Постоје људи који одглуме читав свој живот.
Одглуме љубав, брак, пријатељство.
Одглуме страст, пожртвавност, искреност.
Глуме у кревету, глуме на радном месту…
Глуме срећу, тугу, радост, бес…
Глуме, глуме, глуме а немају везе са глумом…
Само су кукавице…
Све што раде, раде зато што се то од њих очекује, или зато да не би скренули пажњу на себе.
Када се сви смеју – смеју се и они…
Када сви славе и играју – славе и играју и они…
Када сви тугују – тугују и они…
Негде дубоко у њима постоји клица побуне, трачак сумње против свега тога, али се не усуђују да проговоре.
Кажу – боље овако, бар смо прихваћени од других, када од себе већ нисмо…
Приговоре ретко, и то само људима којима верују, ако уопште некоме верују.
Какав је то живот без спонтане реакције?
Какав је то живот где мораш да преиспиташ све што кажеш и урадиш?
Шта натера човека да буде оно што није?
Да вечито бира нечију нарав, и да повлађује спуштајући главу…
Мислим да одатле све почиње…
Све оно за шта се после најчешће каже – сада је прекасно…
Stefan Simic