Патетични образовни патриотизам

новембар 28 12:36 2014

Није ми толико познат „феномен Ведрана Рудан“, можда нешто елементарно, што је довољно за овај контекст. Мало сам „прелистао“ неке њене текстове (ваљда је то био њен блог), нисмо на истим стилским фреквенцијама, што не смета да јој одам признање за храброст – треба је заиста имати, да би новинар стоички опстајавао на мегдану силама национализма у целом свом народу. Дозвољавам себи да признам како јесам у некој минијатурно сличној позицији, када је наше образовање у питању, па осећам на својој кожи да није нимало лако, а не би ми било пријатно ни да се уживљавам у њену позицију.

20091014235417-profesor

У том прегледу случајно ми је пажњу привукао један коментар, његова формулација је лепша од моје интерпретације, али – не могу да га тражим да бих га цитирао. Дакле, у њему се каже: због оштрог и бескомпромисног става Ведрана испада као један од највећих народних (хрватских) непријатеља; то кажу националисти који се бусају у груди и заклињу у своју љубав према домовини. Напротив, баш је Ведрана већи патриота од свих њих заједно, јер права љубав је тамо где људима храбро откријете најдубљу истину о њима самима, дајући им смернице да се поправе. Не тамо, где им ласкате и заклињете се у своју љубав.

И заиста, постоји ту један занимљивији општији феномен: СВАКО ОТВОРЕНИЈЕ И ДИРЕКТНИЈЕ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ ДОЖИВЉАВА СЕ КАО НАПАД И НЕПРИЈАТЕЉСТВО, ПРЕВИЂА СЕ ДА ЈЕ У ЊЕГОВОЈ ОСНОВИ КАО МОТИВ – ЉУБАВ ПРЕМА ИСТИНИ, И ЖЕЉА ДА СЕ НЕШТО НА БОЉЕ МЕЊА, ДА БУДЕ БОЉЕ СВИМА, ПА И ОНИМА КОЈИ СЕ ОСТРВЕ НА КРИТИЧАРА КАО НА НЕПРИЈАТЕЉА. Наравно, имам у виду право критичко мишљење које значи уочавање суштине, те добрих и лоших страна неке појаве, као и давање смерница за кориговање или побољшање; не критизерство које је површно, које је израз неких исфустрираности, неозбиљно, недостојно пажње.

Како се то у пракси манифестује у нашем образовању?

На једној страни имамо свеприсутни патетични образовни патриотизам: изјаве о љубави према свом позиву, према послу који се ради, о љубави према деци, имамо заклињање како смо ми ту „због деце“ (па ваљда нисмо ту због клупа и учионица!), изјаве о жртвама које се подносе када се ученици припремају и воде на такмичења, када су разне ваннаставне активности и манифестације у питању, сви напори који се улажу у свим другим видовима и активностима, школским и ваншколским, а везаним за ученике, изјаве о љубави према конкретној школи у којој радимо, о бризи према њој, итд. Био је испод неког мог текста коментар колегинице која предаје српски језик и књижевност, која је на моје „ставке“ о лошем функционисању Система одговорила: када уђе у учионицу, она заборави на лош систем, преда се љубави према књижевности, те ту љубав преноси на децу…

Не сумњам да у свим оваквим и сличним случајевима колеге и колегинице заиста и желе оно о чему говоре, желе да осећају све ово што мисле и говоре да осећају. На свакоме је да у свом случају одреди о чему се ради, али, уколико су БЕСКОМПРОМИСНО ИСКРЕНИ ПРЕМА СЕБИ – мораће да уоче сигнале раскорака између онога што мисле и онога што им се дешава или што уистину осећају. Поудано знам да таквих сигнала мора бити у свим случајевима у којима нам илузије замагљују перцепцију.

СИГНАЛИ РАСКОРАКА, ИЗМЕЂУ НАШЕГ ПАТЕТИЧНОГ ОБРАЗОВНОГ ПАТРИОТИЗМА И САМИИХ НАШИХ ДЕЛА.

Ако нисмо способни да видимо да је права психолошка пресија за ученике ако им задамо да измеморишу велику количину инфомација. Нимало нас не оправдава наша замисао како то чинимо у њихову корист, тобоже, ради њиховог богатог знања (које ће и иначе да испари као летња киша!). ЉУДИ, ТРЕБА ЛИ БИТИ СЛЕП КОД ОЧИЈУ, ПА НЕ УОЧИТИ КАКО ЈЕ ЊИМА НЕПОДНОШЉИВО МУЧНО, ПРАВИ ПСИХОЛОШКИ ПРИТИСАК, ДА „УЧЕ“ У ТОМ СМИСЛУ ДА БУБАЈУ СТОТИНЕ И СТОТИНЕ ИНФОРМАЦИЈА! И имамо ли права да у таквој ситуацији говоримо о љубави према деци: „Присиљавам те на оно што психолошки слама, јер те волим!“?! Па напетости, набоји и стресови, као малтене обавезне пропратне појаве разних тестова и тзв. провера знања! „Децо, ја волим свој посао, и волим вас, зато се сада због вас жртвујем и дајем вам изненадну контролну вежбу која ће вас фрапирати или шокирати!“ (Да ли то значи, питали би душебрижници, да уопште не треба давати тестове, контролне вежбе, итд? За све постоје хумана педагошка решења, треба само за њима трагати и наћи их, најлакше је рећи да се не може другачије од онога како већ радимо.) Па тек какве се све тензије подижу, понекад и као минијатурни амерички урагани, у вези са закључивањем оцена! ГДЕ ЈЕ ТУ ПАТЕТИЧНА ЉУБАВ ПРЕМА ДЕЦИ, ПРЕМА ПОСЛУ, ПРЕМА СВОМ ПОЗИВУ?! Љубав и тензије – не бива! Или: нека уђе колегиница из примера који сам навео (када уђе у одељење – заборави на лош систем, своју љубав према књижевности пренесе на ученике) у неко од одељења које један колега назива „каубојскима“, у којима је тешко успоставити елементарну дисциплину, у којима је (наравно да се ради о средњој школи, мада знам да ни старији разреди основних школа нису далеко од тог „профила“) довољно да се нађе група агресивнијих ученика, или оних који су склони подвалама или подмуклим, тешко ухватљивим „забавама“. Нешто не верујем да би љубав ове колегинице могла да озари такво одељење, или да она и у таквом одељењу може да се топи од описане љубави.

Ја некако не умем да дајем овакве узјаве, не умем да будем у раскораку између онога што осећам и мислим да осећам (трудим се, али немам дара за то), уз то, ево, бавим се и овим, оваквим критичким педагошким анализама, дакле, имам све предиспозиције да ме означе као педагошког хулигана.

Можда је „хулиган“ мало јачи, стилски мало наглашенији израз, али – тип перцепције других, перцепције мојих идеја и педагошких анализа није далеко од такве ласкаве квалификације.

– Ја не говорим о љубави према свом послу – јер видиим да сам, кривицом Система, један од шрафчића у великом образовном механизму у којем као да сам чувар у затвору. КАКО МОГУ ДА ВОЛИМ ПОСАО ПРЕКО КОЈЕГ САМ ПРИСИЉЕН ДА СУПТИЛНО ПСИХОЛОШКИ МАЛТРЕТИРАМ ДРУГЕ?!

– Не говорим о преданости послу и о љубави према свом образовно-васпитном деловању – али настојим да, колико могу, ученицима олакшам позицију својим захтевима, лавирајући између чекића и наковња, између онога што ми је системски наметнуто да намећем ученицима, и онога што им могу пружити као олакшање.

– Не говорим о патетичној љубави према деци – али настојим, спонтано, да их дубоко разумем, да осећам њихову често и неподношљиву досаду у школи, и због наставних садржаја, и због свих других захтева, да осетим све психолошке притиске којима су у постојећем школском амбијенту изложени. Што не значи превиђање њиховог агресивног и неприхватљивог понашања, мада ту никако не могу да будем сигуран, као што нико од нас и не може за сада да зна – који део тог понашања је изнуђен самим нехуманим школским амбијентом, као отпор таквом амбијенту.

– Не говорим о специјалној љубави према школи у којој радим – јер је и она подједнако унутар једног лошег Система, те не може бити ни боља ни гора од просечних школа истог типа, размишљам о бољем систему, унутар којег ће све школе бити боље, па и ова у којој радим.

– Не говорим о некаквој образовно-васпитној мисији коју замишљам да успешно обављам – јер знам да у постојећем Систему нема шансе да се она обавља онако како је то „папиролошки“ пројектовано, односно, онако како ми замишљамо да је обављамо.

– И зато и говорим о потреби урушавања постојећег и о изградњи једног новог, бољег и хуманијег система: ЗАТО, ДА БИСМО СВИ МИ, И УЧЕНИЦИ, И НАСТАВНИЦИ, У ЊЕМУ ПРОЦВЕТАЛИ. Ми у свом правом радном самоостварењу, ученици у правом личносном и интелектуалном развоју.

У складу са интерпретираним коментарем испод текста В. Рудан – испод свега концептуално рушилачког и педагошки хулиганског, што већина види у мојим текстовима, стоје дубинска, непатетична љубав и борба: ЗА РЕАЛНО БОЉЕ И ХУМАНИЈЕ ОБРАЗОВАЊЕ, КАО ДОСТОЈНИЈИ И ЕФЕКТИВНИЈИ ОБРАЗОВНИ АМБИЈЕНТ ЗА СВЕ НАС, И УЧЕНИКЕ, И НАСТАВНИКЕ, ЗА ЦЕЛО ДРУШТВО. (На крају мало ипак испадох патетичан, није ми то није манир, и не може ми бити, све док нам је образовни контекст оволико јадан, жалостан и тежак, „као Трепча“.)

nekinovinastavnici.wordpress.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.