Одгајамо ли саможиве егоманијаке?

новембар 24 18:39 2018

Моје детињство трајало је седамдесетих и осамдесетих..

Мама, тата, пет година старији брат и ја. Не сећам се да су се родитељи играли са мном. Имала сам играчке и проводила сате у свету маште. Мама је кувала или поспремала. Бавила се кућом и важнијим стварима.

Нити сам хтела нити ју тражила да се играмо заједно. Зато ваљда и данас имам бујну машту и уживам у ретким тренутцима самоће. Љети смо по цијеле дане били вани, пењали се, скакали, али знало се вријеме ручка, вечере и спавања. Kада су нам долазили гости, знало се да ђеца, осим за вријеме јела, немају што тражити за столом с одраслима.

‘Ајмо, децо, у собу!

И било нам је супер, одлично смо се забављали. Не знам, нити сам икада чула тему разговора која се међу старијима одвијала. Није ме уопште занимало. Kада смо ишли у госте, па би домаћини понудили колаче, а ја бих прождрљиво посегнула за трећим комадом, мама би ме прострелила погледом тако да сам руку истог трена повукла према себи. Остало ми је до дан данас усечено у памћење њено:

“Ниси се дошла најести, пристојно узмеш комад, два и станеш!”

Тако и ја данас с презиром гледам на људе који побрсте шведски сто на неком евенту. Нисмо плакали, вриштали и викали да нам је досадно. Ако би нам и пало на памет, одговор би био:” забави се нечим.” И забавили би се. Ух, како је машта радила..

Били смо чисти, уредни, пристојни, могли смо се контролирати кад смо требали бити тихо, а итекако активни кад би нас пустили с ланца.. Јели смо све, није било питања:” Желиш ли?” Никада. Ишли смо где су родитељи хтели, када је њима одговарало.. И било нам је забавно… Увек.

Веселили смо се излетима на које смо редовито ишли викендом и путовању возом на море. Тата је радио, а мама је била код куће, бринула, хранила, приговарала, слушала, бодрила. Била је ауторитет, никако пријатељ.

Kасније, кад је детињство прерасло у адолесценцију, била је ослонац, психолог, саветник, критичар, подршка, бич божји. Све по потреби. Проматрала нас је, разговарала о проблемима, тешила. Знала је препознати сваку емоцију и ништа од ње нисам могла сакрити. Није била пријатељ. И то се наглашавало, да се не забуним, да ју не третирам попут свог вршњака, без поштовања.

Свако непоштовање одраслих кажњавало се руком по гузи. Без објашњавања, разговарања. Увредио си старијег, шамар. Па ти увриједи и буди безобразан сљедећи пут. Плажење језика, ружне речи… опет онај раније споменути мамин поглед…

Не сматрам да је било идеално… Након изласка суботом, тата ме будио у 9 како би помагала поспремати стан. Након 10 минута телефонирања викао ми је да прекинем и да се нађем у четири ока ако желим толико разговарати. Ограничени изласци су ми бескрајно ишли на живце.

Нисам никада дошла кући пијана, није ми пало на памет.

А онда се нешто преломило успут, па је таква врста одгоја постала превише сурова. Време је изродило нове генерације родитеља. Бескрајно толерантне, оне који подржавају пријатељски однос с децом и то им је баш кул..

Немојте ме погрешно схватити, промене су потребне, рекла бих нужне, али имам осећај да смо отишли из једне крајности у другу.

Због властитог бунта или ината?

Не знам, али попут наших родитеља и ми смо претерали, само на потпуно другачији начин. Дотакли смо другу крајност.

Почели смо водити филозофске расправе с двогодишњацима, гледамо на ђецу као на статусни симбол, попут новог аутомобила, па га лицкамо, дотерујемо, показујемо, хвалимо се:” Kолико километара има твој? А коња? Kакве фелге имаш?

Мој може потегнути боље од твог! А какав је у завоју?” -Тако вам то мени изгледа…

Тренутно су Деца у центру пажње, сједе на челу стола, штовише, бирају мјесто гђе ће сједити и то им се одобрава.

Деца прислушкују разговоре одраслих, упадају у реч, воде главну реч и главна су тема разговора. Дакако, увек вођене у суперлативима… Мој мали је ово, моја мала је боље… Деца долазе у госте с реченицом:” ја сам гладан!” па ти побрсте пола фрижидера, док се родитељи смЕју. децу се константно забавља, не знају се сами играти, па те вуку за рукав и траже пажњу. Ако им не пружиш пажњу онда вриште, па цела породица суделује у смиривању.

Родитељи се свађају с учитељима, прете им отказима, прете другој ђеци, ако им неко у жару игре дотакне властито дете.

Родитељи пљују пред ђецом по учитељима, тако да се и деца усуђују одговарати учитељима кад дођу у разред. Па нестане сваког ауторитета. Деца су постала смисао живота својих родитеља, животни пројект, једина тема разговора, нереалног поноса.

С поносом би требали причати о својим достигнућима, интересима, искуствима, а дете о својим. Уместо тога, хвалимо се туђим (Дететовим) достигнућима, присвајајући их као своју заслугу.

Деца су нам ту да их одгојимо и пустимо да живе.. Да их оспособимо за живот, уједно не занемарујући свој. Никако да им служимо и уместо њих растемо.

Да их сатима чекамо испред ноћних клубова и возимо кућама. (да то је постало нормално) Да им држимо лавор кад након изласка пијани дођу кући.

Да им толеришемо недопустиво.

Да их награђујемо за добру оцену. Побогу, па она би сама по себи требала бити награда.

Чини ли вам се да у основним школама сви имају петице? истина, понекад је лакше детету закључити већу оцену него имати посла с набилданим татицом који ће ти претити јер је “стара коза” оштетила његово изнадпросечно интелигентно дете и дала му 4. А оно зна за 10. Барем.

Појам злостављања и несташне дечје игре се изједначио.

Ми смо се грудвали, борили се копривама, долазили кући опечени, озебли, црвени. Нико није због тога дизао панику. Нисмо били толико осетљиви. Нисмо тужакали, јер смо знали да ћемо због тужакања добити још један шамар. Kад разговарам мало с новопеченим родитељима, свима је заједничка једна реченица: “Најважније ми је да ми дете буде сретно!”

Нашим родитељима је било важније да усрећимо друге! Јер, схватали су да је у томе, индиректно, и наша срећа.

Обратити пажњу на људе, не бити себичан, саможив, развијати емпатију, суосећати, бринути, бити обазрив.. То се негђе путем изгубило.

Одгајамо ли саможиве егоманијаке?

Никада задовољне особе, вечно жељне пажње. Оне који не трпе ауторитет, забране, услове, рокове, па се цели живот траже и чекају савршену прилику да падне с неба, а такве нема.

У међувремену их родитељи финанцирају, перу, хране, теше.. Јер њихово злато заслужује боље. И овај свет није довољно добар за њих. Јесам ли претерала? У сваком случају, мислим да нам треба златна средина. Нешто између одгојних метода наших родитеља и ових данас. Време ће показати, ако нас властита деца не поједу за доручак.

Извор:Мамајасамгладан

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.