Подсетник за родитеље ђака првака

новембар 27 00:09 2015

 

Полазак у школу представља велики доживљај за дете и његове родитеље. То је озбиљна прекретница у животу детета и захтева пуну пажњу не само ученика него и његових родитеља. Родитељи треба да покажу пуно разумевање за своје дете јер за њега почиње нови, сложенији и одговорнији период живота.

 

Током првих школских дана треба са дететом што више разговарати о школи. Дете треба да очекује и да доживи школу истовремено као радост и пријатност, али и као озбиљну и привлачну установу у којој ће започети нов начин живота. Детету треба испричати да ће у школи стећи нове другове са којима ће се радовати, играти, дружити, решавати ђачке проблеме, одлазити у позориште и биоскоп. Али дете треба исто тако да зна да ће у школи морати да седи у клупи 45 минута, да пажљиво слуша излагање учитељице, да запамти које је домаће задатке учитељица дала и да те задатке редовно ради код куће….

Другим речима, школу треба приказати реално без претераног улепшавања, али и без застрашивања. Деци никада не треба претити школом, представљати је као баук који крије тешке задатке, па и батине, јер оваква застрашивања остављају у дечијој свести дубоке трагове и стварају одбојност према школи и школским обавезама. Може се догодити да дете почне да избегава школу јер не може да задовољи оно што се од њега очекује. Оно тада губи самопоуздање, постаје несигурно и све више страхује од већих грешака које ће изазвати љутњу и незадовољство родитеља. Према томе, родитељи не би требало да буду преамбициозни, већ увек треба да се питају да ли је оно што од свог детета очекују у складу са његовом природом, његовим потребама и способностима. Ако дете доноси кући оцене које су мање од оцена које су родитељи очекивали, то може довести до различитих реакција код деце: незадовољство самим собом, осећање мање вредности, стид…

Јако је важно да родитељи прихвате реално успехе и неуспехе детета не упоређујући га са другом децом, да не кажњавају дете због слабих резултата, да буду благи, али доследни и упорни својим захтевима у процесу стицања навика, да подстичу оно што је аутентично и својствено детету без обзира на личне ставове и очекивања.

Један од главних задатака родитеља током првих дана школовања, а и касније јесте да из дечијих прича и понашања распознају његова осећања: зебњу, страховање, несигурност, напетост, повређеност.

У таквом случају увек помаже истинско разумевање за оно што дете доживљава, а не убеђивање које почива на искуству одраслих.

Родитељи често греше што у први план стављају сам конфликтни доживљај – тучу у одељењу, слабу оцену, ненаписан задатак … а не баве се оним што дете осећа, што га мучи у том трeнутку.

 

Многи родитељи пружају непосредну помоћ деци на тај начин што седе са њима и помажу им да раде домаће задатке. У ствари тако само помажу свом детету да постане несамостално. Наиме, родитељи треба да помажу свом детету, али само посредним путем, да му покажу пут и начин како треба да учи, а не са њим и за њега да уче. Нека дете само уради задатак, макар не тако добро како родитељи и учитељица очекују.

Родитељи ће детету много помоћи, ако заједно са њим, водећи рачуна о његовим потребама, жељама и могућностима направе дневни распоред за игру, учење и друге активнсти.

Иако је већ пошло у школу, дете треба још увек пуно да се игра, да проводи доста времена на свежем ваздуху и не треба га оптерећивати разним обавезама.

Породица мора да представља за дете извор сигурности, емоционалне топлине, разумевања и охрабрења. Складни односи у породици који почивају на узајамном разумевању, договарању, испуњавању обавеза су веома важан фактор дететове успешне концентрације и воље за радом. Деца из породица у којима владају незадовољство, честе свађе, у којима родитељи недоследно поступају или да један родитељ детету нешто ускраћује, а други то дозвољава, постају нервозна, раздражљива, расејана, нестрпљива, заборавна и тешко се концентришу на часу.

Може се догодити да дете приликом поласка у школу доживљава многа непријатна осећања, због препрека на које наилази и није у стању да их превазиђе. Неко се дете теже прилагођава друговима и учитељици зато што су га родитељи сувише везали за себе, па је полазак у школу изазвао страх од одвајања од родитеља и страх од губитка њихове заштите која му је пружала сигурност.

Ако вам се учини да дете избегава да иде у школу, ако га боли стомак или глава, ако повраћа пред полазак у школу, онда треба да се знају две ствари: прво, да дете стварно осећа бол и да му је стварно мука, а друго да су то знаци неког јако непријатног осећања код детета: уплашености, усамљености, одбачености. У таквим ситуацијама треба да откријемо препреку на коју је дете наишло у нoвој средини, и да је заједно са учитељицом, психологом, педагогом и својим дететом отклонимо и тако помогнемо детету да превазиђе кризу поласка у школу. У таквим ситуацијама треба бити веома тактичан и обазрив, разговарати са дететом и охрабрити га. Дете треба да осећа присутност родитеља, њихову бригу и заинтересованост, али мора исто тако да зна да своје школске задатке мора да ради сам или уз малу помоћ родитеља. Грдње, батине и пребацивања родитеља могу да створе дуготрајан отпор према школи.

Од почетка до краја школовања родитељи треба да показују систематско и континуирано интересовање за школу. На родитељске састанке требало би да долазе оба родитеља. Родитељ треба да показује интересовање за све оно што се у школи догодило. Дете треба питати: «Шта је било на часу? Како си провео одмор? Шта си интересантно причао са друговима из разреда? Шта је занимљиво учитељица данас причала?» Оваква питања подижу важност школе у очима детета. Оно само се осећа вреднијим, јер похађа установу за коју се и одрасли интересују. Постепено ће дете и само почети да прича о својим доживљајима у школи и уколико је родитељ успео да успостави однос поверења, дете ће му без страха саопштити лошу оцену и повериће му се када доживи нешто непријатно у школи.

 

Поред ових психолошких услова које треба обезбедити да би се дете у школи добро осећало и напредовало, постоје и физички услови неопходни за успешно учење. Радно место ученика у стану је врло важно. Најбоље је ако ученик има собу, али је довољан и радни кутак. Њега чине радни сто, столица, лампа, орман или полица за књиге.

Светлост дешњаку треба да пада са леве стране и обрнуто. На столу за време учења не треба да стоји ништа осим прибора. Дете треба да седи за столом јер боље памти него када је на кревету у полулежећем положају. Радна соба треба да је умерено топла, проветрена и светла.

Важно је да дете у школи и за време учења не буде уморно и гладно. Потребно је на време успоставити правилан режим исхране, одласка на спавање и формирати хигијенске и радне навике.

 

Однос између родитеља и учитељице почива на поштовању учитељице и на очувању њеног ауторитета. За дете је врло важно да осети да се његови родитељи и учитељица међусобно поштују и разумеју.

 

Уверени смо да је већина родитеља веома мотивисана да свом детету олакша пролазак кроз овај преломни тренутак у животу и да ћемо сарађујући лако отклонити могуће проблеме.

 

Психoлог:   Јасна Шкулић

Педагог:          Радмила Кишић-Новаковић

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.