Писмени задатак на промашену тему

фебруар 02 15:58 2016

Или – добро сам данас нормална.

Октобар у Крагујевцу. Ја ђак. Сваког октобра писмени задатак на тему стрељања. Пише се ћирилицом, исправља латиницом. То било тад тако, оба писма су била подједнака.
pisanje-pisma
Теме: Плаче небо изнад Крагујевца, Пуцајте, ја и сада држим час, Ружо, чувај децу, Децо осветите оца, све тако нешто.

Набијемо нос у вежбанке и пишемо. Свима нам врати писмене радове ижврљане хемијском оловком уздуж и попреко, избушене на неколико места у наступу професорске агресије, а преко свега пише – Промашена тема!!!

Онда урадимо латиницом исправку те скроз промашене теме.

Следеће године опет исто ал’ са упутством – са стилом то! – литерарно! – осећајно! – уживите се мало! – замислите како је било њима кад су стајали испред немачких бајонета! – из њихове црвене крви је изникла зелена трава! – замислите да сте професор који држи последњи час храбрости! – уживите се, уживите се, осећајно! – замислите лелек изнад Шумарица, шта би стрељани ђак поручио мајци…

Ми поново понабијамо носеве у вежбанке и кренемо литерарно и осећајно да замишљамо како нас стрељају да би могли веродостојно да пренесемо осећања на папир. Ја пишем, у себи вичем – живела КаПеЈу, све онако осећајно, крварим, из моје црвене крвце ниче зелена трава и промашим тему. Поново. Не вреди! Да би човек мог’о да напише литерарно осећајни рад на тему стрељања морају да га стрељају. Тако стрељан треба нешто да поручи мајци, ако не ум,е промашио је тему.

Мај месец. Рођендан другу Старом који је увек био млад.

Теме: Друг Тито јаше на челу колоне, Другарице посадимо цвеће, Друже Тито ми ти се кунемо, Ми смо Титови – Тито је наш, Највећи син наших народа и народности, Раме уз раме са другом Титом – јуначким сином. Мали Јоже…

Опет носеве у вежбанке, литерарно и осећајно. И са стилом. Пишем и убијем се мислећи како сам ја то Титова пионирка а он истовремено мој син. И промашим тему. Следеће године усред маја морам да размишљам како је било малом Јожи док се у тигању санкао по загорским падинама, није, јадан, им’о санке. Напољу све бехара, ја покушала да се уживим како седим у тигању ал’ не иде и промашим тему. И шта год сам писала ја сам промашила, и кад сам са Рексом седела рањена у пећини, и кад сам јахала на челу колоне, осврнем се, нигде цвећа, где може цвеће да никне тамо где је прошо коњ а иза њега војска. Ал’ тако време било. Највећи кикс сам направила кад сам морала литерарно и осећајно да се уживим у оно кад је мали Јоже украо свињску главу, у животу нисам видела печену свињску главу. Видела сам само печење у комадима онако лепо наслагано на овал. А и нисам никад била љубитељ свињетине. Ал’ морам литерарно и осећајно а нарочито са стилом да опишем љубав према печеној свињској глави. Без јабуке у чељустима.

У белој кошуљи и тегет сукњи, са црвеним марамчетом око врата сам морала осећајно да певам у хору. ’’Коњух планином’’ – године су ми требале да укапирам да је Коњух планина а не коњ који се вере уз планину, онда ’’Коминтерно, мирисаво цвеће’’ – ако је то било цвеће онда је сво цвеће било коров. Нису ницале љубичице испод коњиских копита него коминтерна.

Кад мало боље размислим моје школовање се звало – Како истраумирати оне који су родјени без траума. Или како казнити оне који су нашли да се роде касно па нису учествовали у НОР-у и нису стрељани или у најбољем случају рањени.

Данас, у по ноћи да ме пробудиш све херојске песме знам напамет. И како су се звали седам секретара СКОЈ-а. И шта је АФЖ, ССРН, СОЈ, СОКОЈ, ЗАВНОБИХ, НОП, ОЗНА и остале скраћенице.

Како нисам постала Чворовић није ми јасно.

И сетих се овога јер су деца неких београдских школа имала задатак да пишу председнику или о председнику или шта год… Деца од 11, 12 година.

Нисам успела да сазнам теме, можда је било – Бићу и ја манекен, Гиве ми фиве, Народе, одо’ да радим…

Директорка школе за обуку младих кадрова објаснила што је то тако, то је – „начин да се види како размишљају, који су њихови проблеми“. А све ће да их реши друг председик. Као Деда Мраз пошто углавном Деда Мраз решава проблеме деце у овом узрасту.

Фала јој што се сетила.

Оно идеја и није лоша. Наше проблеме не уме да реши. Можда је добар у решавању оних:

Друже председниче, шта мислите, да л’ се свидјам Микију…

Друже председниче, другарица ми је рекла да сам крава…

Друже председниче, треба ми нов мобилни телефон…

Друже председниче да л’ ћу да будем добар кошаркаш…

А ја хтела да радим као Савета! Ма иди!

 

 

Извор: mahlat.rs

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. фебруар 02, 20:03 #1 Spomenka

    Moram da odgovorim da pesma Konjuh planinom nije rodoljubiva partizanska pesma i da je loše uzeta za primer diktature komunizma.
    To je pesma o rudarima i koji u izginuli u rudniku u mestu Husino… i vrlo je emotivna i slavi rudarski stradalački život…

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.