Одломак из приповетке “Први пут с оцем на јутрење”

април 18 21:26 2017

Ноћ је била у Бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж – нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.

Али у истих мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји.

– Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно.

– Иди, Марице, остави ме… Ја сам пропао!

Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!…

– Све сам дао! – рече он па рашири руке.

– Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

– Ама све, – рече он – све, све!

– Ако ће! – рече моја мати.

– И коња! – рече он.

– Кљусину! – каже моја мати.

– И ливаду!

– Пустолину!

Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.

– И кућу! – рече он, па разрогачи очи.

– Ако ће! – рече моја мати. – Да си ти жив и здрав!

– Марице!

– Митре!

– Шта ти то велиш, Марице?

– Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ нама!

Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.

– Марице, – поче он – зар ти?… – Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.

Мајка га ухвати за руку:

– Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два-три корита, а данас, хвала Богу, пуна кућа!

Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.

– Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?

– Пун је! – каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку.

– Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину!

– Уложићемо у жито!

– Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити.

– Као поштени људи!

– Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!

– Па ћемо опет стећи кућу!

– Извешћемо нашу децу на пут – каже мати.

– Па ме неће мртвог клети… Откад их нисам видео!

– Ходи да их видиш! – рече мати, па га као неко дете поведе за руку.

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: “Лези!”, па повукох јорган на главу.

Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ и потресе се душа хришћанска. И као талас суво грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом…

– Сине, устани да идемо у цркву!…

 

Преузето: prviputsocem.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.