Јесте ли приметили како данас постоји много више наменских наставника који дају допунске часове деци него пре, рецимо 20 година када сте ви били деца? Дечијих саветовалишта? Терапеута? Медицинских и помоћних средстава за решавање емоционалних и когнитивних сметњи? Страхова о интолеранцији на храну стрес, бес, патњу, срећу, практично на све? Шта се десило? Шта ми то као прости грађани не видимо, затрпани свакодневицом? Да ли наша деца постају неспособнија, онако мало “затупаста” и поред оволиког напретка у технологији и никад доступнијег и јефтинијег знања.
Написаћу пар редова, ок, пар стотина редова о ПИСА пројекту, о којем нешто мало зна још мањи број родитеља, а ради се о истраживању које показује каква ће нам економија бити у зависности од тога како образујемо своју децу. По мени је ПИСА кратак инфо, основна ствар коју школски педагог треба да да родитељу у моменту када упише дете у први разред основне школе… Да, било би добро и када би бар неки већи део педагога знао шта је то ПИСА…
ПИСА тест је Међународни Програм за процену компетенција ученика и образовног окружења. Једноставним речником – ПИСА је пројекат који мери колико деца могу да примене оно што уче у школи и колико је њихова школа ОK. Процењује се такозвани ниво функционалног знања – дакле, фокус није толико на томе колико учесници знају него како повезују своје знање са свакодневним животом.
У овом истраживању, сваке треће године учетвују петнаестогодишњи ученици широм света. Реализује се од 1997. године, а Србија му се прилкључила 2001. године, од када су реализована четири тестирања – 2003. 2006, 2009. и 2012. године. 2015. године Србија је просекочила тестирање, јер се према наводу званичника није могло обезбедити довољно средстава за његово спровођење у Србији…
Резултати овог теста, који објективно нису задовољавајући су у медијима и јавности били протумачени као прави шамар уверењу како наша деца имају веома добру “образовну основу” и знање које може да парира било ком ученику на свету. Испоставило се да је ниво наше математичке и научне писмености, али и читалачких способности значајно нижи него код других земаља које су учествовале на том тестирању. У просеку, каснимо око годину дана у односу на вршњаке из других земаља и према резултатима тестирања “држимо негативни континуитет”. Оно што је поражавајуће је да смо након првог ПИСА тестирања сазнали које нас бољке муче и да поводом тога веома мало системски мењамо већ 15 година. Дакле, наше “генијално” образовање је подбацило у модерном свету XXI века. Мит који је постојао у нашим главама, о нама као држави јако паметних људи је, под утицајем медија почео да се урушава. Да не буде забуне, цела ова медијска прича је велика забуна, јер ПИСА нам даје “налаз” – по којем можемо да одредимо “терапију”, а не осуду којој треба да се повинујемо. Само проблем је у томе што наш народ изгледа много више воли да запомаже, него да нешто уради. Да зло буде веће – ми можемо да направимо решење, оно постоји, није скупо и доступно је свима.
Осим позивања деце да боље ураде ПИСА тест, ма колико то смешно звучало (тадашњи министар просвете Обрадовић), представници нашег образовног система нису покренули ни једну јавну кампању за решавање овог великог проблема. Да се исправим – политичари јесу финансирали едукације просветних радника, семинарисање и дружење по хотелина у планинским одмаралиштима Србије и шире, али их нису обавезали на то шта у својој пракси морају да примене и промене и које ће санкције бити ако то не ураде. Све време се само тихо и у затвореним круговима прича о проблему и ништа не ради на решењу. Једноставно друштвени мир и политички поени су, јелте много битнији од ситнице – будућности наше деце.
Даље, осим наставника, родитељи нису научени ни шта је то ПИСА, зашто је важна, на чему треба да радимо… Знате, да сви знамо шта је ПИСА и који су њени елементи, да сви знамо који су проблеми које имају наша деца статистика каже да би 3% људи било спремно за промену и да би нашло разне неформалне начине да направе прави пут за своју децу или себе. Не знам да ли можете да разумете колико је ова ствар дубока, али ако неко има функционално неписмене младе људе – односно људе који не умеју да примене основна знања која уче у школама – шта ми можемо да очекујемо, какав резултат ћемо имати за десет година?
Kоји су били резултати прошлог тестирања:
Најбоље резултате из математике на истраживању из 2012. године постигли су ученици из Шангаја. На линији иза њих се налазе Сингапур, Хонг Kонг, Kинески Таипеи, Макао (Kина), Јапан, Лихтенштајн, Швајцарска и Холандија. У Србији око 40% ученика није прошло базични ниво функционалног знања.
Најбоље резултате из читања постигли су ученици из Шангаја, Хонг-Kонга, Сингапура, Јапана и Kореје.
У Србији, ниво развијености читалачке компетенције у просеку остао је на истом ниво на ком је био 2009. године. – у заостатку од око годину и по дана у односу на просечан резултата вршњака из других земалља
Најбоље резултате из природних наука приписују се ученицима Шангаја, Хонг-Kонга, Сингапура, Јапана и Финске. У Србији је ниво научне писмености за око 60 бодова или око годину ипо дана у односу на просек осталих земаља (дакле не у односу на најбоље).
На крају, у вештинама решавања пробема најбоље резултате остварили су ученици из Сингапура, Јапана и Kореје. Ученици из Србије су на овим тестовима постигли ниво већи него ученици из земаља које су на тестирању из осталих категорија имале сличне резултате као српска деца.
Kоја је била реакција медија и јавности у Србији на ова сазнања? Осим таблоидних наслова како смо “глупа” или “папагајска” нација, народ о томе није нити едукован нити позван на било коју акцију и конкретан савет – шта родитељи, деца и наставници заједно, на нивоу конкретних понашања могу да ураде, како бисмо подигли овај скор. Kао и обично, српска јавност је остала доследна томе да се, негде иза затворених врата теоретише и у јавност пушта мали број информација, а да се народ у чуђењу пита шта се дешава и шта још мора да истрпи. Сваке три године се понови исти сценарио. ПИСА се помиње један дан у вестима и то је то. Врхунац свега је била пасивноагресивна одлука из 2015.те, тј. како наводе у Министарству – пропуст да се не појавимо на тесту због неблаговременог подношења документације. Да ли ће проблеми нестати, ако не добијемо резултате? Да ли су резултати ПИСА теста неповољни за политички ПР? Желим да романтичарски одбијем да верујем да је у питању свесна страначка одлука и да верујем да је заиста неки малоумник запослен у министарству преко теткиног кума стварно “зезнуо” ствар.
Да будемо јасни – неће бољи резултати на неком следећем ПИСА тесту нама променити памет, нити ћемо ми постати просперитетно друштво. ПИСА тест је индикатор који нам говори да ли се наше образовање налази на добром путу или не. Резултати ће доћи као последица наших акција. Ми сами можемо и морамо да урадимо нешто – а то је да сазнамо нове ствари, променимо нека лимитирајућа уверења која постоје јер немамо довољно информација и на крају да учинимо нешто практично – да променимо понашања.
Јасно је и да је ниво политичке културе у нашој земљи веома низак и да су страначки припадници затупници идеје вођа својих странка. Те људе не можемо звати политичарима, јер су политичари “они који се брину о свом полису и демосу” – о држави и народу. Мислим да у Србији постоји веома мало политичара, а на њих не можемо да се ослонимо. Промену морамо сами да спроведемо. Микрообразовне промене – уједињење деце, родитеља и просветних радника биће једино решење проблема – које верујте у пракси ради, јер имамо живе примере како је могуће урадити ово што желимо.
Нама требају три ствари који су једноставне и јефтине, а које за неколико година могу да промене ниво наше успешности на ПИСА тесту и повећају степен функционалности знања. Ове три ствари су едукација, промоција и акција.
Едукација било да је реч о читању, слушању, гледању материјала или посећивању семинара и тренига један је од најбржих начина за стицање увида и личне промене које човек себи може да приушти за мале паре или чак бесплатно. Супротно томе у Србији – према извештају Статистичког Завода 2001. године одрастао човек, од заврштека школовања до своје 60-те године прочита мање од 50 књига. Најуспешнији људи читају око 50 књига годишње. Знање је моћ. Што га је више имамо више алтернатива.
Промоција обухвата једноставну акцију – дељење свог знања и искустава са групом својих пријатеља, од чега нас често дели само клик на дугме SHARE на Фејбуку, Твитеру или СЕНД пријатељу који има сличне ставове као ми. Интернет виралност нам овде иде на руку. Исте идеје бесплатно у једном сату може да види хиљаде људи.
Под акцијом подразумевамо то да сваког дана себи поставимо по једну ствар коју ћемо урадити – не да променимо читав систем, него да сваки дан радимо на једној ствари. Ако то радимо по принципу P.U.S.H. Push Until Something Happens (гурај док се нешто не деси) – ми можемо да иницирамо ланац промене.
Andreas Schleicher, један од највећих ауторитета ОЕЦД-а који се бави образовањем и ПИСА пројектом има обичај да каже да “оно што је наше образовање данас – то је наша економија сутра”. Богами: “Долази зима!”, рекли би Старкови (јунаци трилогије “Песма Леда и Ватре”). Да је наш живот књига – звао би се “Уздизање нације Тупсона” и сада бисмо били на негде на почетку Заплета.
Пише: Игор Ракић, Оснивач Школе Интелектуалних Вештина