Па како то беба неће у колица? Што је учиш на руке?

новембар 02 21:38 2017

 

Било је то јуче, око осам увече. Враћали смо се из дуге шетње. Муж је гурао колица, ја сам држала Срну у рукама.

Видела је гугутку, учила сам је да гугутка каже: “Гу гу гу”, ово је била добра прилика да се упознају. Несрећна птица имала је сломљено крило, некако уврнуто ка унутра, ка грудима. Успорено се кретала до барице коју је накапала клима са продавнице. Поред жедне гугутке и барице, стајала је продавачица. Укрштених руку, чекала је крај радног времена. Слика коју је видела није се уклапала у њој прихватљиву. Питала је: “Аааа, па како то, беба неће у колица? Богами, мама, има кичму да искривиш. Што је учиш на руке?”

Дан пре тога, исто ми је рекао сеоски поштар.

Дан пре њега продавац парадајза на пијаци.

Дан пре њега комшија код којег купујемо домаћа јаја, дан пре, дан пре… Враћајући се уназад до Срниног рођења, то је реченица коју сам најчешће чула. И увек, ко год да је изговарао, звучала је натопљено вековном мудрошћу, наводном добром намером, звучала је као упутство за употребу тек рођене бебе.

Ако се не бих придржавала датог упутства, могла бих да окусим сву непријатност подизања детета које ће, како су ми говорили, само желети на руке, ја ћу се сасушити, искривити, сломити, нећу моћи да одем да пишким, оперем судове, обучем мајицу. Можда ћу и умрети ослабљених и утрњених руку, чудно уврнутих ка грудима, баш као код гугутке.

Продавачица има децу, то знам. Велику децу. Хтела сам да је питам да ли их је она носила, да ли их је узимала на руке само када плачу или је то радила и онда када пожели да их додирне, осети уз себе, када су апсолутно мирна и заиграна. Хтела сам да је питам до које године је носила своју децу или је то, ипак, било само док нису проходала. Хтела сам да је питам да ли их је остављала да плачу у колицима и да ли је то онда вожња у којој се ужива или мучење за обоје. Хтела сам да је питам да ли зна колико апсурдно, хладно и грубо звучи када мајци кажеш да своју бебу не навикава на руке. Хтела сам да је питам много тога, али чему?

Уместо тога, шапнула сам јој, да не бих отерала гугутку: “Хоће ми се!”

Видели смо птицу, прићи јој колицима било би бучно, можда би је отерало и од нас и од воде. Хтела сам да је Срна види, узела сам је из колица у руке, приближила голубици и пустила је да је мирно посматра. Зенице су јој се шириле, уживала је.

носи ме

Носим своју бебу и када нема птице у близини. Волим да јој изблиза показујем свет на који је дошла, у ком живи своје прве месеце.

Моје руке су њене ноге, док не прохода.

Приближим је мачки или псу или деци која се играју у улици.

Приближим је комшијиним паткама до којих се не може стићи колицима.

То су мали жути разиграни пачићи. Приближим је ружама које сади мужева тетка у забитом делу свог дворишта. Приближим да боље види и осети живот. Волим да зна да ја знам да она није лутка коју седнеш на неколико сати на кревет и онда се загубиш. Волим да зна да поштујем њену радозналост. И њену потребу да осети сигурност и нежност које јој моје руке могу пружити и онда када не плаче или је боли ницање зубића.

У породици смо се ретко кад грлили. Тата би нас, када успемо у нечему, положимо испит, славимо рођендан или Нову годину, љубио у образ, три пута, уз пружену десну руку. Без загрљаја. Волео нас је, али није умео да то покаже отвореније, присније, огољено. Имали смо скоро све што је потребно за испуњено детињство, осим тих снажних, нежних, топлих, кратких или дугих загрљаја. Оних кроз које осетимо срца.

Фалили су.

Не знам ко су људи који могу да кажу не навикавај бебу на руке. Своју бебу на своје руке. Не знам шта је у њиховим грудима, шта куца и колико брзо. Не знам какви су њихови дани, живе ли љубав, јесу ли огорчени или не, грле ли се и колико често. Не знам да ли воле додире и ако не воле како је то могуће. Руке су ту да пипају, умирују, мазе. Руке су ту да воле. Да загрле кад си усамљен. Да загрле кад ти се свет руши. Да те придрже, кад је то потребно. Да буду ослонац. Љуљашка увезана између два стабла. Тешко је без тог пара руку крај себе. Тешко је нама који смо већ довољно дуго овде, зашто би онда склањали своју бебу од себе, од својих руку, од свега што се само кроз јагодице може пружити и осетити.

Ту смо да је навикнемо на себе. На свој мирис. На додире. На подршку. Да јој њима пожелимо добродошлицу. То није навикавање на руке, то је навикавање на љубав. Верујем да бебе које довољно искрено осете руке, касније траже мање пажње. Да су мирније, сигурније, задовољније. Слично је и са нама. Нема ту велике разлике, од истог смо створени. Ако немамо довољно загрљаја партнера, трудићемо се на све начине да се изборимо за њих, очајнички ћемо се трудити да привучемо његову пажњу. Зашто, уосталом, бесомучно трагамо за љубављу, ако не због тих додира руку по себи којима се свет може окренути и обојити, зидови порушити, границе поново исцртати?

И знате шта? Она је једна насмејана беба, не смета јој када се склонимо од ње, када је оставимо са баком, једном или другом, уме себе да забави, насмеје, да се заигра као да никога нема крај ње. Верујем да је схватила да су наше руке ту за њу и да ће је увек приближити да види гугутку, ако она то пожели.

Написала: Јована Kесански

Извор:Lola magazin

  Categories:
  1. новембар 03, 21:18 #1 Karuzo

    Draga mama, opisali ste jednu stranu medalje. Ali tu postoji jedno dublje značenje te krilatice, a nema veze sa nedostatkom ljubavi ili ne umeća pokazivanja iste (inače verujem da se ljubav daje a ne traži). Kada dođete do suštine te izreke, (a nema veze sa iskrivljenom kičmom i skrhanim rukama) shvatićete da roditelj treba da čini ono što je najbolje za dete, a ne za njega samog. Na taj način pripremate svoje dete da jednog dana hrabro i samouvereno poleti iz gnezda… I da znate, dete vas zbog toga neće ništa manje voleti…

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.