Постајала сам зомби, а да то нисам ни осетила

август 18 17:52 2014

 

Једне вечери, пре два месеца, седила сам испред свог компјутера, када сам коначно склонила поглед са екрана. Отишла сам на Фејсбук да се мало искључим и опустим на неколико минута, али некако је прошло више од 60.

Погледала сам свог мужа који је кувао и слушао музику у кухињи и помислила да сам тих протеклих 60 минута могла разговарати с њим. Уместо тога, потрошила сам то време на људе који су ми у стварном животу били странци и на испуњавање друштвених обавеза које сам сама себи наметнула.

Хтела сам ван.

Била сам уморна од осећаја да морам одржавати контакт са толико много људи које заправо не познајем у животу ван интернета. Била сам уморна и од сталног проверавања колико је било реакција на сваки од мојих статуса или слика. Иначе не допуштам да мишљења других људи управљају мојим животом и одређују моје потезе у стварном животу, па због чега онда подлежем друштвеном притиску наФејсбуку? Осећала сам се као лицемер – а то никада нисам жељела да постанем.

Нешто се морало променити. Решење се чинило једноставним: одјави се. Нико ме не присиљава да задржим свој профил на Фејсбуку; не постоји закон који налаже да га имам; а и знала сам да ће свет наставити да се окреће и ако се мој профил угаси. Барем сам претпостављала да ће тако бити. Одлучила сам да покушам.

Од тада је прошло већ готово три месеца “тишине” на Фацебооку, и ево шта сам научила из свега:

1. Фејсбук ми је топио мозак!
Постајала сам зомби, а да то нисам ни осетила. Тек када сам престала постављати статусе схватила сам колико често током дана, док сам усред неког искуства, у глави формулишем како ћу то описати својим  Фејсбук пријатељима у концизном и духовитом статусу. Готово сам се угризла за језик када само то схватила. Требало ми је неколико седмица свесног одвикавања мозга, подсећања себе да могу опет слободно размишљати и не бринути о томе шта било ко други мисли о мојим размишљањима, јер ако их не постављам на интернет да их сви виде, нико не мора ни да зна.

2. Имам много мање добрих пријатеља, него што сам мислила. И драго ми је због тога.
Искрено, када се број пријатеља на Фесбуку попео на неколико стотине, то је било једноставно превише. Како можете бити у контакту са толико људи и истовремено остварити дубок, личан и искрен однос какав пријатељи треба да имају? Не можете. Ја верујем да је много вредније, и доноси више задовољства, имати неколико пријатеља – искрених у сваком смислу те речи – него на стотине познанстава. Неколико седмица након мог наглог одласка са Фејсбука, само неколико људи које иначе не виђам редовно ме је контактирало да провере шта се дешава и да ли сам добро. То је био веома добар тест пријатељства.

3. Реч ‘лике’ више не значи ништа – ништа!
Опција “Like” је вероватно имала добре намере на самим почецима Фејсбука, али је брзо изгубила свако значење. Више се не користи како би се некоме дало до знања да је његов статус нарочито дирљив, интересантан, смешан или дубокоуман. То је постала обавеза – начин да покажемо да смо видели нечији пост и да нам је довољно стало да то потврдимо лајком. Људи лајкају готово све, често само због тога јер не желе да испадну пасивно-агресивни, пакостећи некоме тако што му не лајкају његов пост. То је слично као када људи импулсивно одговарају “Добро сам”, кад год их питате како су. Обично одговарају без имало размишљања – то је само аутоматски одговор. То је потпуно бесмислено.

4.Време које не проведем за екраном доноси ми више задовољства.
Има смисла, стварно. Наравно да ми је веће задовољство играти се са мојим ћеркама, разговарати са мужем, читати праву књигу од папира или чак рибати подове, него скроловати кроз њуз фид и читати о томе шта други људи раде.

5. Не мора се сваки тренутак забиљежити.
Као уловљена животиња, и ухваћени тренутак тиме изгуби нешто веома важно. Природно је пожељети ухватити леп тренутак тако да можете касније погледати слику или пост и дозвати неке од проживљених емоција, али толико је тренутака у животу који су магични само у том тренутку. Они су дарови природе, награде живота, и намијењени су да живе само у вашем памћењу – а не да буду фотографисани или подељени са стотинама људи који нису били ту.

Признајем, било је тешко одјавити се са Фејсбука прилагодити животу који живим само за себе и за људе са којима комуницирам мимо друштвених медија. Испочетка сам бирнула да нећу бити у току и бринула сам ко ће остати у контакту са мном сада када свет не гледа. Сваког дана, међутим, постајало је јасније да сам донела добру одлуку. Удаљивши се од  Фејсбука добила сам бистрину и време потребно да се фокусирам на своју породицу, пријатеље и посао, у настојању да останем искрена особа, пуна љубави, са стварним везама са људима, упркос убрзаном развоју технологије која окреће људе једне од других и усмерава их према екрану.

Фејсбук, не мрзим те, али ми не недостајеш. Лепо смо се дружили, а и научила сам понешто из времена проведеног са тобом, али мислим да је време да раскинемо. Ја сам ипак заљубљена у стварни свет.

Објављено на: huffingtonpost.com.

Превод: Милица Плавшић.

Преузето: www.6yka.com

  Categories:
  1. август 19, 09:28 #2 gaga

    Dobra analiza i potpuno osećam na sebi sve znakove opterećenosti Fejsom iako imam profil samo tri meseca. Treba proširiti svest o tome o čemu si pisala. Koliko korisnih i pametnihi lepih stvari je propušteno zbog našeg virtuelnog života na društvenim mrežama. Mogla si završiti jedan fakultet, naučiti jedan jezik, ulepšati trenutke mužu,roditeljima, bližnjima. Tako i ja. Sve zbog nekog nazovi statusa i ljudi koji nam ništa u stvarnom životu ne znače.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.