Породични оброк је темељ цивилизације

април 16 20:31 2017

Ми, одрасли, играмо важну улогу у животу своје деце. Свако од нас је, свестан тога или не, њихов узор, водич, гуру. Од нас усвајају моделе понашања, па и начин на који размишљају о храни. Пише: Ема Татић Ефекат који наши поступци имају може бити поприлично јак. На пример, једно…

Ефекат који наши поступци имају може бити поприлично јак. На пример, једно истраживање из 2011. године, објављено у часопису Педијатрија (енгл. Педиатрицс), показало је да само заједничко породично обедовање може да побољша дететове лоше навике. Показало се да у породицама у којима се заједно једе најмање три пута недељно, 24% деце има здравије навике од оне деце из породица које не једу заједно. Та деца имају и мању шансу да постану гојазна, једу нездраве намирнице, користе штетне методе за скидање килограма (пилуле, напици, повраћање хране). Иако истраживачи нису могли да објасне зашто породични оброци имају тако добар ефекат, истакли су да домаћа храна обично садржи мање калорија од готове.

отац и церка једуОно што би требало искључити из породичног обедовања је гледање ТВ-а. Доказано је да деца која гледају телевизију током јела имају нездраве навике у исхрани. Многе студије су потврдиле да деца којој се ТВ не пушта током оброка пију мање сокова, једу мање чипса и остале брзе хране.

Нека, рецимо, вечера буде породични догађај који охрабрује здрав однос према храни, и када је трпеза богата и када једете нешто једноставно. Такође, помоћи ћете дечици да заволе нове укусе када виде да их ви сами радо једете и у њима уживате. Истовремено, одрасли могу да дају добар пример и интервенишу када примете неке лоше навике.

Лако је и пожељно

Као што важи и за све остало, ако дете на време усвоји добре навике у вези са исхраном, вежбањем и спавањем, нећете морати да се мучите са разбијањем лоших навика у каснијем добу. Дете треба да упознаје разне укусе, а ви треба да их ставите у добар контекст, повежете са нечим лепим што ће дете мотивисати да једе. Ако се упозна са здравим намирницама, на крају ће радије бирати њих, него брзу храну. Деца генерално воле да једу оно што им је познато, лако доступно и брзо спремно за јело. Тако да, уместо да им понудите неки готов производ за који знате да и није баш здрав избор, од најранијег узраста им за ужину нудите воће и поврће, како би се на то навикли и касније и сами то бирали.

Ако имате времена, лако можете направити разне облике, животињице или предмете од воћа и поврћа, а то ће нарочито најмлађима увек бити додатан подстрек да нешто поједу.

 

Деца веома воле моделовање. Ништа неће радије учинити, него замочити руке у глину или пластелин, или муљати неком гранчицом по блату, правећи ручак. Исто тако, увек ће поносно појести оно што направе сами, још ако неко од старијих проба и одушеви се укусом, добићете праве мале куваре. Увек можете да, у складу са дететовим узрастом, заједно припремате оброке, и аутоматски добијате већу вероватноћу да ћете у сласт појести и најзеленији броколи.

Наравно да постоји време за игру, и време за јело. Али, уколико имате веома захтевног избирача, или децу која нису навикла или не воле воће и поврће, постоји и породица вецерапар трикова који им могу помоћи да почну радо да их грицкају! На пример, једна мама је осмислила игру за своје пробирљиве малишане. Игра се зове Скрцкај ову боју, енгл. Црунцх а Цолор, има 90 картица са разним натписима, а поента је да деца скупљају поене сваки пут када скрцкају нешто разнобојно и здраво, било да је то воће, поврће, житарица, месо или риба. Бонус поени се добијају за пробање нових укуса и лепо понашање за столом. Први који скупи 30 поена побеђује. Док се ова, или нека слична игрица не појави код нас, можете по сличном принципу да мотивишете своју децу да пробају и заволе нове укусе, по неким правилима која сами одредите.

Радост, у породичној порцији

Породице су много више од родбинских односа. Ту је љубав, мир, уточиште, сигурна лука и оаза у коју упловљавамо свакодневно, после напорног радног дана. Иако понекад када стрес уради своје, то не изгледа тако, ипак, један поглед у те очи или онај осмех увек буде брз подсетник да смо баш тамо где треба да будемо. А тамо нема места за лоше вибрације.

Заједничко припремање хране и заједничко обедовање веома су делотворне антистрес терапије које су свима доступне. Милина која се буди док мале ручице припремају нешто најслађе што ћете икада појести, или варница која искри док са партнером делите интимну вечеру, могу бити укусни начини за обликовање и продубљивање породичних веза и међусобног поверења.

 

У књизи „Изненађујућа моћ породичних оброка“, др. Мирјам Вајнштајн, педијатар, објашњава да су они важни, јер дају деци поуздан приступ својим родитељима. Подсећају их на то да породица постоји, и да су она део ње. Пружа преко потребно усидрење на крају дана, и без речи наглашава важност породице. Она каже: „У нашој кући су породични оброци били редовне прилике када су се сви окупљали као породица, и функционисали као породица. Причали смо о свим оним небитним стварима које су се десиле у току дана, слушали приче о давно преминулим прецима, рођацима који живе далеко, и на тај начин сакупљали делове неформалног, али непроцењивог образовања. Сва деца, а на крају нас је било четворо, одлазила су од стола са утемељеним несвесним поимањем себе као дела родослова ком ћемо једног дана дати свој допринос“.

Просечна вечера са породицом се повезује са нижом стопом употребе дрога и алкохола у тинејџерском добу, као и са емотивном стабилношћу, и другим позитивним особинама, истиче Вајнштајнова. Она истиче да ће „деца бити боље припремљена да читају и уче“. Истовремено, наводи да ћемо на тај начин бити боље повезани са широм фамилијом, етничким наслеђем, и заједницом; деца ће бити боље отхрањена, а и млађи и старији ће бити отпорнији на све лоше ствари које би живот могао да донесе. „Оно о чему причамо за столом ће нашој деци дати стабилнији темељ, са којим ће лакше наћи своје место у свету“, наглашава она.

 

За одбрану породичног ручка, само са другог аспекта, залаже се и чувени амерички гастроном, Мајкл Полан. Због лошег тумачења његове филозофије, постао је познат по изјави да је „феминизам упропастио кување“, и претрпео је бројне осуде разних удружења. Међутим, оно што је заправо хтео да каже је да је прехрамбена индустрија искористила феминистичку реторику и угурала се у америчке домове: „Феминизам је захтевао прерасподелу кућних послова, а индустрија је зграбила пружену прилику. Рекли су: ’Не свађајте се! Ми ћемо све. Ми ћемо кувати, да се ви не бисте више свађали.’ И тако смо сви ускочили у решење.“

Полан има 58 година, његова жена Џудит има 56, а њихов син Ајзак има 20. Кухиња им је направљена тако да „троје могу у њој да се мотају и кувају заједно“. Називају је центром породичне гравитације. Трпезаријски сто доминира просторијом – дебела плоча од бреста, са клупама испод ње.

„Ми нећемо јести са послужавника, испред ТВ-а, јер је седење за столом толико важно. Тамо учимо децу да се уклопе у друштво. Да деле. Да сачекају свој ред. Да заступају свој став без вређања других. Уче уметност разговора одраслих. Породични оброк је колевка демократије“. Он каже: „Узмите, на пример, лук. Ја сам увек био превише нестрпљив да бих га ситно сецкао. Нисам видео поенту. А када је требало да се динстају, морао сам да чекам 10 минута пре него што убацим парадајз. А тек помисао да треба да сачекам 40 минута пре него што постане провидан и сладак?! Не, хвала. Али, како сам учио да кувам, мењао сам се. Допустио сам себи да будем у кухињи. Дисконектовао сам се са рачунара, и повезао се са својим чулима, са својом женом и сином. Када сецкате лук, само…сецкајте…лук. То је веома корисна животна мудрост.“

Пише: Ема Татић

Ивор: srbijuvolimo.rs

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.