijale. Mislim da je to neophodno i veoma važno.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 11:12 Aleksandar

      1. “Ne mora da znači da će svaki defektolog u školi raditi svoj posao kako treba.” Vodeći se tom logikom onda moze recimo ovako:
      Ne mora da znači da će svaki policajaci raditi svoj posao kako treba. Zaposlimo portire kao policajce jer među njima mozda ima onih koji bi taj posao bolje radili.
      2. “što znači da treba biti pozitivan i verovati u pozitivne promene” Fraza, besmislena kao i većina akcija tvoraca takvih fraza. U prevodu, oslonite se na nas i EU. Ne verujete svojim ocima i sopstvenim iskustvima u praksi.
      3 i 4 Mozda. Da li je ta praksa sprovođena u uslovima poput nasih? Velika odeljenja, apsolutna pustoš od opreme u učionicama i kabinetima, sistem u kome je fokus sa deteta prebačen na administrativne poslove i popunjavanje stotina obrazaca… Ili mozda u uslovima jedne Finske?
      5. “Ako jedan nastavnik pohađa seminar koji se tiče rada sa decom sa smetnjama u razvoju, on će steći saznanja koja će mu pomoći u radu sa takvim učenicima.” Opet fraza. On će steći znanja… Kolika znanja? Kolika u odnosu na nekog ko se školovao upravo za ovakav posao? Kako ga dvodnevni seminar čini dovoljno kompetentnim da preuzme posao profesionalca? Shvatate li koliko se degradiraju ljudi koji su se ciljano školoval za ovakve poslove?

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 20:28 Vaspitac

      Ista ta EU nas i vodi u propast. Ovi nasi zele da im se dodvore, pa uvode promene, a nisu pripremili teren za njih. Jedan od primera je i Bolonja u nasem sistemu skolovanja, cisto ruglo i uzas jedan. Trazi se da profesor koji ima vec preko 60 godina sada uci da radi po novom sistemu, a njemu se vise ni ne radi, a kamoli da uci neke nove nacine prnosenja znanja. Dobijate magistre i doktore nauka koji ne znaju da beknu.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 15, 17:31 Selena

      Draga Ivy,

      “U svetu se smatra…” je toliko odbojna recenica ( a bar imam prijatelje i rodbinu koji zive “u svetu”, posto mi zivimo u getu, je l’ tako?) i netacna. Treba za pocetak razlikovati poremecaj u ucenju od smetnji u razvoju, na primer. Treba znati da se u Nemackoj (bar nam tako rekla bratska skola iz Rotvajla) deca sa posebnim potrebama posebno tretiraju. Postoji citav tim socijalnih radnika, defektologa i psihologa koji rade sa njima posebno kao sa grupom, a odmore (koji su duzi od nasih) i jos neke casove (gde je to moguce) ta deca provode sa ostalim vrsnjacima. I te vrsnjake treba pripremiti za kontakt sa decom koja imaju smetnje u razvoju. Moraju znati zasto neko dete reaguje kako reaguje i kako oni samo da odgovore na odredjen oblik ponasanja.
      I da se, draga Ivy, ne lazemo: bila sam na nekolik SEN seminara (special educational needs) za profesore engleskog (zato mi tastatura nema nasa slova, izvinjavam se!) – NISTA! Voditeljke seminara nisu umele da odgovore ni na jedno konkretno pitanje koleginica koje su stvarno u problemu! Zasto? Zato sto, ispostavilo se, voditeljke seminara nisu imale posla sa decom koja imaju ozbiljnu mentalnu retardaciju, na primer, pa i nisu mogle da nadju to na Internetu, promene imena u srpska, odstampaju i naplacuju 2000 dinara za glumljenje ludila.
      Kada sam otkrila dete koje ima vizuelnu disleksiju u odeljenju ( a da nije otisla na popravni, ne bih ni znala), pedagogica moja draga napravi se luda i (ne)zbunjena, a psiholog mi rece:”Jao, molim te, ko ce da je prevodi sad, ja o tome nista ne znam, snadji se!” Snasla sam se, iscitala milion strana, posebno radila i pravila posebne testove (i niko mi ne rece ‘hvala’ osim njenih roditelja) i to je ‘samo’ disleksija’, sta da je nesto gore?
      Zato ne lazimo vise sebe, ovo je sve zbrda-zdola i slazem se da se radi o pokusaju unistenja ionako oslabljenog sistema obrazovanja. Uzgred, deca sa posebnim potrebama su i nadarena deca. Gde su ona u celoj prici?

      Одговорите на овај коментар
  6. септембар 14, 10:35 #7 Shwrtjana

    Dok sam na fakultetu pricala da inkluzija nikome dobra nece doneti, a najmanje deci zbog koje je I osmisljena, nazivana sam “zadrtim defektologom koji samo zeli da decu zadrzi za sebe”… Drago mi je da imam istomisljenike, jer je inkluzija jako, jako losa ideja koja ce naciniti znacajnu stetu svima,(prosecnoj populaciji dece, deci sa posebnim potrebama I posebno nadarenoj deci).

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 16, 14:11 mirjana

      Na jednom od prvih seminara o inkluziji u našoj školi, javno sam postavila pitanje “ekspertkinjama” iz BG, šta misle o tome gde su deca sa posebnim potrebama srećnija? Dobila sam javni prekor u smislu da ja ne treba da brinem o njihovoj sreći. Proglasiše me nesenzibilisanim pedagogom, postadoh crna ovca, samo zato što sam javno iznela istinu i ono što većina misli. Zato mi je drago da pročitah ovaj tekst. Tako razmišljam od samog početka i javno govorim, čak i na seminarima. Muka mi je od onih prezentacija primera dobre prakse. I uvek kažem onima koji me ne razumeju makar to da neću da oduzimam hleb defektolozima. Koja je korist od priučenih nastavnika, učitelja, nas pedagoga? Kada želim plastično da objasnim, pitam ljude da li bi pristali da im tešku operaciju na srcu, ne daj Bože, izvrši stomatolog u svojoj ordinaciji ili na hodniku, još bolje. Pa svi su oni zdravstveni radnici, zar ne? A ni uslovi nisu bitni, zar ne? Ko razume, shvatiće. Zato bravo, za tekst Dr Slobodana R. Martinovića.

      Одговорите на овај коментар
  7. септембар 14, 10:57 #8 nikolina

    samo jedno pitanje vam svinma postavljam : zast osu protivnici inkluzije u najvecem broju slucajeva defektolozi?

    Ovu recenicu, koja vristi od predrasuda, nemojte vise nikada nigde napisati, ako mislite biti objektivan, realan i korektan analiticar : Не знам на основу чега је неко закључио да ће деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује и које је од њих, по правилу, у сваком погледу супериорније.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 11:41 Jana

      Nikolina, rece jednom jedan covek “Stvari uvek treba nazivati pravim imenom, u suprotnom doprinosimo propasti sveta!” (A.Kami) Ne vidim nikakvu predrasudu u toj recenici. To je objektivna, realna i korektna recenica. Defektolozi su najcesce protiv inkluzije zato sto su skolovani za rad sa decom koja imaju smetnje u razvoju i zato sto logoped, oligofrenolog, surdolog…koji je studirao i usko se specijalizovao za rad sa tom decom moze da mu pomogne u socijalizaciji i obrazovanju, za razliku od mene koja sam samo skolovani metodicar za rad sa decom koja nemaju nikakve smetnje u razvoju. Pohadjala sam silne seminare vezane za inkluziju i nista, ali nista konkretno i prakticno nisam cula, kamoli naucila, osim sto su nam citali sta smo duzni po zakonu.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 18:02 Слободан Мартиновић

      Немам заиста ништа против да напишете шта год желите (ја Вама нећу рећи да никада нешто не изговарате), али о проблему може да се ваљано говори само ако се проблем познаје. Да ли сте радили са децом ометеном у менталном развоју? Знате ли уопште шта значи ментална ретардација и какве све интелектуалне, емоционалне и социјалне проблеме доноси? А још кад је (а често јесте) удружена са другим сметњама! Радим у одељењу посебне наставе једне редовне, и то заиста „добре“ школе, ако је веровати спољашњем вредновању (добила је четворку), и одлично ми је познато како напредују и како се осећају деца с таквим проблемима у одељењу редовне наставе. На папиру све изгледа сјајно или бар прихватљиво, а онда родитељи (не сви, наравно), пре или касније, схвате да овакав облик инклузије њиховом детету није донео ништа добро па прелазе у посебну наставу. Али, авај, то се често деси онда када су скоро све предности раног третмана ненадокнадиво испуштене, а дете код нас понекад долази на граници психозе и готово без икаквог знања. И ту могу да посведочим: више пута сам, врло брзо видео, каткад и запрепашћујућу, промену набоље код детета када пређе на школовање под посебним условима; промену како у школском напредовању тако и у погледу емоционално-социјалног развоја.
      При томе не мислим да су учитељи/наставници одговорни за то што инклузија није успела – они не само да за рад са децом са сметњама у развоју немају знања, него немају ни услове, при чему не мислим само, па ни првенствено, на техничке услове – мислим да је немогуће, ма какав стручњак наставник био, са одређеном децом радити у великом одељењу, имало оно 15 или 30 ученика.
      Да не дужим, мада има још шта да се каже, папир трпи све па и тврдње о великим светским успесима инклузије. Ја своје ставове формирам не само на основу онога што је написано него и на основу онога што видим да се око мене и мојих колега дешава. Ко онда гаји предрасуде?

      Одговорите на овај коментар
    • јануар 21, 03:28 inkluzija

      Između ostalog zato što je inkluzija potpuna suprotnost od institucionalizacije, a u retardiranoj Srbiji, defektolozi rade u institucijama i specijalnim školama umesto u redovnim školama, pa se sad verovatno boje za svoje poslove, jer se slabo zapošljavaju defektolozi u redovnim školama. S druge strane, bez prave inkluzije sa defektolozima u školama, ta deca propadaju i postaju teret države. Ukoliko ih strpaju u institucije oni su ograničeni u svom socijalnom životu, a ukoliko ih se ubaci u redovne škole bez defektologa onda je njihov napredak minimalan. Do inkluzije mora doći, najbolje u obliku jedan defektolog na 1, 2 ili 3 redovne škole, zavisno od potreba tih škola, broja učenika sa smetnjama itd. Oni sa teškom i dubokom ometenošću, a i neki sa umerenom će ostati u institucijama, većina, ali šta je tu je. Od ove dece koju uđu u sistem inkluzije treba izvlačiti maksimum u smislu 18+ da ima posao, krug prijatelja, koliko toliko uspešne socijalne veštine, bez opasnosti da samo sebe ugrozi ili da ga lako izmanipulišu, a ne da završi npr u Veterniku i da onda godinama skuplja i psihičke bolesti, pa da postane i glupo i ludo sve i onda ih se više ne može uklopiti u društvo i oni ostaju zauvek izolovani. Tako da, Vučiću pripremi pare, pa današnje predškolce od 6 god ćeš za 10-15 godina vidit na svojim jednostavnim poslovima, i oni će ti plaćat porez, a ne da “normalan” narod plaća njihov život porezom, dok oni trunu u institucijama. Nema napredka bez defektologa, a napredak bez inkluzije je u socijalnom, verovatno emocionalnom, upitno i u ostalim aspektima razvoja, ograničen! Inkluzija je win win situacija jer svima donosi plus, dokle god se izvodi na pravilan način. Što se tiče priče o tome da smo siromašna država, s obzirom šta se sve finansira, prava ovh onih, ovi projekti oni projekti, siguran sam da će se naći para i za inkluziju. Poz 🙂

      Одговорите на овај коментар
    • април 08, 20:02 Danijela K

      Nije istina da su defektolozi jedini i najveci protivnici inkluzije . Vi zamenjujete teze , klasicno . Defektolozi su najpozvaniji da komentarisu inkluziju. Tako je u nasem svetu obrazovanih. Njihovo misljenje cenim. I ja sam protivnik inkluzije jer nanosi visestruku stetu deci , ali ja sam dipl. ing. koji radi u tehnickoj skoli i apsolutno sam neobrazovana za rad sa decom sa posebnim potrebama. Ja to radim, jer me zakon obavezujem a prosto se gadim od tolike kolicine licemerja i nestrucnosti u poslu inkluzije . I same sebe se gadim sto radim posao koji ne znam dobro , jer mi inzenjeri volimo da sve bude u vinklu , a ne aus vinkl.

      Одговорите на овај коментар
  8. септембар 14, 11:20 #9 Nora

    Ako se neko skolovao 4 godine – pa makar i samo bubao – bar mu je nesto ostalo u glavi potrebno za rad sa ovom decom. Seminare koji traju 2 dana i koje drze ucitelji, pedagozi i sl. ni u kom slucaju ne mogu zameniti 4 godine literature, prakse …
    O neadekvatnosti inkluzije, pricaju defektolozi – jer se ostali plase i cute.Radim dodatnu podrsku u redovnoj skoli i znam sta se desava.Meni placu na ramenu, traze pomoc, mole da im pisem iope i sl. A kad dodje direktor sve sjajno, super – nema nikakvih problema….

    Одговорите на овај коментар
  9. септембар 14, 12:30 #10 ivy

    Pogrešno ste me razumeli. Nisam protiv defektologa .ali sam ZA inkluziju. Mislim da je inkluzija sjajna ideja..pro evropska i demokratska. Ne živimo u 19.veku pa da odvajamo “zdravu” i “bolesnu” decu. Svi imamo apsolutno ista prava i jednake šanse na školovanje. A oni radnici koji misle da su na fakultetu pokupili sva znanja i ne žele da se trude da se dodatno obučavaju i obrazuju za mene nisu pravi profesionalci. Novo vreme i nova saznanja donose novine i u pristupu problemima dece sa posebnim potrebama. Najlakše je kritikovati i kukati kako je teško, a najteže je potruditi se da ovu jednu lepu ideju sprovedemo u delo kako treba u našim školama. Samo timskim radom svih stručnjaka može se sve lepo i organizovani uraditi da se toj deci pomogne. Najgori su oni nastavnici što u startu dignu ruke a niti žele da promene svoj tradicionalnih pristup niti ih to interesuje. Na žalost takvi su u većini.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 18:25 Слободан Мартиновић

      Ни ја нисам против инклузије – ја сам против ОВАКВЕ инклузије, која уопште не прави разлику између потреба различите деце. Деца имају различите потребе, није ваљда да и око тога треба да се споримо. Деца са сметњама у развоју нису болесна деца – реч је о стању а не о болести. Али се и деца са сметњама у развоју веома разликују, како по врсти, тако и по тежини сметње. А шта је урадио законодавац? Једноставно је прогласио: „Сва деца, без обзира на врсту и тежину сметње могу да иду у редовну наставу, осим изузетно и уз обавезан пристанак родитеља.“ Дивна идеја, на први поглед, уважавати право родитеља да одлучују о образовном моделу за своје дете. Још кад би родитељи имали довољно знања да процене који је то модел за њихово дете најбољи! Рећи ћу, ризикујући да будем оптужен за политички некоректан говор: родитељи најчешће за то немају довољно знања. „Па и ако немају“, рећи ће неко, „они су родитељи и имају право да одлучују о свом детету“. Да, само како онда да им то право није дато када су неке друге ствари у питању. Паде ми на памет вакцинација. Да ли ту неко пита родитеље желе ли или не желе да вакцинишу дете? А, да, заборавио сам, реч је о медицини, а лекари не дозвољавају да било ко дискутује с њима о њиховој струци (премда ни они нису једногласни у погледу вакцинације). А мишљење дефектолога свако може да доводи у питање. И не само мишљење, него чак и њихове мотиве, тврдећи да они само желе да задрже децу, што је тврдња таман толико основана колико и тврдња да лечење није потребно него то само лекари желе да задрже свој посао.
      У сваком случају, када бисте знали на какве сам све примере дилетантизма наилазио анализујући наше прописе (поред оних које сам већ навео), не бисте с толико оптимизма говорили о (нашој) инклузији.

      Одговорите на овај коментар
      • септембар 30, 01:04 Ana

        Samo bih htela sve vas da pitam,kako je moguce da se roditelji koji su pohadjali redovne skole ,fakultete ,zaposleni a imaju dete sa posebnim potrebama I dalje uce I edukuju se kako da pomognu detetu ,da mu prilagode proctor za zivot ,sredinu I sve sto ide uz to a vama je svima tesko u jednom razredu jednom detetu pomoci ,edukovati se. Pritom imate na raspolaganju sve sto pozelite,podrsku sa svih strana,internet! Moja predpostavka je da vi to I ne zelite I nece te jer su vam verovatno male plate a I sto bi nekome pomogli kada niko vam se nece diviti jer ste puni sebe!!!

        Одговорите на овај коментар
        • октобар 04, 21:34 Beba

          “Pritom imate na raspolaganju sve sto pozelite,podrsku sa svih strana,internet!”. Od koga? Odakle Vam ova informacija? Imam kredu i tablu! I internet, ali kod kuće, u školi ne.

          Одговорите на овај коментар
        • новембар 29, 11:07 Sanja Zr

          Evo mog stava, kao majke dece koja su inteligentna, zdrava i prava:
          Ako predavač ima sve na raspolaganju i posveti se maksimalno detetu sa posebnim potrebama, ko onda posvećuje pažnju ostalim učenicima? Zašto će 30 dece da trpi, jer ima u razredu jedno sa posebnim potrebama kome će se maksimalno posvetiti? Gde da upišem dete da predavač mome zdravom i pravom detetu posveti svu pažnju, uči, gugla, da sve od sebe za to moje dete? Kakav je to bezobrazluk i sebičnost tražiti od prosvetnih radnika da ulože toliko vremena i truda za tu decu, kad postoje posebne ustanove koje to mogu da urade mnogo uspešnije od njih, a da pri tom zapostave svu ostalu decu na račun njih? Ko vam daje pravo da tražite od prosvetnih radnika, koji nikad nisu želeli da se bave ovom tematikom da im namećete to i da pri tom imate i zamerke, kako niste zadovoljni? Da su hteli da se bave decom sa posebnim potrebama, završili bi defektologiju.
          Ako ja, kao majka, samo naslutim, da moje dete nema adekvatnu pažnju predavača zbog Vašeg deteta, biću jako nezadovoljna. Gde da ja upišem moje dete da dobije takvu negu i brigu kao potpuno normalno dete? Normalna deca nemaju gde da pobegnu, nemaju gde da se upišu da dobiju ono što njima treba. Da ne spominjemo darovitu decu. Tek oni nemaju šta da traže u učionici gde predavač mora da se rva sa nekoliko dece sa posebnim potrebama. Bolje odmah da se ispiše. Problem je što nema gde da pobegne. Nemojte vređati prosvetne radnike, niko tu nije ni lenj ni ne zainteresovan. Ja, kao majka, laik, vidim da se oni strašno trude. Ako Vi zaista volite svoju decu sa posebnim potrebama, uradite za njih ono zaista najbolje. Upišite ih u specijalizovanu školu, kakvu mi imamo u Zrenjaninu, gde rade odlično obučeni kadrovi, gde su uslovi za njihov rad najbolji što Srbija i Zrenjanin može da stvori.

          Одговорите на овај коментар
          • септембар 11, 07:48 Marija

            “Da se RVA sa nekoliko dece sa posebnim potrebama…”O majko moja,pa draga gospodjo,onda su vasi kriterijumi za ne/zadovoljni radom prosvetnih radnika itekako diskutabilni.Deca sa PP nisu nikakve azdaje da bi se neko “rvao”sa njima…sram Vas bilo

  10. септембар 14, 13:25 #11 Slavica

    Defektolozi nisu cutali, vec ih niko nije slusao.

    Одговорите на овај коментар
  11. септембар 14, 13:30 #12 Natasa

    Svaka cast. Svaka Vasa rec je ziva istina!!!

    Одговорите на овај коментар
  12. септембар 14, 13:34 #13 Natasa

    Svaka cast. Svaka Vasa rec je ziva istina!!! Pri tome mislim na dr Slobodana R. Martinovica.

    Одговорите на овај коментар
  13. септембар 14, 13:35 #14 Biljana

    Poštovanje Vama i divljenje činjenicama koje ste izneli. Ovo je tema o kojoj stvarno treba pričati, ali i raditi na nekom rešenju. Radeći u školi uviđam da ta deca pre svega nisu srećna, a mi nemamo dovoljno vremna da im se posvetimo onako kako bi zapravo trebalo. U većini slučajeva nismo ni upućeni do tančina kako treba raditi sa njima, vrlo često nemamo nikakvu podršku, već se snalazimo i nekako ih “guramo” iz razreda u razred. Iskreno, ja se nimalo lepo ne osećam zbog toga.
    Možda bismo mogli da pokrenemo neku peticiju ili nešto slično tome, što bi gospodu koja su ovaj zakon donela, osvestilo i barem malo nateralo na razmišljanje. Jer, ono što oni imaju izmaštano je jedno, a realnost je, nažalost, mnogo drugačija i okrutnija, i to upravo po učenike sa posebnim potrebama.

    Одговорите на овај коментар
  14. септембар 14, 17:48 #15 ivan

    Tekst me je odusevio.Napokon da neko sroci bas ono sto svi mislimo.Ideja inkluzije u nasoj zemlji je vise nego utopija i mi za to jos nemamo ni minimalne uslove.Verujem da novi ministar ima sluha i da cuje ljude koji imaju iskustva u struci.
    Inace, mnogo tzv. inovacija i seminara poticu ili od nevladinih organizacija ili sa akademskog nivoa radi pravdanja tzv. ustrazivanja….a sve zbog novca .Silni doktorati, projekti, naucni clanci, istrazivanja…. vecina ima za cilj licno promovisanje i sopstvenicki benefit.To ce vam cak reci i oni koji se time bave.Obraz kao djon , a na stetu i nase i njihove dece.Ministre javi se i vrati skolu u skolu!To ocekujemo od tebe.Unapred hvala.

    Одговорите на овај коментар
  15. септембар 14, 18:47 #16 Marija Protic

    Imam devojcicu sa autizmom od 5 godina i nebitne su dijagnoze. Ide u ,,redovan” vrtic, a tako ce biti i kad se krene u skolu. Ja nemam nikakvih predrasuda prema ,,specijalnim” skolama, ali imam prema nacinu funkcionisanja. Problem je sto ne postoji dodatna podrska i na tome treba raditi. Od vaspitacice moje devojcice sam trazila da tacno to i bude i ni manje ni vise nego sto je drugoj deci. vaspitac nije logoped, defektolog,licni pratilac, pedagoski asistent,…Takodje cu to isto traziti i od ucitelja. ovo pisem kao roditelj,ali jesam nastavnik matematike po zanimanju. I ne mogu svoje dete da vidim negde u nekom dnevnom boravku kad ne budem mogla o njoj da se brinem vec cu se boriti maksimalno za svoje dete. Sta bi trebalo da uradim? Da je upisem u specijalnu skolu koja vise i nije skola vec dnevni boravak i gde nikog nije briga ima li ona drugare i sta je naucila . Ima sjajnih logopeda i defektologa i to nema veze sa nacinom rada specijalnih skola jer je to stvar uprave. Ali je moje pitanje kakva je saradnja izmedju logopeda, defektologa i vaspitaca ,ucitelja….? Imaju li deca adekvatnu dodatnu podrsku? Imaju li je nastavnici,ucitelji, vaspitaci? A u price da nema para za decu ne mogu i necu da verujem jer se ima para za razne gluposti, a nema za decu.

    Одговорите на овај коментар
    • октобар 03, 22:37 sanja

      Konačno da se oglasi i jedan roditelj.Dakle svo predhodni komentari su komentari osoba nesposobni da takvoj deci pomognu jer su lenji da prilagode i smislu način podrške.Jako je ružno širiti mržnju, diskriminaciju decu po bilo kojoj osnovi jer kao što sam u predhodnim komentari navela svako dete ima pravo na školovanje i to sa svojim vršnjacima jer realno i živi u sredini drugačijoj od sebe pa zašto u takvoj sredini ne bi i učili?!moram tako reći da mi se grafite svi vi lenji,diktatori koji diskriminisete i terase decu u razne ustanove.Pitala bih vas da je vaše dete , dete sa posebnim potrebama da li biste i onda bili protiv inkluzije?onaj ko ne želi da se bavi i ovakvom decom ne treba uopšte da pomišljao na poziv učitelja,pedagoga itd.Sram vas bilo sve!

      Одговорите на овај коментар
    • октобар 04, 21:48 Beba

      Ja sam učitelj i nemam podršku. Imam defektologa 1 čas nedeljno, stručni saradnici, direktor i ostali obilaze moju učionicu u širokom luku.

      Одговорите на овај коментар
  16. септембар 14, 18:58 #17 kniki90

    Ok, Savetujem da ubuduće kada decu upisujemo u škole razvrstavamo po razredima sa sledeći način i ni slučajno ih ne treba mešati! Dečaci sa dečacima i devojčice sa devojčicama. Podpodela sledeća: Dečaci iste visini i težine sa istima! Prosto da bi deca imala što potpuniji način i razumevanje i iskustva sa drugom decom. Dete koje je krupnije ne može biti u istom razredu sa mršavim detetom, pošto sitnije dete ima veću i bolju kondiciju u odnosu na krupnije dete s tim da je ono superiornije! Isto tako da se devojčice ne smeju mešati sa dečacima, iz istih razloga što fizionomija devojčice se razlikuje od dečakove i ne sme se mešati, prosto jedni su superiorniji od drugih! Molim defetkologe da i taj deo razmatraju i usvoje, pošto je u sastavnom konceptu ovoga navedenog u tekstu gore! Takođe kada defektolozi prestanu da se bave defektom i dete pokušaju naučiti i spremiti za život, a ne ga popravljati, onda će moći imati pravo glasa u naučnoj zajednici Efektologa koja je sve veća u svetu!

    Одговорите на овај коментар
  17. септембар 14, 19:14 #18 Marija

    Ja predajem tehnicko obrazovanje. Mogu li ja na neki seminar, dva (moze i na tri, imam da platim, ja sam nastavnik) iz istorije, eventualno biologije, pa da predajem i to. Posto sa par seminara o inkluziji postajemo strucnjaci, sto ne bi svi isli na sve seminare pa ko sta `dovati` to da predaje!!! Nekako mi inkluzija koja se sada sprovodi lici na to!!!

    Одговорите на овај коментар
  18. септембар 14, 19:15 #19 kniki90

    Ono što me vuče na razmišljanje je šta bi bilo da je Stiven Hoking išao kod defektologa? Mislim da bi ovaj svet bio uskraćen za jednog čoveka poput njega! Pošto je “defektologija nauka o hendikepiranom čoveku” imalli bi mnogo materijala za rad! Zato u svetu ne proizvode defetkologe!

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 20:03 Слободан Мартиновић

      Не знам шта сте желели, али наводити као пример у прилог инклузији једног генијалног човека показује проблем с аргументима. Изгледа да Вам није познато да постоје дефектолози различитих струка. Хокингу, наравно, није био потребан дефектолог- олигофренолог, али му је био потребан, и вероватно да је и користио његове услуге, рецимо дефектолог-соматопед. То што се у свету, поред назива дефектолог, користе други називи за суштински исту струку нема никаквог значаја. Стиче се утисак да је Ваш коментар написан само да би се изразило неко лично незадовољство или нетрпељивост.

      Одговорите на овај коментар
      • септембар 14, 20:14 kniki90

        Problem je u tome što konstantno u ovoj zemlji postoji težnja da se stvari poprave! Da se dovede na isto i da svi budu “normalni”! Stivena Hokinga sam naveo kao primer, iz prostog razloga jeste, da se stvari prema njemu, a ne on prema stvarima! Dok defektolozi imaju težnju da ljude/decu popravljaju prema stvarima. Da li je Stivenu Hokingu potreban logoped ili detetu sa autizmom. Ako znamo da deca sa autizmom ne pričaju, što bismo ih vodili kod logopeda? INSTITUCIJE se svuda u svetu ukidaju, ali jedino na Balkanu cvetaju!

        Одговорите на овај коментар
        • септембар 14, 20:53 Sonja77

          Defektolozi nikoga ne popravljaju! Lekari popravljaju što mogu, mi ih osposobljavamo za život da ne bi bili društvu na grbači kao socijalni slučajevi.

          Одговорите на овај коментар
          • септембар 14, 21:07 kniki90

            Cilj jeste da se dete osposobi za život i to se slažem! Ali sa čim sa se sve susretao po vrtićima i školama od strane defektologa, me je zgrozilo i navelo na istraživanje te grane u svetu i od svega naučenog i čutog po Americi vidim da ovde je cilj da se dete ne osposobi za život, ne razviju dovoljno socijalne veštene i najčešće završe u institucijama.

    • октобар 04, 15:44 Milan Jevtić

      Stiven Hoking nije u detinjstvu bolovao od bolesti koja ga je prikovala za invalidska kolica. Završio je školu i bolest je došla kasnije…Tako da mu u školi nije bio potreban ni somatoped…

      Одговорите на овај коментар
  19. септембар 14, 19:56 #20 Ana

    Tako je,najmanje deca imaju podršku u inkluzivnom obrazovanju.Moje dete je sa autizmom i krenulo u 1 razred u Bačkom Jarku,i dobio ličnog pratioca,ali 1 pratioc ide na 2 autistične dece,to je kod nas izgleda normalno,nemam reči.
    Da na 6 autistične dece idu svega 3 pratioca.
    Za sve imaju novčana sredstva samo za decu sa smetnjama u razvoju nemaju.

    Одговорите на овај коментар
  20. септембар 14, 20:01 #21 vesna

    Defektolog sam…Niko nas nije pitao za strucno mishljenje…odluka o inkluziji dece sa posebnim potrebama doneli su ljudi koji ne znaju nishta o ovoj problematici niti poznaju pshihologiju te dece i njihove sposobnosti…Rezultat toga je posle nizhih oddeljenja decu vrachaju struchnacima, sa zavrshenim pettim razredom a josh uvek nepismena…

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 14, 20:20 kniki90

      Kao defektološkinja morate znati da sva deca imaju svoj ritam rada, način učenja i ostalo. Ali kada dajemo dijagnoze, prepisujemo lekove, farmaceutske kompanije rade… Medicina napreduje a ljudi sve bolesniji!

      Одговорите на овај коментар
  21. септембар 14, 20:02 #22 САША ВИЂЕНТИЈЕВИЂ

    СВИ СЕ МИ СЛАЖЕМО И СЕБЕ ЛАЖЕМО!!ДА МОЖЕМО НЕШТО ПРОМЕНИТИ У ПРОСВЕТИ ПА И ОВАЈ ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМ!!КАКО!КАДА СУ СИНДИКАТИ МАРИОНЕТЕ!!МИНИСТАР СЛУША СВОЈЕ ПОМОЋНИКЕ И Т.З.В.СТРУЧЊАКЕ ПО ЗАВОДИМА КОЈИ И ПРАВЕ СВЕ ОВЕ ПРОБЛЕМЕ ПА ОНДА СВАЛЕ СВЕ НА МИНИСТРЕ И МЕЊЈУ ИХ КАО ЧАРАПЕ!!КОД НАС ЈЕ НАЈГОРА ПРОСВЕТНА АДМИНИСТРАЦИЈА!!ТРЕТИРАЈУЈ НАС ПРЕДАВАЧЕ КАО МАЛОУМНЕ ПА ЈОШ ОД НАШЕ ЦРКАВИЦЕ ПЛАЋАМО ДА НАМ ИСПИРАЈУ МОЗАК ГЛУПОСТИМА!ЗАТО ШТО НИСУ ВОДИЛИ РАЧУНА О ТОМЕ КАКАВИ СЕ ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ ОТВАРАЈУ И КОЈЕ ЗНАЊЕ ДОБИЈАЈУ!!МАГИСТАРА И ДОКТОРА НА СВАКОЈ ГРАНИ!!ЧЕМУ ТО ВОДИ!ДЕБИЛИЗАЦИЈИ НАЦИЈЕ И ОДЛАСКА ИЗ ОВЕ ЛУДНИЦЕ СВИХ ПАМЕТНИХ И КРЕАТИВНИХ!!СВИ ЋУТИМО О ОВИМ И ДРУГИМ ПРОБЛЕМИМА!!ЗБОГ СТРАХА ЗА ПОСАО И ТАКО КОЛЕКТИВНО УПАДАМО У ЖИВИ ПЕСАК ГУРНУТИ НЕ СВОЈОМ ГРЕШКОМ!!

    Одговорите на овај коментар
  22. септембар 14, 20:48 #23 Sonja77

    Dragi kolega, niste dodali da su PLATE defektologa u periodu jačanja inkluzije (pre 9 godina) smanjene za 1/4 da bi nas IZJEDNAČILI (?) sa ostalim prosvetarima. Ublažili naše postojanje. Odnosno, na ovaj način se otvorio prostor za dodatno finansiranje nastavnika razredne nastave u redovnim školama koji su se odlučili za rad u inkluzivnom odeljenju (dodatak na platu).
    Iskreno BOLI me informacija da nastavnik odlaže pisanje iop-a za dete sa smetnjama u razvoju jer je to za njega/nju dodatna dokumentacija!!! Od nas se zahteva za svako dete.
    Još više me BOLI činjenica što kada sve nade u redovnoj školi presuše, šalju inkluzivnu decu u naše – specijalne škole, pa nam treba pre svega i do godinu dana da ih resocijalizujemo da bi mogli početi sa radom.
    BOLI činjenica da većina nastavnika razredne nastave ne zna ko su defektolozi i šta zapravo čini njihov rad (a bilo je o tome nešto reči u toku osnovnih studija-ili smo cenzurisani?).
    A najviše BOLI propušteno vreme u inkluziji (godine!!!) i nemogućnost realizacije adekvatnog tretmana jer su prošli kritični periodi razvoja deta (i o tome se uči na osnovnim studijama), pa nam guraju decu da ,,krpimo rupe,, za lošom inkluzijom.
    BOLI i to što lekari NE ispisuju konkretene dijagnoze već se koriste ternminima – razvojna … – i time roditeljima ulivaju lažne nade.

    I ranije se radilo uz pomoć štapa i kanapa pa su se postizali rezultati, a sada se radi uz pomoć Dr Jekyll-a i Mr Hyde-a.

    Одговорите на овај коментар
  23. септембар 14, 21:27 #24 Dijana

    Ma sve može!!! I dete sa autističnim spektrom u redovnom sistemu, nije problem, ali dajte budite realni ! Podrška za dete sa smetnjama u razvoju treba da izgleda ovako: MINIMUM : 5*nedeljno defektološki tretman spram tipa smetnje ,; 5* nedeljno specifična reedukacija psihomotorike; 5* nedeljno logopedski tretman. Komplet opremljeni kabineti i senzorna soba na raspolaganju. Tako defektolog može da brani zvanje, jer dragi moji, od podrške 1-2 puta nedeljno u neadekvatnim uslovima, i torbicom koju možemo poneti materijala za rad , te trčeći da se uklopimo u vreme nastave dotične redovne škole… rekao bi naš narod NEMA LEBA!!! Ne rekoh (bar je kod nas tako) svi u podršci imaju 100% fond na svom poslu i evo već 6-ta godina VOLONTIRAMO na taj način…i onda kažu tamo neki…nisu zadovoljni .
    Inkluzija je dobro zamišljena ali loše zapisana, negde treba povući granicu.

    A što se tiče takozvanih SPECIJALNIH škola, danas Škola za decu sa smetnjama u razvoju, NE POSTOJE !!! I one su danas REDOVNE !!! Pravilo inkluzije. NEMA VIŠE DNEVNIH BORAVAKA. Sva deca MORAJU proći važeći ciklus obrazovanja, po istovetnom planu i programu kao i sve druge škole…ko nije upućen da prevedem : u jednom odeljenju 5-tog razreda imamo 8 učenika, dvoje razume i izvršava naloge spram svojih mogućnosti, jedan učenik sa psihozama i bez terapije odbija red i rad zakonom dat , a ostalih 5 nema razvijenu verbalnu komunikaciju ( dijagnoze ne želim da spominjem). E, u takvom odeljenju se sprovodi većinskim delom razredna nastava(jer je drugačije neizvodljivo) , u planu i programu se NARAVNO nalazi istorija, biologija, sledeće godine godine fizika, pa dolazi hemija.

    Posao 1 defektologa JE: da izučava sve te predmete , piše planove i programe po sistemu redovne škole, pa onda sve iz početka kako bi te iste VEĆ NAPISANE sadržaje prilagođavao svakom učeniku ponaosob, pa uračunajte i 4 vrste dnevnih priprema, naravno za 7-8 predmeta te pisanje IOP-a i onda tek na red dolazi priprema materijala, osmišljavanje časova, pravljenje didaktičkih materijala, listića i sl……. Zanemarite sve ovo, ali ne zaboravite !

    PITAM JA VAS : da li je to humano???? Da li je toliko važnije da svako dete dobije svedočanstvo da je završilo 8 razred sa napomenom NA IOP-U IZ SVIH PREDMETA I SREDNJA OCENA 4,68…KAKO TO LEPO ZVUČI, A da to isto dete neće biti u stanju da samostalno obavlja neke higijenske navike, ode do prodavnice, veže pertle, postavi sebi da jede, pravlino se obuče i tako dalje ( tome su služili dnevni boravci, radilo se na osamostaljivanju za život a ne na prilagođavanju programa hemije).

    Mogu pisati do sutra. Nisam imala želju da bilo koga povredim ili prozovem, Skidam kapu svima koji su svim srcem u ovome. Roditeljima najviše, njima je najteže. Ali da se dozovemo pameti PONAVLJAM: inkluzija je odlična stvar ali granice moraju da se znaju. Pomešali su babe i žabe. Smetnje u razvoju su velika paleta. Necemo diskriminisati ali ne idu u isti koš deca sa čulnim i telesnim oštećenjima sa decom čija mentalna dob neće preći 8 godina. Neželjena dejstva su katastrofalna po našu decu, rani tretmani se izbegavaju , sistem ne funkcioniše dok ne dođe predškolsko, a onda smo već u ogromnom gubitku.

    Одговорите на овај коментар
  24. септембар 14, 22:42 #25 Maggie

    Za ovih par godina koliko je inkluzija zazivela u mojoj skoli uvidela sam da nikome dobro nije donela. Gube deca koja rade po IOP zato sto nastavnik koliiko god da hoce da im se posveti ne moze, nema dovojno vremena . Gube i ostali. Dali su 45min dovojni da se preda nova lekcija,da se objasni ono sto nije jasno ostalima (i to u tri nivoa) da se posebno radi sa romima koji isto tako rade po nekoj vrsti IOpa i pri tome na svakih 5 min da vas prekida dete sa posebnim potrebama(da pita dali je zadatak sto ste mu dali tacan) ? To je ne moguca misija za nastavnika!Dobra je ideja i moglo bi da bude uspeha,ali svakom detetu koje radi po IOp u treba se dodeliti pedagoski asistent koj c biti na svakom casu sa njim, a nastavnik da bude taj koj ce samo davati zadatke i instrukcije.
    I jos nesto, deca sa posebnim potrebama su uvek sami po hodnicima, usamjeni:-(. Dali je neko razmisljao o tome da se mozda ta deca osecaju odbaceno od strane njihovih vrsnjaka

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 15, 08:33 Vladimir

      Pedago[ke asistenete treba izbaciti ko su oni zavrsili kurs od 6 meseci u Bgu i sada predaju nasoj deci samo ih unazadjuju! Samo defektolog dolazi u obzir njih treba uvesti u redovne skole da rade sa nastavnicima i decom sa posebnim potrebama. Ovo je sramota roditelji nisu ni informisani kakva osoba im vezba i provodi sa detetom, pedagoski asistent uzas! Defektolozi sigurno nisu dobili diplomu posle 6 meseci nego 5 godina fakulteta + specijalizacije itd. Tako da doticni spec. pedagozi kada napuste nase skole i uvedu se u red. nastavu Defektolozi, mozemo da ocekujemo neki napredak kod dece. Ovo je mlacenje slame!

      Одговорите на овај коментар
  25. септембар 15, 15:58 #26 Edith

    Ja radim vec 13 godina u EU inklusivno. Naravno su neophodni defektolozi ( vec i ovo ime diskriminuje- covek nije deftan zato sto je drugaciji). Nisam defektolog ali radim sa defektolozima ruka u ruci i stalno se obrazujem. Differencijalna nastava je pitanje metodike i didaktike a to se moze nauciti. Ako ima u celom svetu modela za ovaj nacin nastave zasto se to nemoze ustvariti u Srbiji? Najcesci odgovor je da nema novaca. To je mnogo vise pitanje volje, otvorenosti za novo i ucenje. Pogledajte modele u svetu i sastavite svoj, koji decama u Srbiji najbolje odgovara. Iz hunanitarnog razloga sam strikno protiv separacije jer vidim da je kvalitativna nastava moguca i zajedno. Mi zivimo u drustvu zajedno sa ljudima koji su nesto drugaciji kao vecina ali isto tako clanovi drustva. Studije ( PISA, OECD etc.) su dokazale da od zajednicke nastave profitiraju cak i genijalci. Ako nekog interesuju detaljnije moja iskustva, rado cu stupiti u kontakt. Medju ostalog i sama predajem u odraslom obrazovanju. Nazalost nisam perfektna u koristi srpskog jezika, izvinjavan se zbog toga ali se nadam da sam razumljiva.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 16, 06:08 Слободан Мартиновић

      Многи поборници инклузије говоре о предрасудама чак и оних који су према тој идеји само критични или уздржани. Међутим, често, можда и по правилу, управо они гаје једну предрасуду – непрестано помињу “свет” и тврде да је у “свету” не само прихваћена инклузија, него инклузија у баш оваквом облику каква се код нас покушава применити. ТО НИЈЕ ИСТИНА! Постоје државе које имају неки облик инклузије, али и оне које је немају. ОВАКВУ ИНКЛУЗИЈУ, СА ОВАКВИМ УСЛОВИМА, ЛИНЕАРНО ПРИМЕЊЕНУ ПРЕМА СВОЈ ДЕЦИ БЕЗ ОБЗИРА НА ВРСТУ И СТЕПЕН СМЕТЊЕ, ТЕШКО ДА ИМА ИЈЕДНА ДРЖАВА СВЕТА. Немојте само рећи да је степен инклузије показатељ развијености или „напредности“ неке државе, пошто се и најразвијеније државе у односу према инклузији веома разликују. Малопре прочитах да се у САД према аутистичној деци још примењују електрошокови (http://www.1tv.ru/news/world/267692)! Замислите да се та вест односила на Србију! Зато заборавите “свет” као аргумент – он није јединствен у ставу према инклузији нити ће то икада бити. И најразвијеније земље ту идеју прилагођавају својим потребама и условима. Зашто то не уради Србија?

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 16, 07:20 Слободан Мартиновић

      Многи поборници инклузије говоре о предрасудама чак и оних који су према тој идеји само критични или уздржани. Међутим, често, можда и по правилу, управо они гаје једну предрасуду – непрестано помињу свет и тврде да је у свету не само прихваћена инклузија, него инклузија у баш оваквом облику каква се код нас покушава применити. ТО НИЈЕ ИСТИНА! Постоје државе које имају неки облик инклузије, али и оне које је немају. ОВАКВУ ИНКЛУЗИЈУ, СА ОВАКВИМ УСЛОВИМА, ЛИНЕАРНО ПРИМЕЊЕНУ ПРЕМА СВОЈ ДЕЦИ БЕЗ ОБЗИРА НА ВРСТУ И СТЕПЕН СМЕТЊЕ, ТЕШКО ДА ИМА ИЈЕДНА ДРЖАВА СВЕТА. Немојте само рећи да је степен инклузије показатељ развијености или „напредности“ неке државе, пошто се и најразвијеније државе у односу према инклузији веома разликују. Малопре прочитах да се у САД према аутистичној деци још примењују електрошокови (http://www.1tv.ru/news/world/267692)! Замислите да се та вест односила на Србију! Зато заборавите свет као аргумент – он није јединствен у ставу према инклузији нити ће то икада бити. И најразвијеније земље ту идеју прилагођавају својим потребама и условима. Зашто то не уради Србија?

      Одговорите на овај коментар
  26. септембар 15, 16:04 #27 Nesa

    Malo je kod nas pravih strucnjaka.Takve ljude obicno krasi jedna retka vrlina koja se zove skromnost.Zato i ne dolaze do izrazaja.Glavna odlika ovih ostalih kvazi strucnjaka je ALAVOST.Svi ovi silni seminari i licence su smisljeni od strane ovih ALAVIH zbog novca.U predskolskom vaspitanju su uneli takvu pometnju! A glavna odlika tih ALAVIH je da se drze zajedno.Niko im nista ne moze!

    Одговорите на овај коментар
  27. септембар 15, 17:33 #28 Dijana

    Evo jedne žalosne istine… procitajte sa strpljenjem… to je država, ovakav nam je sistem:

    http://srbin.info/2014/09/12/cedomir-antic-m1oje-autisticno-dete-i-prvi-skolski-dan/

    Одговорите на овај коментар
  28. септембар 16, 06:47 #29 Tosic Jasmina

    Radim kao defektolog u jednoj skoli kod Smedereva a zivim u Beogradu. Na zalost nas defektologe niko nije ni pitao sta mi mislimo o ovoj nakaradnoj inkluziji iz prostog razloga jer nemaju nameru da zaposljavaju defektologe.Jer dobro je poznato da se kod nas u Srbiji svi u sve razumeju pa tako su psiholozi I pedagozi mnogo veci “STRUCNJACI” od nas defektologa.Znam za neke skole u Beogradu koje uporno iz godine u godinu traze defektologe ali im ministarstvo ne dozvoljava da nas zaposle jer su u skoli “STRUCNJACI”.

    Одговорите на овај коментар
  29. септембар 16, 15:18 #30 Edith

    Imate pravo, rec “svet” sam kao opsti terminolog koristila. To je bila greska. Naravno nisam mislila na drustva koji surove metode koriste. Uciti se moze od onih koji su bolji a ne od onih koji su losiji. Zasto ne posetite skole i hospitujete gde se inkuzija godinama koristi? Tamo bi se pokazalo od svog iskustva sta funkcionise a sta ne. Defektolozi su neophodni i kompetentni strucnjaci bez kojih kvalitativne inkluzije nema, ali inkluzije nema ni bez nastavnika i svakojakih drugih strucnjaka. Zato vidim, prakticiram i znam da inkluzija u praxi funkcionise ali samo zajedno a ne u smislu da se kompetencije jedno od drugog negira.
    Raznovrsnost ovih profesionalaca formira zaštitni krug oko dece. Različite nadležnosti ove dece odlucuju koja forma inkluzije dolazi u pitanje. Premereno nadarenoj deci je isto tako potrebna pomoc kao manje nadarenaoj deci. Prosecno nadarena deca nisu pitanje ali i oni imaju pravo na adekvatnu nastavu. Ako bi integraciju dostigli bilo bi super, a inkluzija je jedan visi stepen, satim ideal koji se vredi ostvariti i boriti se za nju.
    Umesto maltretiranja jedni druge ovde daj da zajedno nadjemo skolu koja je voljna da pocne jedan prvi projekat. Jadna kollegija se trazi koja je voljna zajedno za plus rad i borbu za inkluziju. Svako je dobrodosao, ne samo strucnjaci nego i roditelji, jer ni bez njihove saradnje nema zdrave skole. Sa drugarskim pozdravom.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 16, 19:54 Слободан Мартиновић

      Мислим да смо се сада боље разумели. Најбољи интерес детета треба да буде циљ. Ја само тврдим да није за сву децу добра иста ствар. Такође тврдим да свака земља може успешно да примењује инклузију (па и образовање и васпитање уопште) само с обзиром на своје специфичности. Нису довољне само лепе жеље нити добра воља – потребни су и знање и материјална средства. А ја заиста не могу да мислим ништа добро о инклузији код нас, коју, поред чињеница које сам основном тексту изнео, карактерише:
      1) скоро потпуна маргинализација дефектолога (дефектолози нису предвиђени ни као чланови школских тимова за инклузивно образовање (!) нити као чланови интерресорних комисија (у каквом се то уму родила идеја да педијатар, психолог и социјални радник, који, по правилу, не знају ама баш ништа о деци са сметњама у развоју, боље знају од дефектолога који је модел образовања за дете најбољи?),;
      2) непостојање средстава или воље да се она употребе када треба неке од кључних ствари за инклузију платити – накнаде за чланове интерресорних комисија су мизерне, па се чак и тако мизерне не плаћају на време; општине не дају новац за личне пратиоце детета (него то плаћају родитељи)…
      3) постојање спремности да се богато плате шарлатански семинари на којима се наставницима гарантује да ће после њих стећи знање за рад с децом са сметњама у развоју.
      Има ту још тога да се каже, али мислим да је и ово довољно.
      Срдачан поздрав!

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 21:53 Ivana Vuckovic

      Postovana Edith,
      molila bih vas kontakt,

      ili mi pisite na preventivnepolitike@gmail.com

      kako bismo razmenili jos detaljnije na ovu temu.

      Hvala Vam unapred,

      ukoliko jos neko zeli da uradi nesto konkretnu na ovu temu,
      molim vas pisite,
      da pokrenemo zagovaranje za uvodjenje (defektologa) specijalnih edukatora u redovni sistem obrazovanja. Zakonom smo predvidjeni,
      moramo naterati drzavu da donese ODLUKU o uvodjenju struke u redovne skole.

      O pedagoskim asistentima valjalo bi im se posebno obratiti.

      Одговорите на овај коментар
  30. септембар 16, 15:36 #31 mirjana

    Jasmina, ja sam pedagog i znam kakvo je razmišljanje većine nas u Aktivu naše opštine. Međutim, javno se retko ko usuđuje da kaže šta misli, strahujući valjda da će ga proglasiti nesenzibilisanim, nestručnim, okrutnim, kao nekoga ko je zalutao u humanu profesiju prosvetnog radnika. Ja se ponekad tako osećam, iznoseći javno svoje mišljenje. Osećam se usamljenom, a znam da nisam. Zato mi se dopada što je počelo javno da se priča o štetnosti ovakve inkluzije, u materijalno tehničkim i kadrovskim uslovima kakvi postoje u našim školama. Da se sav novac koji je do sada POTROŠEN na seminare, okrugle stolove, savetovanja, prezentacije “dobrih” primera iz prakse, ULOŽIO u opremanje specijalnih škola ili bar zapošljavanje defektologa u redovnim školama, mnogo bi bolje bilo. Ali nije, a sada je prilika da se udružimo i kažemo javno šta imamo.Ja sam jedna od onih koji ne žele da oduzimaju hleb defektolozima. Takođe, ne stidim se da kažem da nisam stručna za rad sa decom sa posebnim potrebama,za njihovo dobro.
    Sledimo primer Dr Slobodana Martinovića.

    Одговорите на овај коментар
  31. септембар 16, 15:52 #32 Menka

    Не знам на основу чега је неко закључио, да ће деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује и које је од њих, по правилу, у сваком погледу супериорније.

    Одговорите на овај коментар
  32. септембар 17, 16:02 #33 Здравствени радник

    Инклузија – укључивање деце са посебним потребама у редовне школе.

    Нико није крив што је рођен тако. Никоме и ничему се не смемо ругати, јер се и то нама може десити. Бог нас учи да будемо једнаки према свима.

    Ако нека учитељица има проблем личне природе и не зна (или не може) да научи дете са посебним потребама да чита, пише, рачуна (а дете има васпитача, пратиоца, педагошког асистента) – е онда та учитељица заиста има проблем из домена психологије (или није учила из књига, јер је испите полагала служећи се недозвољеним средствима).

    Права учитељица дете са посебним потребама неће одбити да стави у своје одељење, него ће самостално уз помоћ родитеља и друге деце из одељења (пази: битна је вршњачка подршка) и пепси службе из школе, дете са посебним потребама научити!

    Зато, будимо људи!!!

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 19, 18:31 СтепскиВук

      1. Сви ми имамо посебне потребе. Сви људи на овом свету. Немају их само деца са тешкоћама у развоју.
      Инлузија на овај начин је катастрофа за сву децу, посебно за децу које је више, а то су децу која немају тешкоће у развоју, те израчунајте колика је штета!! А најмање користи имају деца са тешкоћама у развоју. О томе је већ писао Др Слободан Митровић, те пажљиво прочитајте чланак који је поткрепљен кредибилим аргументима!
      2. Не учи нас Бог да будемо једнаки према свима, већ породично васпитање, образовање и друштво у коме одрастате.
      3. Учителјица која је одбила дете са посебним потребама спада у ред ретких која је проценила да НЕ ЗНА да ради са таквом децом , да није оспособљена , јер је похађала факултет који је обучавао за рад са ментално нормалном децом ( брига ме, ако ће ме неко прогласти којим год именом, нехуманом, оваквом или онаквом, али хуманост се не огледа у лажи , већ у истини коју треба сагледати онако каква јесте) .
      У њеном програму студија је , као и данас , постојало једносеместрални испит – Методика благо ометених у развоју- можда се данас не зове тим именом , јер данас све називају другачије, поента је да је добила минимум знања за рад са таквом децом, а камоли са децом са већим менталним проблемиа.
      4. ПРАВИ родитељи – ПРАВИ људи, који не мисле само на себе већ гледају интерес свог детета ће га препустити ПРАВИМ стручњацима- ДЕФЕКТОЛОЗИМА, јер су обучавани 9 семестара за рад са децом са тешкоћама у развоју.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 15, 20:45 Љуба

      Nisam protiv inkluzije ali sam protiv da radim sam bez saradnika ,pomoćnika koji bi mi pomogao sa detetom koji ima daunov sidrom .Predajem matematiku i nisam onaj koji ne razume dete ali ne razumem lokalne samouprave i ministarstvo koje neće da reaguje.

      Одговорите на овај коментар
    • октобар 04, 16:02 Milan Jevtić

      Svakome ko je razuman, potpuno je jasno da se kompetencije nastavnika redovnih škola ne mogu proširiti toliko da obuhvate sposobnost i stručnost da se pruži pomoć i podrška svim kategorijama učenika sa smetnjama. Problemi koji se u praksi javljaju ne potiču od nedostatka humanosti i plemenitosti nastavnika već iz objektivnih okolnosti , nedostatka odgovarajućih znanja kao i resursa. Svaka osoba sa oštećenjem senzomotornih dispozicija je suočena sa dvema vrstama posledica. Jedne su direktna posledica oštećenja a druge rezultat nepravilnog i nekorektnog odnosa uže i šire socijalne sredine prema njima.

      Одговорите на овај коментар
    • новембар 29, 12:03 Sanja Zr

      “Uz pomoć roditelja i druge dece” Sad više nije dosta da se učiteljica sva zda oko tog deteta, nego će i ceo razred da se angažuje. Pa najbolje da svi da diljamo samo takvom detetu, a ostalu decu niko da ne gleda! Ko gleda ostalu decu? Čija su briga darovita deca? Budimo ljudi i humani prema svima jednako, nisu samo takva deca u školi. Kako možete samo da posmatrate iz ugla roditelja dece sa posebnim potrebama? Ko brine o kvalitetu nastave za svu ostalu decu?

      Одговорите на овај коментар
  33. септембар 17, 19:56 #34 vesna 60

    Konačno se neko osmelio i potrudio da kaže ISTINU i o inkluziji i o našem školstvu koje ide u lošem pravcu već dugi niz godina. Ja sam pokušala na seminarima da iznesem ovakve i slične argumente i konkretne probleme iz mog odeljenja, ali voditeljke nisu bile raspoložene da čuju drugačije mišljenje dok je seminar trajao. Po završetku jedna od njih je iznela svoje lično mišljenje koje je u potpunoj suprotnosti sa zvaničnim koje je tvrdo zagovarala i branila! Tvrdim da smo svi svesni da je to užasno loše “rešenje” ali nemamo snage, a mnogi ni hrabrosti da to glasno i javno kažu. To znači da su nas DOBRO ZAPLAŠILI! Nadam se da ćemo se ipak na vreme oglasiti i učiniti važnu i veliku stvar za naše školstvo i celo društvo! Ko će nas izvući iz ove bede i zaostalosti ako zanemarimo i izgubimo decu i mlade koji su nadprosečni, a u ovim uslovima rada se jedva primete jer za njih nemamo vremena!?!
    http://zelenaucionica.com/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

    Одговорите на овај коментар
  34. септембар 18, 06:25 #35 Слободан Мартиновић

    Пошто сте здравствени радник, претпостављам да Вам се не би допала идеја да пацијента уместо хирурга оперише психијатар, уз асистенцију представника неког удружења за борбу против дискриминације. Или да родитељ болесног детета, уместо лекара, изабере белог мага, пошто сматра да је то у дететовом најбољем интересу, да дете не би било стигматизовано боравком међу болесном децом. Разуме се да нико није крив зато што је рођен са неким сметњама, али баш зато му треба пружити оно што му је заиста потребно. А то је рад са дефектологом, који је једини потпуно стручан за рад са таквом децом. Немојте се љутити на наставнике – они су образовани за рад са децом из редовне популације. Да би успешно радили са већином деце са сметњама у развоју (посебно с децом с менталном ретардациојом), био би им потребан још један факултет и рад у малим групама, уз одговарајућа средства. Дрскост је сматрати да је образовање и васпитање мање сложена ствар од медицине и да тим послом, а посебно његовим најсложенијим сегментом – радом са децом са сметњама у развоју – може свако да се бави уз убрзани курс, краћи од курса прве помоћи. Да закључим, само се нека деца са сметњама у развоју могу потпуно укључити у инклузију (пре свега телесно инвалидна деца), осталима је потребан другачији модел образовања и васпитања, додуше, много бољи од оног који је постојао пре увођења овакве инклузије. Све остало је лажни хуманизам, хуманизам који ономе ко га пропагира доноси осећање самозадовољства и узвишености, а деци са сметњама у развоју може донети само невоље.

    Одговорите на овај коментар
  35. септембар 20, 07:39 #36 blaza

    Radim sa populacijom dece sa autizmom I njihovim roditeljima u Londonu. Asistent za dete u UK ne mora da ima visoko obrazovanje. Tek skoro su uveli da asistenti moraju da imaju Nacionalno Priznatu Kvalifikaciju NVQ (3 nivoa sva tri su na nivou srednje skole). Buduci da sam radio taj posao znam da bi tesko preziveo u Londonu sa tom platom. Asistenti su podrzani od Logopeda, Obrazovnih Psihologa kao I od ASD timova koji pruzaju podrsku kako asistentu tako I drugom nastavnom osoblju. Slazem se da za odredjenu grupu dece sa teskim oblicima ometenosti redovna skola nije najbolje resenje. Ali za vecinu je ta opcija moguca ukoliko se ima volje, ukoliko se ima dodatnih sredstava. Bilo bi lepo da defektolozi (iskreno nisam ljubitelj tog naziva) pruzaju pomoc deci u razredu ali onda imamo konflikt da su prekvalifikovani za taj posao. Istorijski “rat” defektologa vs psihologa u Srbiji nikada nije prestao I to se vidi u komentarima. Znam za primere dobre prakse inkluzije u Srbiji – znaci nije nemoguce. Najveci utisak mi je ostavilo to sto se roditelji skoro ne pominju u komentarima I sto vecina komentatora zna sta je dobro za decu. Radim kao saradnik za podrsku porodici dece sa autrizmom u post dijagnostickom period. U zadnje 4 godine sam “upoznao” oko 600 dece. Pruzam emocionalnu I prakticnu podrsku roditeljima, ukazujem im na ostvarivanje prava na socijalnu pomoc, pokazujem im kako da prilagode ocekivanja, kako da rade sa decom, pruzam podrsku osoblju u vrticima I skolama, ja zaista radim puno radno vreme. Ja volim svoj posao ma koliko bilo tesko. Nadam se da I ostali ljudi imaju srecu da rade ono sto vole. SVoj deci I roditeljima treba pomoc. Inkluzija radi, u pocetku je tesko ali ako hoces da plivas moras da skocis u vodu najpre.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 22:03 Ivana Vuckovic

      Dragi Blazo,
      sjajno je da imate iskustvo inkluzivnog obrazovanja u uredjenom obrazovnom sistemu.

      Ovde je problem jer MINISTARSTVO PROSVETE NE ODOBRAVA zahteve za zaposljavanje specijalnih edukatora (termin defektolog je zvanicno izbacen iz upotrebe pre par godina) i rehabilitatora,
      tako da bez njih (nas) samo eksperimentisemo sa uvodjenjem pedagoskih (bolje receno romskih) asistenata.

      Naime, Ministarstvo je dobilo ogromne novce na ime inkluzije (DILS projekat i UNICEF/uvodjenje ped.asistenata), koje je proneverilo i niko nema uvida u nacin trosenja sredstava jer se radi o PROJEKTIM – tako se u ovoj nazovi zemlji postupa sa decom. Deca su projekti, eksperimenti.

      Defektolozi ( zbog lakseg razumevanja koristim termin) su predvidjeni Zakonom i Pravilnicima o radu strucnih saradnika u osnovnim skolama,
      ali se te odredbe ne primenjuju.

      Одговорите на овај коментар
  36. септембар 20, 19:58 #37 Cica maca

    prava učiteljica će znati kako treba raditi sa detetom sa posebnim potrebama. ona učiteljica koja je učiteljski fakultet završila tako što nije učila iz knjiga, nego je ispit polagala uz pomoć nedozvoljenih sredstava će imati ozbiljan problem… a još veći problem će imati učiteljica koja je takvu decu izbegavala i prepuštala drugim poštenim učiteljicama… jer Bog sve vidi!

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 21, 11:35 Слободан Мартиновић

      Мишљења се разликују, то, само по себи, није лоше. Али и поред најбоље воље не могу да прихватим тврдњу да ће „права учитељица“, која је, како се из коментара да закључити, факултет завршила учећи из књига и без коришћења недозвољених средстава, умети да ради са децом са сметњама у развоју, кад се на учитељским факултетима о раду с таквом децом скоро уопште не учи, ни из књига, нити ван књига. Није потребно бити Бог па да се види неоснованост такве тврдње. Непорецива је чињеница да су дефектолози, ма шта неко мислио о њима, једини стручњаци који су темељно, систематски образовани за рад с децом са сметњама у развоју. Сасвим је неозбиљна тврдња да дефектолози, после 9 семестара школовања не знају да раде с таквом децом, а да учитељи/наставници имају предност у таквом раду, а немају можда ниједан положен испит у тој материји. У чему је онда њихова предност? Да ли у томе што су им намере и осећања према деци са сметњама у развоју бољи него што су то намере и осећања дефектолога? То би била тврдња без икаквог утемељења, осим утемељења у личним фрустрацијама. Познајем поприлично дефектолога и знам поуздано да већину њих, поред знања, одликују и љубав према деци са сметњама у развоју и жеља да им се пружи оно најбоље. Потпуно разумем родитеље (то је сасвим људски) који више верују шарлатанима (има их и међу дефектолозима, најчешће зарад материјалне користи) који их убеђују да њихово дете може много више него што заиста може, него професионално честитим стручњацима међу дефектолозима, психолозима, педагозима, наставницима… који их не лажу о правом стању ствари. И ту бих, баш у погледу шарлатана који профитирају на невољи родитеља деце са сметњама у развоју, употребио реченицу из Вашег коментара: „Бог све види“.

      Одговорите на овај коментар
  37. октобар 01, 20:37 #38 xxx

    Oni koji su uveli inkluziju u naše osnovne škole najmanje su vodili računa o deci sa posebnim potrebama i njihovoj sreći. Ko se upitao da li su ta deca u okruženju srećna ili pate i još dublje se uvlače u sebe? Jedan dečak obuhvaćen podrškom reče: “E, da mi je zlatna ribica, pa da i ja mogu sve kao moji drugovi iz odeljenja!” Gde je tu humanost? Do kada unesrećivati takvu decu?

    Одговорите на овај коментар
  38. октобар 30, 20:03 #39 Ivana Rakić

    bravo, čoveče!

    Одговорите на овај коментар
  39. новембар 09, 12:03 #40 ###

    Волео бих да знам да ли деца са аутизмом, или инклузија треба да буду са својом децом и да ометају наставу нашу децу. Бог чује Недај Боже, свако има проблема и нико не може да толерише друге. Јер нико не може волети дете туђе као своје. Сваки родитељ жели најбоље за своје дете дати

    Одговорите на овај коментар
  40. децембар 25, 18:57 #41 NeRa

    Donekle se slazem sa tesktom i misljenjima vecine komentatora. Inkluzija je, zaista, kod nas prebrzo uvedena uz zanemarivanje problema za koje se lako moglo pretpostaviti da ce iskrsnuti. Nastavnici i strucni saradnici u skolama su prosli jako sture obuke na kojima su se samo upoznali sa nekim terminima, uglavnom vezanim za vodjenje dokumentacije. U vecini skola ne postoji podrska defektologa za rad sa decom u inkluziji, a clanovi interesornih komisija pri opstinama koji bi trebalo da pruze skoli podrsku u sprovodjenju inkluzije, cesto o njoj znaju mnogo manje od nastavnika. Medjutim, ne slazem se da sva deca koja su u inkluziji imaju samo stetu od nje. Cini mi se da kad to tvrdite pravite istu gresku koju zamerate “reformatorima”: zanemarujute posebnost potreba svakog deteta koje u inkluziji. Na osnovu dosadasnjeg iskustva sa inkluzijom, tvrdim da postoje deca koja od nje imaju koristi, koja napreduju, ostvaruju uspesan kontakt sa ostalom decom iz odeljenja…Mozda su u manjini, ali postoje. Naravno, postoje i ona koja u redovnom odeljenju ne mogu da napreduju i kojima bi okruzenje dece sa slicnim teskocama u razvoju vise prijalo. To zavisi od mnogo faktora, izmedju ostalog i od samog deteta, od vrste njegovih problema, od detetovog najblizeg okruzenja, od licnosti ucitelja i nastavnika (pri tome zaista ne mislim da su “nesenzibilni na inkluziju” nastavnici nestrucni ili nedobronamerni), od strukture odeljenja, od stavova roditelja ostale dece iz odeljenja…Ima slucajeva gde se sve te kockice poklope i dete koje u inkluziji i te kako od nje ima dobrobiti. Po meni je jedna od dobrih strana nacina na koji je uvedena inkluzija kod nas to sto su tzv. specijalne skole i odeljenja opstala i mislim da akcenat treba staviti bas na to da se ne treba insistirati na inkluziji uvek i za svako dete, vec uz pazljivu procenu i pracenje uz konstantnu edukaciju i rodtelja i onih koji rade u skoli.

    Одговорите на овај коментар
    • јануар 24, 23:56 Слободан Мартиновић

      Ни ја не мислим да нема деце са сметњама у развоју која имају користи и од овакве инклузије. Има их, а било их је у редовним школама и пре увођења овакве инклузије. То су, махом, деца са блажим сметњама и без интелектуалног дефицита.
      Иначе, не знам да ли сте знали, али дефектолог уопште није предвиђен као стални члан интерресорне комисије; може, ако га позову, да има статус само повременог члана. Већину сталних чланова (2 од 3 члана) таквих комисија чине стручњаци који, имајући у виду врсту њиховог образовања, не знају ништа о најбољем образовном моделу за дете са сметњама у развоју. То су педијатар и социјални радник. Трећи члан је школски психолог.

      Одговорите на овај коментар
  41. децембар 26, 15:16 #42 Maja

    Pitanje koje nam je svima veliki problem i nedoumica INKLUZIJA-Da? ili ne?Radim kao vaspitac i vec osmu godinu radim sa inkluzivnom decom.Na samom pocetku rada sa decom sa autizmom nisam imala predstavu kako to izgleda u stvarnosti.Jedno su knjige a drugo realnost.Da se ne bavim patetikom i ne govorim o svojim sukobima osecanja i strahovima kroz koje sam prolazila,govoricu o problemima grupe u kojoj sam radila.Sve do detetove seste godine niko nije zeleo naglas i napismeno da da detetu dijagnozu vec su nam govorili da to verovatno nije tako kako izgleda,da se ne vezujemo emotivno,da beskonacno ponavljamo radnje,da je ne ispustamo iz vida i da prekinemo napade.(i tako o svakom narednom slucaju).Napadi su bili zastrasujuci i prepuni agresivnosti i vike,razvaljenih vrata letecih predmeta po sobi,prevrnutih stolica i sl,zatim situacija samopovredjivanja i iscupanih pramenova kose,izgrebanog lica i sl..Svoj strah i neznanje sam zanemarila posmatrajuci strah druge dece,reagovala u trenutku i sama dobila udarce od strane deteta jer jednostavno takav je proces dok se dete ne umori i prodje napad.Ostali se sklone i posmatraju.Tajac i strah vladaju sobom.I tako svakoga dana,mada bilo je i dobrih dana sa napadima uz manje agresivnosti.
    .Zapostavljena su sva deca koja slabo govore,koja su povucena i kojoj je potreban samo mali deo naseg vremena.Ali posle dana borbe prsa u prsa sa devojcicom sa autizmom vaspitac nema sta da ponudi ostaloj deci.Moje iskustvo da kroz inkluziju u vrticu jedan mali deo dobiju deca sa narmolnim razvojnim karakteristikama time sto se nauce empatiji i solidarnosti ali do nekle se razvija i sazaljenje.Dok oni sa jedne strane dobiju nesto dete sa posebnim potrebama je izgubilo sve.Izgubilo je pravo da mu pravu strucnu pomoc pruze lica koja su za to obucena,pravo da borave u prostorijama koja su opremljena samo za njih,pravo da upoznaju sebi slicne,Provlacenje po raznim manifestacijama i priredbama da ne spominjem.Osecam se kao da nosim zonglersku masku na licu trudeci se da sakrijem strah od njenog poteza jer je krocila na nepoznato i sl.O roditeljima nemam pravo da govorim ali verujem da oni ne mogu samostalno da se izbore sa problemima kao sto ne moze ni njihovo dete.Dosli smo u vreme kada su porodice disfunkcionalne,kada nema postovanja ni razumevanja.I ono sto me najvise zabrinjava dosli smo u vreme kada vise nema detinjstva.I ono malo lepih stvari koje deca mogu nauciti i zapamtiti kroz iskustvo iz vrtica oduzima im se time sto moraju da se sklanjaju deci sa ozbiljnim poteskocama.U ovom slucaju sam govorila kao sto je ocigledno o autizmu a da ne spominjem cerebralnu paralizu koja tek ostavlja ozbiljne posledice na dete koje boravi u grupi i nemoci samih radnika da mu sem ljubavi i razumevanja pruzi adekvatnu pomoc.Od 5 slucajeva autizma kroz svoje radno iskustvo,troje je dva puta pohadjalo predskolsko jer nije proslo testiranje za skolu a cetvoro sada ide u specijalnu skolu naravno sa zakasnjenjem.Jedna devojcica ide normalno u skolu ali uz pomoc asistenta.

    Одговорите на овај коментар
    • април 09, 21:04 Maja

      Rešenje je jednostavno – asistent za dete.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 16, 01:44 Marina Medvedeva

      A da pokušate da Vi i Vaša zdrava deca odete negde u npr. Tunguziju, moguće da tamo nema inkluzije. Za Vašu informaciju i darovita deca spadaju pod pojam inkluzije. Da li bi Vam smetalo da se učitelj bavi ovom decom na račun Vaše samo zdrave dece? Uzgred, deca sa smetnjama u razvoju nisu nužno i bolesna, mnogi od njih nemaju nikakve bolesti, samo smetnje ili stanja.

      Одговорите на овај коментар
      • септембар 16, 20:13 Natasa

        Odakle tolike dijagnoze u ovim vremenima? Gde to greše današnji roditelji?
        Danas je previše nerealnih roditelja koji se olako primaju na savremene psihologije koje su postale biznis, a to kao rezultira daje previše nerešivih problema među decom.
        Ja sam majka deteta koje je imalo samo “smetnje” i to neko “stanje”. Nikad svoje dete nisam svrstavala u grupu dece sa posebnim potrebama. To je bila samo “dijagnoza” – jedno vrlo razmaženo dete, za koje smo mi njeni roditelji i starija sestra pre svega bili krivi. Imala je slab vokabular, sporo ga je širila, bila je malo i hiperaktivna, ali sve “posebne potrebe” smo tretirali kod kuće i tu njenu “posebnost” i razmaženost dozvoljavali samo kod kuće. Na vreme smo primetili gde grešimo, a potom smo shvatili da moramo jasno praviti ipak razliku između škole i kuće. Naravno nije ona bila jedina takva….takva deca sa stanjem i smetnjama su na svakom koraku, ali smo pre svega najviše krivi mi – njihovi roditelji.
        Moje dete je krenulo u redovnu školu u Holandiji. U školi su imali logopeda za extra rad sa takvom decom ( takvih je u razredu 50%, a nijedno dete nije imalo nikakvu dijagnozu ). Sa časova veronauke ( koje drži učitelj, a koji podrazumeva čitanje i analizu priča iz dečje biblije) su u grupama odlazili kod logopeda jednom sedmično. Nije to puno, a mnogima nije bilo naravno ni dovoljno. No sta se može, svi smo imali priliku da van škole koristimo takodje logopeda, a tretmane je pokrivalo zdravstveno osiguranje (ne pitajte koja je cena osiguranja). Ja sam svoje dete smestila kod jedne logopedice u blizini kuće, pa je sama odlazila na čas nakon škole, jednom sedmično par godina do svoje 9-te godine, kada je test pokazao da je iznad proseka. Rad kod logopeda je rad na širenju vokabula i nema per se dodirnih tačaka sa školskim gradivom. U školi je bila solidan, jedva prosečan đak do 10-te godine. Nakon toga je dobila krila, smirila se, stekla samopouzdanje i počela da leti. Danas sa 15 godina govori 3 jezika (engleski, holandski i srpski) a i nemački solidno, nalazi i ispravlja greške u školskim udžbenicima i iste prijavljuje nastavnicima, prodaje svoje koncepte na internetu i sprema se da za koju godinu studira biomedicinsku tehnologiju.
        Bila sam podrska, pomagala joj koliko sam mogla, uzimala od sistema koliko je pružao. Mnogi drugi nisu nista iskoristili ili kako kažu sistem im nije ništa “dao”. A ja pre mislim da nisu znali šta i kako treba. Treba znati gde i na koja vrata zakucati i kako i na koji način komunicirati. Neki biraju dijagnoze i ritaline….
        Dakle nije lako, ali nisu ni sva deca Ajnstajni kako se to želi predstaviti, ali ni ne dolazi znanje preko noći. Od nestrpljivih roditelja ista takva su i deca, a svi u potrazi za brzim instant rešenjima.
        Zato ako vam je dete Ajnstajn. Bez brige, neće Ajnštajn iz njega pobeći.
        Ali ne zaboravite da danas među decom imate najveći broj slučajeva dece sa širim “spektrom” “pseudoautizma” za koje su isključivo i samo krivi RODITELJI i njihova linija manjeg otpora. Dam ti telefon/tablet sa 7-8 meseci i kad neko ( a to je kasnije vrtić ili škola ) ne pruža isto to, eto razdražljivosti, histerije i agresije i onda su svi drugi krivi zbog nerazumevanja i nepružanja pomoći, samo ne roditelji.
        Usled prevelike zašticenosti i razumevanja kod kuće, a zbog nemogućnosti i izostajanja komunikacije sa vršnjacima neka početna čak i šala biva razlog za ispoljavanje agresije, jer dete zbog nemogućnosti komunikacije, spontano bira da rešava ”problem” fizički, udarcem i eventualno verbalno, koristeći mali fond neprimerenih reči. I ako još u svemu tome ima podršku roditelja dolazi do eskalacije problema. To je osnova svega, loša komunikacija. Dakle treba eliminisati uzrok. A “lek” je jednostavan – “vakcinisati” roditelje. Kad shvate da uzrok problema leži u njima biće eliminisane i posledice.
        I jos nesto. U Holandiji jedna škola od 300 đaka ima obično jednog logopeda i jednog asistenta za obrazovanje za svu decu koja dobijaju extra tretman za vreme časa veronauke ili plus klas za onu decu koja žele extra ( to je uglavnom multidisciplinarni predmet ), ali škole nemaju psihologe ni posebne pedagoge. Svaki učitelj je pedagog i psiholog iz iskustva. U svakoj osnovnoj školi obavezno je u toku godine prisutno par studenata na stažu, koji pomažu učiteljima u toku nastave.
        Ali deca sa posebnim potrebama i dijagnozama ne pohadjaju redovne skole. Ili pak ako su i počeli, a ispostavi se da su teži slučajevi upućuju se u specijalne škole, a u teže slučajeve spadaju i extremni oblici “ADHD” (slucajevi totalno zapuštene dece). Deca sa fizičkim hendikepom pohađaju redovnu školu, ako intelektualno nisu sa posebnim potrebama vec imaju smetnje ili stanje koje sam navela. Pomoć druge dece se svakako podrazumeva u takvim slucajevima i deo je vaspitanja i obrazovanja. Problem i ovde postaje što je ta populacija dece sa smetnjama u velikom porastu. To i jeste danas svetski problem.
        Dakle treba praviti jasnu razliku upravo izmedju stanja i posebne potrebe i u vezi s tim pružiti odgovarajući tretman. Nerealno je očekivati da u jednom odeljenju imate decu sa smetnjama i posebnim potrebama i da 1-2 dece ima zasebne pratioce i onda traziti da budu prihvaćeni. To nema ni smisla, a još manje logike. Još manje je prihvatljivo da se u jednom prostoru odvija paralelna nastava na različitim nivoima od strane jedne osobe i očekiovati rezultate i kvalitet svih.
        Budimo realni. Svi. I roditelji i nastavnici, a i ministri.
        I zaista nema smisla vršiti propagandu raznim tabloidnim naslovima i tekstovima….koji sugeriraju i daju vetar u ledja roditeljima kreatorima dece sa smetnjama…. treba biti nevaspitan i brutalan, to su radoznala deca, budući Ajnstajni.

        Nisu problem pare, a ni znanje, osnovni problem je u nama roditeljima i pogrešnoj diferencijaciji problema, izmišljenim dijagnozama, a tek na kraju usled svih korektnosti i licemerja imamo kao posledicu i lošu organizaciju.

        Zato ako svi shvatimo gde grešimo, biće više i para i razumevanja za decu sa pravim problemima.

        Ja nisam psiholog, ali jesam realan roditelj sa velikim iskustvom.

        Одговорите на овај коментар
  42. фебруар 04, 14:16 #43 Jasmina

    Kasno sam ponasla ovu vest i komentare.Dosta sam ih iscitala i nasla sam sebe ,ovde medju vama.Hocu da kazem ,a to uporno govorim u svom prosvetnom okruzenju, koje nije malo da smo SVI MI INKLUZIVNI zbog same cinjenice da smo jedinstveni i neponovljivi.Ko se ovo igra sa nama i dokle cemo ovo trpeti?Zar smo postali experti za 8 sati ,a toga smo svesni,ali nemocni da promenimo?Sve se to prelama preko ucitelja ,a defektolozi cemu sluze?Ko to ne treba da postoji?

    Одговорите на овај коментар
  43. март 24, 13:32 #44 Aleksandra

    Свака част.Овај текст треба да прочитају и детаљно проуче челници Министарства просвете и да под хитно ѕауставе пут усуноврат,којим су нас,без нашег пристанка, повели.

    Одговорите на овај коментар
  44. новембар 12, 01:01 #46 Nela

    Moja ćerka je peti razred i u odeljenju ima devojčicu koja ide po inkluziji sa njom u razred. Malecka postaje kako je starija sve agresivnija i svaki dan strepim dali će mi dete doći čitavo iz škole. Svašta se tu dešavalo u protekla četri razreda. Ali ima tu i problem sa majkom ot te devojčice koja je svojevremeno išla u školu za decu sa posebnim potrebama i nemože se sa njom razgovarati. Obraćali smo se i školi i službenici koja radi u cenrtu za socijalni rad al svi kažu da su nemoćni da je takav zakon. Zanima me da li neko može da mi kaže kome da se obratimo da se reši to jer deca nemogu da rade od nje ometa časove. Zamolela bi ako neko može da mi kaže kome se obratiti jer stvarno nemogu svaki dan da strepim šta će se desiti. Žao mi je deteta,ali ipak ja svoje dete više volim.

    Одговорите на овај коментар
    • новембар 30, 10:18 Sanja Zr

      Nema druge nego da čekate da se nešto desi i onda pravo u urgentni, pa tamo lepo kažete da Vam je dete napadnuto, i da se zove policija. Onda kreće pravi cirkus. Što se tiče učenja, to okačite mačku o rep. Nema učenja. Nema nastave, nema ništa dok je to dete tu. Kakvo crno zvanje u goste?! Pa to dete da može imalo bi drugare. Mogu samo da Vam uputim saučešće. Ne mogu da verujem šta ljudi pišu. Na osnovu kog iskustva daju predloge? Lepo je biti kosmopolita, a u realnosti nemati ni kučeta ni mačeta.

      Одговорите на овај коментар
  45. новембар 29, 00:38 #47 Jelena

    Pozovite to problematicno dete u goste,,pokusajte da se zdruzite sa tim detetom, poklote mu malo paznje ….

    Одговорите на овај коментар
    • новембар 30, 10:20 Sanja Zr

      Dobiće batine i oni i dete i to u rodjenoj kući, ako pozovu to dete. Na kraju će ih majka tog deteta tužiti za zlostavljanje i maltretiranje njenog čeda sa posebnim potrebama. Još mogu i da plate kaznu ili zaglave zatvor na kraju Vašeg eksperimenta.

      Одговорите на овај коментар
  46. новембар 30, 10:24 #48 Sanja Zr

    Bilo bi dobro da ljudi na početku svog komentara kažu neto o sebi, par reči, koje bi objasnile sa koje tačke gledaju na ovu problematiku. Ja sam, na primer, samo majka dece koje nemaju potrebe za posebnim uslovima i brinem se za kvalitet nastave prema drugoj deci i njihovu bezbednost, ako u razredu imaju jedno ili više dece koje zahtevaju svu pažnju predavača u napore ceog razreda za savladavanjem zadatog gradiva. Nisam defektolog ni prosvetni radnik, samo sam mama.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 16:27 ivana

      Naravno da ne vidite korist, jer kao i većina ljudi gledate stvari samo sa svog usko sebicnog stanovišta. Nije Vas briga hoce li deca sa poteskocama trunuti po kojekakvim neljudskim institucijama zato što niko ne želi da im da šansu. Bitno je da Vaseg princa i princezu nista ni minimalno ne remeti. Da ste iskreno nekog roditelja pitali za prednosti, mozda bi Vam bilo jasno. Ali Vas nije briga, sve dok je Vasem detetu dobro. Zato što jedni druge tako podržavamo, zato nam i jeste tako. Ne znate ni vi sta Vaše dete sutra može snaci. Može biti žrtva nasilja, ili bilo šta drugo. A svi će u ovoj zemlji okretati glavu jer se to njih ne tiče. E, pa nemojte se tome onda čuditi jer i sami doprinosite stvaranju tog nesolidarnog i sebicnog, krajnje surovog društva. Inače, i deca sa poteskocama imaju pravo da žive na ovom svetu isto kao i sva ostala deca.

      Одговорите на овај коментар
  47. новембар 30, 10:34 #49 Sanja Zr

    Kao laik, iskreno, ja ne vidim koristi od inkluzije. Verovatno negde, u nekom smislu ima benefita od nje, ali je to meni nevidljivo. Ono što sam videla je da sva ostala deca pate, jer nemaju pažnju predavača koja im je neophodna. Predavači pate, jer se raspadaju gde će pre, kome da se okrenu, da li deci sa posebnim potrebama ili ostatku od tridesetak dece, a ni deca sa posebnim potrebama ipak na kraju ne dobijaju šta njima treba u obliku koji im treba na način koji im treba, jer sa njima rade priučeni kadrovi, bez neophodnih rekvizita, bez dovoljno vremena da im se posvete i da hoće. Nije mi drago što znam da su prosvetari prinuđeni da se više angažuju oko par dece sa posebnim potrebama, jer škole obilaze kojekakve komisije i nadzorni organi, koji samo brinu jesu li ispoštovani zahtevi dece sa posebnim potrebama, a niko ne spominje ostatak razreda koji ispada da statira u eksperimenu zvanom inkluzija.
    O darovitoj deci nema pomena. Oni tek nemaju šta da traže u ovakvom obrazovanju.
    Svi smo gubitnici.

    Одговорите на овај коментар
  48. децембар 03, 13:12 #50 Nela

    Slažem se u potpunosti sa Sanjom Zr. oni se samo osvrću na tu inkluziju i o tome vode računa komisije a kako ostala deca trpe zbog toga to njih baš briga. Sa takvim osobama nemopže čovek normalno ni da komunicira majka od te devočice preti deci u školi onda šta više reći. Malecka je na kraju četvrtog razreda zatrčala se na učiteljicu i ona je žena pala i slomila ruku,a šta bi bilo da je to bilo možda neko manje dete iz prvog drugog razreda. Ima dece koja su i mirna koji idu po toj inkluziji u školu ali mislim da ovakva deca nebi trebala da idu u školu sa ostalom decom jer nikad se nezna šta će se desiti

    Одговорите на овај коментар
  49. децембар 22, 23:20 #51 mirče

    Volela bih da date komentare i na stranici inkluzija iluzija kako bi možda ubedili odgovorne osobe za ovu diskriminaciju osoba sa smetnjama u razvoju u vezi njihovog obrazovanja kroz IOP.Neznam gde je savest onih koji su rekli da su sva deca za školu ….da ali za koju i ne baš svi.Moramo znati gde je kome mesto a ne sve uvući u bajkovitu priču gde glavni akteri nepoznaju glumce.Zbog novca koji se slivao samo tamo gde treba ne sva deca su izgubila svoje dostojanstvo i niko ništa nedobija od toga .Roditelji redovne populacije trpe kao i njihova deca a roditelji dece sa smetnjama naravno ne svi upisali se u školu i dokazuju kako su spašeni a nežele da vide kako im deca gube zato što emotivno pate pa još ako nemaju potpunu dijagnozu što se pokazalo kod većine deca padaju na mentalnom nivou.Većina njih nije ostvarilo prava tuđe nege i mnoge druge pogodnosti .Neophodno je promeniti zakone i vratiti deci sa smetnjama u razvoju ono što im pripada.Pošto drugi odlučuje u njihovo ime taj neko bi trebao biti mnogo više odgovorniji ukljućujući roditelje lekare stručnjake i.t.d

    Одговорите на овај коментар
    • јануар 20, 02:37 SUZA

      Prosle godine sam pocela da radim kao ucitelj. Imam 28 ucenika, jedan ucenik ima smetnje u razvoju ( i jos dva sa poteskocama u nastavi). Ne mogu da opisem koliko mi je tesko i koliko sam truda ulozila bez rezultata. Uceniku je govor ostecen , znaci jedva nesto kaze, motorika, da nesto nacrta ili napise ne postoji nikakva sansa.Hiperaktivan je. Da je on vaspitan i miran snasla bih se ja sa njim, ali toliko nevaspitanje i bezobrazluk to je strasno. Vredja decu, fizicki napada, govori ruzne reci cak i za vreme casa, podriguje,ma svasta… Roditelji ne prihvataju problem i uporno mi donose njihov domaci zadatak, za probleme vaspitanja krive lose porodicne odnose. Zahtevali su od mene da ostali roditelji ne saznaju za problem, pedagog je podrzao tu njigovu zelju i oni ceo problem svode na to da on ne zna da prica. 50% roditelja vaspitava svoju decu kako neko tebi tako ti njemu vrati. On decu pljune, deca mu se okrenu pa njega pljuju…i jos mnogo slicnih situacija. Tu nastaje haos. Kada bi roditelji znali da dete ima ozbiljan problem drugacije bi usmeravali svoju decu, ali zbog njihove sujete ja o problemu moram da cutim. Kada sam predlozila da radim po inklizuji, da imam poseban plan za njega, oni su smrtno uvredili. Direktor i pedagog kazu da je on moj problem i da ja sama moram da ga resim. Da ce nam inkluzija doci glave govori cinjenica da je tog decaka udario auto ispred skole zato sto se majci istrgao iz ruku i pored svih problema nazalost slomljena mu je bila i noga. Imao je jos par povreda u skoli. Nama je skola pored puta, cas fizickog vaspitanja je za mene napolju dok je bilo lepo vreme bio mucenje, samo sam strepila kad ce da istrci iz grupe i ode na ulicu. Kako da se nosim sa tim? Sta da radim? Kome da se obratim za pomoc? Da kazem jos da spremam posebno za njega, raspolozen je za rad samo na prvom casu, na drugom iscekuje uzinu i posle toga je nemoguc! Nisam imala neko specijalno misljenje o inkluziji dok nisam pocela da radim, imam u porodici dete koje je ometeno u razvoju i znam koliko se vole ta deca i koliko im je paznje potrebno. Meni je tog detete zao, imam utisak kad isplazi jezik i pocne da vristi kao da ga mucim i drzim zarobljenog. Osecam se toliko nesposobno i nemocno. Volela bih da mi neko da nekakav savet, ovo mi je prva generacija, zavrsila sam fakultet u roku i imala srecu da se odmah zaposlim.

      Одговорите на овај коментар
      • јануар 30, 19:34 Mirče

        Suzo nisi ti jedina koja prolazi kroz ovo sramno obrazovanje.Nažalost deca isto toliko trpe možda a sigurno i više ali njih niko ništa i nepita.Onaj ko se pita to je sistem i roditelji koji svoju nemoć prebacuju na druge po onom što su dobili od interesorne komisije,Ja svaki dan gledam takvu diskriminaciju i nemogu da dođem sebi.Šta se radi od dece i onih redovnih i onih sa smetnjama nečuveno je a da niko nediže glas zbog toga.Molimte svoju priču stavi i na stranicu inkluzioja ili iluzija jer nameravam da sve utiske pošaljem onako sročeno ministarstvu.Neodustaj od svog posla i netrudi se tamo gde se trud neisplati.Pozdrav

        Одговорите на овај коментар
  50. април 07, 16:56 #52 Jelena

    Sram bilo dr Slobodana Martinovica za tekst koji je objavio o inkluziji i javnoj diskriminaciji dece sa posebnim potrebama, pogotovu zbog cinjenice da je defektolog i da kao takav treba da radi u sluzbi dece a ne protivnjih, a vas kao stranicu sram bilo sto objavljujete takav tekst i na taj nacin podrzavate diskriminaciju i sto na svaka dva meseca samo kopirate tekst. Zar vi ne bi trebalo da budete podrska? Gde su tekstovi koliki su uspesi i medalje dece sa invaliditetom? Zivimo u praistoriji gde je sramota reci da znate nekog sa posebnim potrebama. To nije drustvo niti socijalizacija to je sramota.

    Одговорите на овај коментар
  51. април 07, 19:42 #53 Svitac

    Iz pojedinih komentara izbija nepoznavanje funkcionsianja sistema obrazovanja.
    Za početak, mnogi ne znaju da je nastavnik sam u učionici, da nema asistenta, da je pratilac iz domena socijalne zaštite, te nema nikakve veze sa obrazovanjem, da su ukinuli logopede školama ispod 32 odeljenja, da škola sa 15 odeljenja ima 1/2 stručnog saradnika, da roditelji dece sa posebnim obrazovnim potrebama ne žele da potpišu saglasnost za sprovođenje IOP-a, a žele sva prava.
    Za drugi početak, IRK daje mišljenje svakom detetu sa posebnim obrazovnim potrebama da je za redovnu školu. Ali ne zato što tako zaista misle, nego da skinu ”s vrata” i dete i njegove roditelje i ne zanima ih kako će se raditi sa njim u školi. Bili mi ekstremni ili ne, moraćete priznati da agresivna deca nisu za redovnu školu. I da obrnemo pitanje. Šta biste radili da vam dete dođe kući i kaže da ga je drugo dete šutiralo, udaralo i grebalo? Znam, otišli biste u školu i tražili da vam škola garantuje bezbednost deteta. I ne bi vas zanimalo ništa drugo.

    Inkluzija nije nova stvar. Doduše, niko nije koristio taj naziv i niko se nije okoristio. Uvek je bilo dece koja su bila drugačija i uvek im se pomagalo. Inkluzija treba da bude dobra stvar za svu decu. Za jedne da se uključe u zajednicu, za druge da nauče kako da žive sa drugačijim od sebe. Ali, ne može se dozvoliti da roditelji određuju da li je njihovo dete za redovnu školu ili ne jer oni nisu objektivni. To zaista treba da rade izuzetno stručna lica.

    Одговорите на овај коментар
    • април 10, 19:59 maja

      Čujete li Vi sebe, Svitac? Agresivno dete nije za redovnu školu? Da li to znači da ćete i decu tipičnog razvoja zbog agresivnosti poslati u specijalnu školu?
      Ako nije tako – Vaši stavovi su daleko ozbiljniji od neprihvatanja inkluzije…

      Одговорите на овај коментар
  52. април 07, 22:56 #54 Natasa

    Da bas tako “Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“ Citav koncept je totalni promasaj s obzirom sa se svaki nedostatak smatra “posebnom potrebom” pa i najobicnije nevaspitanje deteta. Mogucnost strucne procene da li je dete za redovnu skolu je iskljucena, a merodavan je samo potpis roditelja. To dovoljno govori o mogucnosti eventualnog uspeha. Neosporno je da postoji odredjena grupa dece sa pp koji svakako treba da pohadjaju redovnu skolu, ali zaista je neverovatno da mnogo veci broj roditelja dece sa pp ne shvata da bas kako je receno u nasluvu najmanje koristi o inkluzije imaju njihova deca.
    Osim toga treba neko da se usudi i kaze da postoji mnogo manja grupa adhd i mnogo veca populacija raspustene dece ciji roditelji svoje propuste u vaspitanju zamenjuju dijagnozom adhd, odd, asperg i sl. Svuda u svetu je to prisutno, ja zaista ne znam da li je u Srbiji posebno izrazeno ili se tome vise paznje poklanja u medijim, ali zvuci alarmantno. Nove psihologije i olako primanje roditelja na njih u jednom trenutku dovode roditelje u totalno beznadeznu situaciju koje zaista nisu svesni, istini u oci ne smeju da pogledaju a stanje ne zele da prihvate. Onda krivce traze u uciteljima, skolama, drugoj deci….

    Одговорите на овај коментар
  53. април 09, 20:46 #55 maja

    Mi odavno znamo da nema mesta za nas.
    Hoću da mi dete bude u onoj sredini u kojoj će i da živi. Jer je na to dobila pravo. Zakonsko pravo.
    Jedini barometar mi je njena sreća.
    Peti razred u redovnoj školi, mnogo učenja.
    Predivni nastavnici, predivna deca.
    Ne treba im defektološki fakultet da pristupe detetu.
    Shvatili su da defektolozi ne poseduju magične moći u podučavanju dece. Pipaju u mraku, kao i svi mi. Od deteta do deteta.
    Još uvek mogu dete da ucenim: „Ako nećeš da učiš, sutra ne ideš u školu”.
    I ona prione.
    Jer želi da ide u školu.
    I onda se pojavi neki dokoni defektog koji napiše na stranicama Zelene učionice da moje dete nije srećno u redovnoj školi. Na osnovu svoje slobodne procene.
    Bez studije, šta će mu to?
    – Hoće li on da joj kaže da tamo ne može više da ide?
    – Koji broj IQ će biti odabran za graničnu vrednost redovna/specijalna škola?
    – 78? 80?
    – Ko će da sudi?
    I kad jednom sve nas oteraju, doći će na red druga deca…
    Nemiran? – imaš ADHD
    Nevakcinisan? – opasan za druge
    Pegav….
    Mali je to korak.

    Одговорите на овај коментар
  54. април 10, 17:32 #56 Nikolina C.

    Koliko ste vi pozvani da procenjujete ko se obzirom na IQ kako iznutra osećabi kako bi da živi? Odakle vam pravo da jednu kategoriju dece nazivate superiornijom u odnosu na druge? Ko vas je i kako i čime ovlastio da ste bogomdani da naučite neko detebiz spektra na primer da čita? Sram vas bilo zbog ovolikih uvreda onih koji nisu isti kao većina. Svih ovih godina kroz moju kuću su prodefilovali mnogi ” stručnjaci” i ne naučiše moje dete bog zna čemu što olako pođe za rukom” needukovanom” nastavniku geografije. Ispričaću vam jednu priču. Ako pažljivo budete čitali možda nešto i naučite. Te godine kad uvedoše inkluziju moje dete krenu u skolu. Ja sluđenabi uplašena vasim pričama o nestručnosti učiteljabi nastavnika..odembu obližnju specijalnu školu..u odeljenjebza autizam. Oni tamo svi različiti, u suterenu, sa rešetkama na prozorima, zaključani, sa jednim defektologom. Logoped kao dolazi ponekad…senzorna soba sluzi da je ima… Užasan prizor. Kao da me neko udario maljem po sred glave. Izašla sambiz škole i nisam znalabkojim putem se ide da bih došla svojoj kući koja je udaljena pet minuta peške. Plaćaćemo globu ali zločin je za svako dete da boravi u takvim uslovima. Zločin.

    Одговорите на овај коментар
  55. април 11, 00:57 #57 defektolog i majka

    Ovaj tekst je diskriminisuci, kontradiktoran i jasno zastupa tezu da je inkluzija neodrziva, vredja i omalovazava roditelje, direktno nanosi stetu inkluziji. Autor teksta kaze da jeste za inkluziju a u daljem tekstu se izjasnjava protiv nje i iznosi samo svoje cinjenice. Daje sebi eksluzivno pravo da ceni srecu dece, pominje superiornu okolinu, vredja roditelja da je neznalica a prosto se pitam da li shvata tezinu napisanog, da roditelj zeli da se hvali da mu dete ide u redovnu skolu. To je granica, koja se ne prelazi.
    Iz teksta videh, kao i u komentarima, sta ce deca nauciti u redovnoj skoli, osim onih sa minimalnim smetnjama. To zavisi od ucitelja, nastavnika, kako u redovnoj skoli tako i u specijalnoj, ko je kakvog kapaciteta i dete ali i pedagog, da li je ucitelj, nastavnik, defektolog. Dete koje ne moze mnogo nauciti, nece vise ni nauciti u specijalnoj skoli, prosto, ali to ne znaci da ne treba da ide u skolu.
    Ne postoje kod nas neke posebne metode rada, vec se primenjuje neki „opsti“defektoloski metod i nacin rada prethodnika( kao na bilo kom poslu druge struke, kako je radio Pera npr.). Na fakultetu se uci mnogo teorije a prakse ima malo, defektolozi koji su zavrsili nekada, nisu ni ucili o inkluziji, nisu ni imali neke predmete, npr. autizam, vec se samo pominjao kao lekcija. Oni koji ga sada imaju, moraju da se nadogradjuju posle skole, da bi imali bolji instrument rada, sto je tesko, skupo a i standard to jos uvek ne iziskuje, moze se i bez toga. Vecini je nepoznanica, kako pridobiti dete sa autizmom za saradnju-odgovor je intenzivnim strpljenjem, radom mic po mic. I naravno, deci je potreban asistent, koji ce im pomagati u ucenju,socijalizaciji itd.
    Defektolozi nikada nisu imali status koji im pripada ili su zeleli da im pripada a sada se jos brinu i za posao. Ne zovu ih u redovne skole, odnosno samo u malom broju, kao saradnike a specijalnim skolama neizvesna sudbina, ne prosiruju se kapaciteti. Neki odlaze u privatnu praksu, pa i bez iskustva. Sa pravom se brinu, gde su potrebni? No, nemojte to mesati sa pravom dece sa smetnjama da pohadjaju redovnu skolu, nemojte njih da kacite zbog toga, kao boga vas molim. Videh u skoli respekt prema znanju defektologa u odnosu na decu sa smetnjama….prosvetari, oni ne znaju mnogo vise od vas, vi znate kako se uci i sta treba dete da nauci….kod defektologa zavisi i od smera, zavisi kom detetu bi pomagali, zavisi od iskustva, od njihove licnosti najvise. Tako da ko ima tremu, ne treba da je ima a ko ne zeli, to je vec drugo…..
    To su teze protiv inkluzije, takvi postoje svuda, nista novo. U raznim zemljama postoje razni sistemi obrazovanja dece sa smetnjama; kroz redovne skole, specijalne ili postoje oba nacina. Drustvo i nauka napreduje, pa tako i pedagogija, defektologija itd. Nasa zemlja mnogo kasni, teske godine su iza nas ostavile traga i po inkluziju, proces je trebao i mogao mnogo ranije poceti. Ali, vec je dovoljno dugo, ne odmazite takvim stavom”mi ne znamo, nismo edukovani, placeni, njima je bolje i srecniji su na drugom mestu itd”
    Na pogresnom sam mestu, mnogi pevate ode neinkluzivnom govorniku, ali ako se samo par nastavnika, uciteljamalo zamisli, nisam dzabe trosila vreme. Budite pozitivna karika, mala ili veca. Predjite na stranu dece. Svi bi trebali biti na istoj. I roditelji i prosvetari i defektolozi. I vasa deca su ogledalo vas, vi ih ucite segregaciji ili inkluziji, vi ih ucite svemu.

    Одговорите на овај коментар
  56. април 11, 01:22 #58 defektolog i majka

    A korist od inkluzije ima i sada a ako dozvolite bice je i vise.
    To je pravac, to je sredina gde su deca, imala smetnje ili ne, to je Nova skola,koja vise i nije tako nova, to je polazna osnova. Zelimo da ih ukljucujemo koliko je god moguce u siru sredinu, u drustvo, ko koliko moze, ne u mikrosredinu. Deo dece ce se sigurno moci ukljuciti, deo i dalje sa podrskom. To je korist na duge staze. Ne gledajte iz standardne perspektive, koja postoji za decu koja nemaju nikakvih smetnji. Ovo je spor proces, nekom detetu vise, nekom manje i rezultati takodje nisu standardni pa se povrsnim posmatranjem ne vide uvek. Potrebna je stimulativna sredina vrsnjaka ali i sredine, ciji deo ste vi.Shvatate li znacaj svoje uloge i doprinosa i vi ste zivotno vazni deci. Ako se svako oslanja na drugog kolegu a on pomera, stanje sa inkluzijom ne napreduje.Ako se bavite opravdanoscu inkluzije to su izgovori, ako niste pokusali i dali dosta od sebe, ne morate sve.

    Одговорите на овај коментар
  57. април 14, 20:12 #59 Kako se onda ponasati?

    Hm……a sta kad ja donesem izvestaj od profesora Bojanina kod kog sam otisla zato sto moje dete histerise kod pedijatra(” i ona kaze da to dete ima autizam jer je ne gleda u oci i stalno place , a moram priznati nije on mali ima 2.5 godine”) na sta se profesor Bojanin nasmejao i rekao da je dete ok.. ima smetnje koje su nastale posle operacije usiju “ventilacione cevcice” … blazi vid senzornih smetnji jer ne moze da kontrolise SADA super sluh, vid i emocije…. i vaspitaci sebi daju za pravo da me salju na interresornu jer njima treba pomoc za njega ne mogu da ga savladaju…….a to sve sam ocigledno i sama kriva jer da sam cutala i vodila ga u vrtic bez da vaspitacice znaju svasta… nista od toga ne bi bilo… od deteta kome je isti taj pedijtar napravio problem sad prave malte ne autisticno dete….. I PORED IZVESTAJA PROF DR BOJANINA

    Одговорите на овај коментар
  58. септембар 21, 13:43 #60 Слободан Мартиновић

    Помислио сам да треба да одговорим на неке негативне коментаре и да покушам да још мало разјасним ствари, али сам одустао. Заиста немам шта да кажем острашћеним коментаторима којима је најјачи аргумент то да треба да ме буде срамота. То довољно сведочи о њиховој немоћи и незнању.

    Одговорите на овај коментар
  59. септембар 30, 08:41 #61 Aca S

    Poštovani kolega, najpre da pohvalim Vaš tekst.Pogodili ste suštinu.O tome pišem ,kao oligofrenolog, godinama,ali osim lajkova na društvenim mrežama,ničega drugog nije bilo.Sećam se svojih kolega sa koliko su entuzijazma i euforije krenuli da podržavaju gospodju Tinde Cerović Kovač u njenom ludilu.Tu su im se pridružile i kolege iz Novog Sada ,na čelu sa tadašnjom direktorkom,koji su na osnovu te bezumne ideje namakli sebi i svojim ustanovama brdo para.Nisu shvatili (ili jesu,pa su to iskoristili) da je ceo sistem zamišljen birokratski sa krajnjom namerom da se za ideju inkluzije kroz raznorazne seminare i podrške samo izmuzu novci.Od svih i na svakom mestu.A deca su bila imaginarna, ne konkretna.Jasno Vam je ,kao defedktologu,da je svako dete sa smetnjama u razvoju priča za sebe i da zahteva individualni prilaz.I umesto da se moje ,i zalaganje još nekoliko kolega za apsolutnu individualizaciju i rad jedan na jedan prihvati i zaživi, dobili smo sistem navodne jednakosti. Sva su deca jednaka, Samo neka nisu. Ironično zar ne? Sada smo decu sa lakšim vidovima ometenosti ugurali u redovne škole,a one koje rade po IOPu 2 u specijalizovane. Još jedan od oblika diskriminacije , kako za decu sa smetnjama u razvoju,tako i za redovne učenike bez smetnji.Napravili smo od njih socijalne radnike ,umesto da im dozvolimo da sami biraju svoj put i način zražavanja svoje humanosti,mi smo im nametnuli nešto u šta ni sami ne verujemo.I, sada oni koji rade sa tom decom se ubiše od definisanja prilagodjenih standarda i postignuća…A to ,opet,nema nikakvog smisla.Nismo standardizovali poremećje ( namerno ne govorim o deci sa posebnim potrebama jer je to fraza koja ništa ne znači,a najveći je ”doprinos” birokrata defektološkog fakulteta u poslednjih 20 godina).Kada kažem doprinos,mislim na promašaj.Tek kada definišemo i standardizujemo poremećaje u razvoju,moći će mo da govorimo o prilagodjenosti vaspitno obrazovnog procesa deci sa smetnajm u razvoju. I,umesto da se ti stane,da se otreznimo,mi nastavljamo da srljamo.Masovno smo uvodili,pod firmom izjednačavanja sve dece, u obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju (namerno koristim ove termine) besmislene predmete za ovu populaciju : strani jezici,matematika,hemija,fizika,biologija…Gledano sa aspekta jednog od mnogih odeljenja u kojima radim,u kome su svi učenici autistični i potpuno lalaični,pitam se ,koje ovo smislio? Ko je ovoj deci uskratio psihomotorne vežbe,logopedski tratman,samoposluživanje…Zar dete koje nje u stanju da kontroliše sfinktere i razume izgovoreno ima mogučnost usvajanja stranog jezika ? Ili da rešava linearne jednačine ? Ili da shvati šta su to hemijska jedinjenja,rodovi,vrste,familije,ko je bio Car Dušan ? Masa nebuloza…A dok sam u saradnji sa roditeljima koji su poslušali moj savet i pomogli mi da realizujem individualni rad,imali smo fantastične rezultate.U dva od četiri slučaja smo za dve godine razvili elementarnu ,čak i verbalnu,komunikaciju.A onda je Tinde to strogo zabranila i evo dece posle 8 godina kako se vratiše na ono početno stanje i poništiše sav napredak.Dakle,inkluzija je glupost namenjena birokratama da što više para izmuzu od sistema.Deca su doživela traume u redovnim školama zbog svoje inferiornosti.Profesor Bojanin se u Udruženj Tvrđava bavi pojavom suicida kode dece sa smetnjama u razvoju koja au i redovnim školama.Ta inkluzija je stostruko više štete načinila ovoj deci,nego bilo koji rad defktologa.Za sve ideje,od ličnih asistenata koje je država predvidela,nema para.Pa koji je to apsurd? Zar nije efikasnije vratiti se na sitem specijalnih škola.Ako se to roditeljima ne svidja,molim,imamo i privatne škole,pa ako nešto svoje hoće,neka to i plate.Sva deca moraju dobiti jednake uslove u specijalnim školama u skaldu sa svojim potrebama i mogućnostima. Drugačije- ne biva.

    Одговорите на овај коментар
  60. септембар 30, 13:08 #62 Logoped

    Odgovornost na defektolozima koji su cutali? Nisu cutali, samo ih niko nije slusao. Kada smo zakazali konferenciju za stampu, zakupili termin u NUNSu, pozvali sve medije, napravili okrguli sto, znate li ko je dosao? NIKO. Defektolozi nemaju GDE i KAKO da izraze svoje nezadovoljstvo. Da li iko pitao defektologe sta misle? I na kraju krajeva racionalno pitanje, da li mislite da defektolozima odgovora njihovo nezaposaljavanje?
    Ma bunili smo se. Pisali ministru, svaki mesec! Nismo dobili nijedan odgovor. Osim toga, Vi kao oligofrenolog, da li Vas je iko pitao za savet? O kakvom modelu inkluzije Vi sada govorite? Da li je neko od nas ucio na fakultetu o modelima inkluzije? Pa nije. Model inkluzije se formira od strane tima u kojem je ukljucen defektolog.
    Sama inkluzija je termin koji oznacava uvodjenje deteta u opstu socijalnu sredinu, integrisanje u drustvene tokove i sl. iskljuvio uz PODRSKU. Problem je sto smo mi drzava koja ne zeli da plati defektologe, asistente, materijal za rad i sl. Nemojte krivicu svaljivati na jadne defektologe, pun ih je biro za zaposljavanje, nikome ne trebaju.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 16:36 Aca S

      Bunili smo se,itekako.Na Danima defektologa su nam izbacili rad sa programa na insistitanje Tinde Cerović. Znam za bar DESETAK dopisa ministarstvu i državnom vrhu,od kojih NIKADA nije stigao ni jedan odgovor.A što se inkluzije tiče,u naznakama smo govorili o PRINCIPU NORMALIZACIJE,koji je bio preteča inkluzije.Čak smo u jednoj školi u Nišu počeli da po tom principu vraćamo decu koja nisu ispunila uslove za polazak u prvi razred u predškoleske grupe.Lično sam radio sa tom i takvom decom,ali je ideja veoma brzo doživela fijasko.Jasno smo ukazali da je neophodana individualizacija a normalizacija je jedino moguća na časovima veština (muzičko,fizičko,likovno). Naravno,svi su ostali slepi i gluvi na naše mišljenje.A ono što nije htela škola,radilo se privatno.I tu su rezultati evidentni. Da zaključim, osvemu mora da odlučuje struka.Nećemo moći više obako-Piši IOPE,evaluacije,procene,izmene….Vreme koje utrošimo na birokratiju je ČETIRI DO PET PUTA duže nego vreme koje provedemo u radu sa ovom decom.A ministarstvima se nalaze ljudi koji ni jedan čas nisu održali ddeci sa smetnjama u razvoju.E,baš oni nam dolaze u kontrole i pričaju šta se i kako radi sa ovom decom,i naravno,za debele pare drže seminare iako su samo površno čuli za tematiku o kojoj tako zdušno pričaju.Mi smo imali fantastičan sistem specijalnih škola i zaštitnih radionica,ali smo sve,kao i celu državu,uspeli da upropastimo zbog halapljive i diletantske vlasto.Zato sada i imamo ovakvog ministra.On veliča inkluziju,ali u njegovoj školi nema ni jednog učenika ili učenice sa smetnjama u razvoju.To je jasan odgovor na sve.

      Одговорите на овај коментар
  61. септембар 30, 16:03 #63 Tanja

    Ne znam da li su su autor ovog teksta i Zelena učionica svesni da tekst, sem što je izuzetno neobjektivno i paušalno napisan, diskriminise i poziva na diskriminaciju. Autor uopšte nije ušao u problematiku i sudi o stvarima površno, kao i oni koji ga podržavaju. Kao prvo, niko nije ‘došao na ideju da primeni inkluziju’ tek tako, već zato što je inkluzija prethodno u nekim zemljama dala dobre rezultate na opštu dobrobit. Naravno, to su zemlje ljudi sa mentalnim sklopom kom je logično da se ranjive kategorije društva podrže, umesto da se sakriju negde pod tepih kao i sve ostale neprijatnosti. Zemlje u kojima novac za primenu inkluzije nije potrošen na ko zna sta umesto na inkluziju, zemlje u kojima prosvetni radnici ne dele decu na ‘ove i one ‘ i zemlje u kojima bi se jedan portal o obrazovanju stideo objavljivanja ovakvog teksta. Drugo, odakle Vam pravo da Vi određujete šta je ‘toj’ deci potrebno. Nisu to fotelje, već živa bića i svako od njih ima svoje potrebe i želje, kao i drugi ljudi. Osnovna potreba je ona koju svi imamo-da budu prihvaćeni, sto im se ovakvim širenjem ovakvih stavova onemogucuje. Treće, ne šalju roditelji decu u redovne skole zato ‘da bi rekli da im dete ide u redovnu skolu’, već zato što očajnički pokušavaju da pripreme dete za društvo i život , i društvo za svoju decu. Da približe ta dva sveta, budući da je podrška društva jedino na šta ‘ta’ deca mogu da računaju jednom kada roditelja ne bude. Isključivo specijalne škole su kao krajnji rezultat dale razne Kuline, Sremcice i slicne domove gde decu i odrasle smeštaju u nehumane i neljudske uslove daleko od očiju javnosti. Ali, u tome i jeste poenta, zar ne? Neka oni budu gde hoće, samo da se mi ne bakcemo njima. To je stav našeg društva generalno. Gledam samo svoj usko definisani interes i isključivo u svrhu tog interesa delujem ili ne delujem. Tako i ovaj defektolog, kome je inkluzija pretnja za njegovu ‘stručnost’. A deo prosvete koji ga podržava, opet, ne želi da izadje iz svoje zone komfora. A, sve to pod kapom interesa za decu. Sjajno. Srećom, ima i u prosveti i u ‘defektoloskoj struci’ i drugačijih ljudi. Otvorenih i toplih. Koji su voljni i drugacijima da daju šansu. Srećom.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 19:36 Aca S

      Draga gospodjo,inkluzijom sam se bavio kada vi niste ni čuli za taj poajm.Uski intersi defektologa? Da ja kao specijalista za rehabilitaciju psihomotorike predajem informatiku ? Hajde da prihvatim i to. Radi sa decom preko 30 godina.Roditelje poznajem veoma dobro.Oni su najveći problem u radu sa decom.Zašto? Prvo,veoma teško prihvataju realnost,a to je kočnica.U specijalne škole se dovode deca da bi se mnogi od njih odmorili od užasnih napora koje iziskuje briga o ovoj deci,i ja to razumem.Navešću primer jednog bračnog para koji svoje dete uporno,čak i pod temperaturom i jakim kašljem,dovode u školu zajedno i tu su sve vreme trajanja nastave.Dete plače i vrišti,njih nije briga.Dodju prvi,poslednji odu .da li je to briga o deci ?Ili samo defektolozi trebaju da se brinu o njima?Ali ,inkluzija ovakva kava je kod nas decu koja nemaju kapacitete opterećuje akademskim znanjima koja su iznad njihovih moći.To je problem.Vidite,u školi radim onako kako država traži.Privatno radim onako kako treba.Šta mislite,gde su bolji rezultati ? A što se Evrope tiče,pa oni su već davno napustili inkluziju u obliku u kome je mi sada forsiramo.nemačka i Švajcarska su se ,na primer ,stidljivo vratile na sistem specijalnih škola. Govorima o održivoj inkluziji,a ne o guranju osoba sa smetnjama u razvoju u redovne škole gde su najčešće stigmatizovana i diskriminisana.Budimo realni,ona su smetnja ostaloj deci da imaju nastavu u skladu sa svojim potrebama.Nisu u obavezi da prisutvuju raznoraznim scenama (verujte mi nareč,nagledao sam se svega i svačega). A i tim redovni školama su sukraćenja za obrazovanje koje je primereno njihovim sposomnostima i mogućnostima. Ako ste u pravu,da je inkluzija obra stvar,odakle toliko pokušaja samubistava ove dece koji su rezultat neuspeha i posledica depresija? Ako su ti nastavnici i učitelji osposobljeni za rad sa njima,čemu onda defektolozi? Ispada da posao defektologa može da radi svako,a rezultati te greške su vidljivi na svakom mestu, a defektolozi nisu sposobni niti potrebni da rade posao za koji su se školovali oko pet godina? Kurisiti sa trosatnim seminarima mogu bolje od struke? Teško…pa nije ovo politika.

      Одговорите на овај коментар
    • септембар 30, 19:49 Aca S

      A što se kuline tiče,moram da vas žestoko ukorim.Bio sam nebrojeno puta tamo kao volonter.Ne krivite ljude koji su tamo davali sve od sebe.U jednom trenutku je u Kulini bilo 500 štićenika a svega dva defektologa.Jedanaestoro ljudi ,osim medicinskog osoblja se brinulo oo njima,jer je država uvela zabranu zapošljavanja.Ista ta ustanova je imala svoju farmu i bila samoodrživa,ali je država zabranila upotrebu tih životinja sa farme u ishrani štićenika ! Očigledno niste bili u prostoriji gde su se deca samopovredjivala do stanja koje je ugrožavalo njihove živote. A nikakvih lekova nema jer država nema para.Radnici su te tragične slučajeve jedino uspevali da spreče vezujući štićenike,kako bi ih zaštitili od njih samih.A onda su,poput najvećih zločinaca,stavjeni na stub srama.A čoveka koji je za te osobe učinio više nego njihove porodice,smenili i na njegovo mesto postavili partijskog funkcionera sa ciljem da se može da manipuliše parama.I ,naravno,to je sada na rubu propasti,a deca iz kuline,koja su živela u prirodi,imala socijalnu sredinu u kojoj su se uklopila,sada idu u školu,a popodne gledaju krovove okolnih zgrada bez cilja i svrhe.Uništili smo im i ono malo lepog što su imali.Oni nisu svesni ni sebe,a kamoli sveta oko sebe,a mi hoćemo da ih integrišemo ? Gde i kako,molim lepo? Gospodjo,pa to su skoro biljke, njima se mora pružiti maksimum u odnosu na njihove potrebe.A kako vi znate koje su njihove potrebe? Rekli su vam pogledom? Pa oni su u većini slučajeva alalični.Znate li značenje tog pojma? da ne dužim.Zaiste ste me iznenadili nepoznavanjem činjenica i realnog stanja kako kod nas,tako i u svetu.Očigledno ne živimo na istoj planeti.

      Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.