Последњих година се воде расправе о томе да ли бебу треба узети у руке кад плаче или не јер се родитељи плаше да ће је размазити. Нормално је да беба некада плаче из чиста мира и да ће је загрљај мајке или оца у том тренутку умирити
Бебе плачу често и много а њихов плач увек значи да имају неку потребу коју треба задовољити. Некада је она физичке а некада емотивне природе. Бебин плач је њен начин изражавања – позив у помоћ. Као што се одрасли разликују по говору, тако и свака беба плаче на свој посебан начин.
Плач као порука. Плакање је обично знак да нешто није у реду, то јест беба плакањем саопштава да има неки проблем. Међутим, некада се то дешава из досаде или без реалног разлога. Родитељи временом науче да препознају шта који плач значи. Најтеже је у првим данима бебиног живота када свака бебина реакција може да изазове стрес. Касније је много лакше када науче да разликују када плаче зато што је гладна, жедна, поспана или јој је неудобно. Када родитељи одговоре на плач, беба учи да им верује, зна да је све у реду и временом плаче све мање.
Родитељи одговарају на плач бебе јер су забринути али и због хемијске реакције у сопственом телу јер плач изазива лучење хормона као одговор на стрес. Код родитеља долази до раста крвног притиска, дисање се убрзава, расте мишићна напетост. Што беба више плаче, родитељи су све напетији што се опет преноси на мало биће. Плач који се појачава значи да је беба гладна, када заплаче изненада, то је углавном зато што је нешто боли.
У прва три месеца беба плаче око два сата дневно, највише по подне и увече. То је зато што нервни систем није довољно развијен и не може да обради велику количину информација које долазе споља и из њених унутрашњих органа. Временом како беба расте и сазрева, време плакања се све више скраћује. Са четири месеца је то око један сат дневно. Како беба успоставља рутину, тако родитељи препознају ситуације које претходе плачу, па могу да предузму кораке да га спрече. То је углавном пред храњење или након оброка када се укаки па треба да се промени пелена. Треба разликовати плач којим беба тражи друштво, када јој треба дати играчку итд.
Врсте плача. Ако је гладна плач се појачава а она покушава да стави прсте или песницу у уста. На кратко престане ако јој се приђе или обрати али одмах наставља уколико не добије храну.
Изненадни плач, савијање ногу, подизање руку према глави, болне гримасе, прекиди док је храните, све ово указује да је вероватно нешто боли (стомак, уво..).
Ако плаче слабије, повремено престаје, а при том је сита и сува, вероватно тражи друштво. Ово су прве емотивне потребе које беба исказује и родитељи који узимају бебу, држе је, љуљају и нежно јој се обраћају, излазе јој на тај начин у сусрет.
Након шестог месеца бебе почињу да памте непријатне ситуације као што је на пример примање вакцине и почињу да плачу када препознају да су код лекара.
Са седам месеци јављају се нове емоције – бес, љутња, незадовољство, што постаје узрок бебиног плача. Такође, када блиска особа нестане из видокруга, беба се зацрвени у лицу и плаче све док се та особа поново не појави.
Са осам месеци се јавља “страх од непознатих људи”. Беба плаче када се у близини појави неко непознат или неко кога дуго није видела.
Подстицање самопоуздања. Родитељи су често у дилеми како да реагују на бебин плач, боје се да ће је размазити ако сваки пут покушају да је умире. Заблуда је да бебу треба оставити да плаче јер тако “развија плућа”. Беба неће престати да плаче ако је нико не узме, осећаће се напуштено и несигурно. У ситуацији када је престала да плаче, то не значи да је научила да буде добра већ је схватила да је њен позив узалудан и да не очекује помоћ. Касније током одрастање то ће утицати на мањак њеног самопоуздања.
Не треба ићи ни у другу крајност и не дозволити беби уопште да заплаче јер тако неће научити да нешто треба да тражи да би и добила. Временом, како буду научили да разликују начин на који беба плаче и шта јој је потребно, и родитељима ће бити много лакше да одговоре на бебине позиве.
Бебе чији родитељи реагују на њихов плач нарочито у прва три месеца и узимају их у руке, касније мање плачу, постају самосталније и комуникативније са годину дана.
Текст: Снежана Милановић, дипломирани медицинар физиотерапеут
Извор: centarsm