Pisanje pripreme za čas – traktat o svrsi iste

 Piše: Danijela Ljubojevic 

Odmah da se izjasnim pre nego što me neko pogrešno shvati: smatram da nastavnik mora da ima pisanu pripremu za čas. Predmetni nastavnik koji ima po nekoliko programa u toku dana (nekoliko različitih odeljenja, razreda, pa čak i predmeta) mora na neki način da zabeleži šta će raditi. Učitelj takođe – on ima pet-šest različitih predmeta sigurno. Ono što meni smeta je forma koja se nameće. Sledi monološka pitanje-odgovor metoda po ovom pitanju u vezi sa potencijalnim čitačima te nesrećne pripreme (metod rada: monološka, potkategorija: sama pitam, sama odgovaram; oblik: frontalni; tip časa: sistematizacija višegodišnjeg iskustva u nastavi).
Ustaljeno mišljenje je da nastavnik treba da napiše takvu pripremu za čas da ako ne može da dođe onda onaj ko će da ga zameni može da na osnovu nastavnikove pripreme održi čas. Da neće domar da ga zameni? Tetkica? Oni ne znaju metodiku a ni predmet pa bi njima stvarno trebalo napisati sve. Psiholog ili pedagog? Oni znaju metodiku, ali ne znaju sadržaj. Pa i za njih treba sve. Pomoćnik direktora ili direktor? Isto kao i prethodno. Ja sam sigurna da sa mojom pripremom za čas engleskog jezika, uredno napisanu na srpskom jeziku i na tri strane, svako od gore navedenih aktera može da održi čas i da se ne primeti da fizički nisam prisutna. Možda bi trebalo da pišem i fonetsku transkripciju za one koji nisu baš sigurni oko izgovora.
Ukoliko je priprema namenjena da se proveri rad nastavnika kada dođe interna ili ekstremna inspekcija, onda oni koji dolaze su, pretpostavljam, na nekom od oblika stručnog usavršavanja. Čitaju pripremu i informišu se o metodama, oblicima, ciljevima i zadacima. Znate, oni to ne umeju sami da procene kad gledaju čas. Mora nastavnik da im napiše da je aktivnost br. 5 rad u grupi a metoda kooperativno učenje. (Ups… „kooperativno učenje“ ne postoji kao metoda u pedagogiji na srpskom, nastavnici engleskog moraju da pronađu termin na srpskom, tj. da napišu koja je to najpribližnija metoda kod nas).
Neću više da ironišem. Da se izjasnim glasno, da ne bude posle nismo te dobro shvatili: domar, tetkica, pedagog, psiholog, pomoćnik, ili ko god nije iz nastavnikove struke i ne treba da drži čas iz struke nastavnika. Valjda je to normalno?! Oni će ili čuvati decu na tom času da ne prave haos u učionici (slučaj prva dva) ili u slučaju ostalih, raditi nešto u vezi sa nastavom, učenjem, razvojem veština, imaju oni već svoje teme (tolerancija, saradnja, vršnjačko učenje, drugarstvo…). Slučaj kontrole nastavnikovog rada – da li je moguće da oni koji dolaze stvarno misle da su to bitni elementi časa? Da postavimo ovako stvari: njima ne treba dati pripremu, nego oni treba da osnovu posmatranja časa da utvrde da li nastavnik ima razne oblike, metode, ciljeve, itd. i da li je čas uspešan. Drugo je pitanje da li su oni stvarno kompetentni da to umeju da procene…
Kome onda služi priprema? Nastavniku. Da se on podseti i vodi čas. Ako dam tu pripremu posetiocu, šta ja da radim? Ne mora svaka poseta da bude najavljena, i ne treba, a svaki čas treba da bude pripremljen. Ali moja priprema je za mene, ni za koga drugog. Mogu da je dam na uvid, da se vidi da sam ja radila na tome, ali nametanje obrasca od tri strane je besmisleno. Ne mogu da se snađem u pripremi na tri strane, kako ne shvatate! Nemam vremena na času da listam i tražim šta ću da radim sledeće. To su praktični aspekti. Trebaju mi beleške koje su jasne meni, na jednoj strani koja će stajati ispred mene i sa koje jednim letimičnim pogledom mogu da znam šta i kako dalje da ne zaboravim nešto. Ako imam pet odeljenja istog razreda, da budem sigurna da sam svima isto rekla (a ne posle se setim da sam to rekla onima iz drugog odeljenja a one ovima…)
 
A drugi nastavnik iz moje struke koji bi me zamenio – pa on valjda zna da isplanira čas u skladu sa metodama i sadržajima našeg predmeta. Njemu ne treba moja priprema, ume valjda da održi čas. Njemu samo treba nastavna jedinica, ostalo će sam da osmisli.
Izvor: danijelaljubojevic.blogspot.com