Он није размажен, нити је неваспитан – ми само водимо битке о којима ви ни не сањате

Да, ја сам мама тог прелепог „размаженог“ дечака, који се често на јавном месту понаша „недолично“: баца се по поду, вришти, разбацује ствари око себе, удара своју маму и чупа је за косу, гризе.


Сваки пут тим нежељеним „сценама“ добијемо публику, која нам посвети велику пажњу, све очи буду упрте према нама. Иза тих осуђивачких погледа врло често чујем коментаре толико тихо упућене да их чујем као да ми гласно шапућу на ухо: „Види како јој је то дете само неваспитано“, „Види тог деришта“, „Боже ме сачувај таквог детета“ и сл. У таквим ситуацијама остајем смирена, понекада игноришем његово понашање, тако да не удовољавам већини, не хистеризирам, не паничим, у очима окупљене гомиле постајем „безобзирна и безосећајна мама“.

Боле ме згрожени погледи неупућене околине која мог дивног сина сматра немогућим и размаженим, а он је све само не то. Мој син има аутизам.

Наша публика то не види. Врло често то прећутим јер ако кажем реч аутизам, публика се разбежи брзином као да сте запретили: „Имам темпирану бомбу!“.

Мој син не говори. Он није у стању изразити своје жеље и потребе на начин као друга деца, али то не значи да их нема. Фрустриран је јер му је можда вруће, жедан је или се боји нечега. То ни сама никада не знам. Он је дете као и сва друга деца, али се његов начин комуницирање разликује од осталих.
Има потребу да се игра  с другом децом, ради у у њихову друштву исто што и они, иако је у већини тих ствари неспретнији од њих, али зато је у многим другима – пуно бољи.

Он није болестан нити мање вредан, он је само „другачији“, а бити другачији не значи ништа осим управо то – да сте другачији.

Велика је лепота у свакој различитости и баш нас то чини посебнима.
Мој син се не разуме у скупе играчке, њему ништа не значи хоћете ли му поклонити нешто што кошта читаво богатство или један мали аутић јер он ствари мери по властитој лепоти, а не тржишној вредности.

Најискреније је дете које ћете икада срести јер не разумије скривене намере, загрлиће вас најтоплијим загрљајем чак и ако вас уопште не познаје.

Он зна сатима само да гледа кроз прозор. Сатима се може дивити крошњама које се њишу на ветру, посматрати облаке, птице , ракете, авионе, многе прелепе детаље које многи од нас одавно више нису у стању заметити.

Смеје  се кад почине да пада киша, воли лежати на трави: не боји се мрава, паукова и осталих инсеката већ их радо држи у руци јер не зна што је страх. Тако слободно може уживати у томе.
Примети сваку животињу у свом окружењу, приђе сваком псу или коњу и оствари с њима неки неописиви контакт који ни ја не могу докучити. Ту везу не знају објаснити ни највећи умови данашњице, али она постоји и ја често свједочим том чуду.

Он је једно савршено биће, лако остварује комуникацију с природом и са свим живим бићима око себе иако не посједује оно што људи сматрају основним средством комуникације а то је–ГОВОР.

Ја волим свог сина безусловно баш таква какав је, само је моје мајчинство пуно теже од вашег и ја имам страхове за које многе мајке нити не сањају да постоје.

Наш пут је тежак , пун трња, камења и корова, али ипак највише – људске глупости.

Сваки дан се борим с незнањем, предрасудама и осуђујућим погледима.
Зато молим све који следећи пут виде мајку с дететом које се баца на улици: немојте осуђивати већ погледајте дубље. Није све како се чини!
Можда управо та „безосећајна“ мајка сваки дан води битке о којима ви ни не сањате. Упутите јој осмех, понудите помоћ или једноставно продужите даље уз речи: „Сва деца то раде“.

Азра Љаић Пеказ, мама предивног аутистичног дечака