Правда за стидљиву децу!

Стидљиво дете. То је епитет који најчешће употребљавамо када желимо да опишемо дете које има проблема да се придружи другој деци у игри, када се држи по страни, не комуницира са другим особама онолико колико бисмо ми желели или онолико колико ми сматрамо да је уобичајено. Том епитету врло брзо учимо и децу. Међутим, значења која придајемо том епитету врло варирају. Неки родитељи се обраћају за помоћ стручњацима верујући да им је дете “превише стидљиво” (нарочито уколико су они сами “отворенији”), неки вреднују ту особину повезујући је са скромношћу (коју такође сматрају „добром“ особином).

Вредност “стидљивости” зависи и од тога о ком полу причамо, па је тако, сложићете се, много прихватљивија код девојчица него код дечака. Сам појам стидљивости у психологији је нејасно дефинисан. Један од разлога за то је тај што му није посвећено доста експерименталних истраживања, већ су различити аутори радије говорили о стидљивости на основу свог клиничког искуства, личних предубеђења, него на основу истраживања.

Стидљивост бисмо могли дефинисати као облик социјалног повлачења који је подстакнут бригом о томе како ће особа бити процењена и окарактерисана у друштву, а првенствено у непознатим ситуацијама.

Када можемо видети прве знаке онога што најчешће знамо да опишемо као стидљивост?

Обично већ на крају прве године можемо приметити код деце повлачење у сусрету са њему непознатим особама. Неки психолози то називају ”повлачењем из уплашености”. Најучесталија реакција је повлачење и тражење контакта познате особе, најчешће тражење уточишта у мајчином загрљају. Међутим, како се понављају ситуације у којима дете пред собом нема претећег одраслог, такав контакт не побуђује више страх.

Ако претпоставимо да се први знаци онога што описујемо као “стидљивост” јављају из страха, онда можемо даље претпоставити да су ти знаци некаква мера опреза у ситуацијама над којим дете нема контролу, којих се боји, које су му непознате.

Немали број пута може се чути како људи говоре о стидљивости као особини личности, самим тим трајној и мало, и ако је уопште могуће, подложној промени. (“Ма он је одувек био тако стидљив и повучен!”) Међутим, када психолози говоре о личности, како истичу аутори Џоунс и Карпентер, о њој говоре најчешће на два засебна начина.

С једне стране, користе је ради описивања унутрашње психолошке структуре и унутрашње интрапсихичке динамике – у складу са чим би се и стидљивост могла схватити као трајна особина личности. Друго се схватање, међутим, односи на репутацију коју појединац остварује у контексту социјалних група, односно, оно што ми називамо нашом личношћу је у великој мери производ друштвених односа. Ако бисмо били свесни да смо ми сами умногоме конституисани од тога како нас људи доживљавају (Ми смо добри или лоши онда када постоји особа да то препозна. Без другог, на колико би особина морали да смањимо самоопис?), онда можемо можда да се померимо из оквира у којем посматрамо стидљивост као трајно својство личности и говоримо о промени, о различитим начинима на које можемо тумачити симптоме “стидљивости” и заједно са дететом радити на њима.

У следећим параграфима, изнећемо нека од схватања о стидљивости која могу помоћи да боље разумемо децу са којом радимо са једне стране, и са друге стране да вама понудимо алтернативе за сагледавање понашања вашег детета.

Зимбардо и Радл у својој књизи “Стидиљиво дете” говоре о “нормалној стидљивости” као заштитном апарату који дозвољава премеравање ситуације пре него што се у њу појури. Повлачење стога детету може служити као корисно оруђе када се нађе у ситуацији која му је непозната.

С друге стране, психолози конструктивисти говоре о стидљивости као о нечему што се јавља при очекивању да се дете може “обрукати”. Стид увек подразумева око другога, односно дете осећа стид онда када његово понашање није у складу са оним што је неко од њега очекивао. На пример, од детета се очекује да ће моћи да без проблема положи неки тест способности, а оно себе доживљава као неког ко не би могао да то успе. (У том смислу је и самопоуздање премеравање сопствених способности са задатком који се налази пред особом, а не као особина која постоји без обзира на ситуацију). Тада дете може да се “повуче”, “избегава” контакт који би могао да га увуче у ситуацију у којој би могло да буде тестирано, а ми то можемо тумачити као стидљивост.

Важно је да уочимо и да нека деца преферирају повлачење и самосталне активности у односу на активности у друштву. Деца која имају мање склоности да прилазе другој деци или људима уопште не морају нужно имати висок мотив за избегавање људи (за који се сматра да би могао да упућује на развој патологије).

Претходно поменути Зимбардо и Радл су осамдесетих радили истраживање у којем су повезали статус детета у групи са проценом детета као стидљиво. Наиме, у оквиру једног одељења могло се издвојити четири групе деце према статусу у групи. Свако дете је било питано да изабере дете са којим би највише волео да се дружи, и дете са којим би најмање волео да се дружи. Те четири групе су следеће: одбачени (најчешће оцењивани као они са којима се не би дружили), популарни, занемарени (који нису добијали никакве оцене) и контроверзни (са којима би се или највише дружили једни или најмање дружили други). Испоставило се да су деца која се групишу као контроверзна процењена као најмање стидљива, да међу популарнима и одбаченима нема разлике док се деца која су се груписала као занемарена процењују као најстидљивија. Деца о којој процене изостају, односно она која нису довољно укључена у односе, су она која се на крају процењују као најстидљивија.

Уместо да стидљивост процењујемо према сопственим стандардима, хајде да пробамо мало другачији приступ. Уместо да нешто једнозначно тумачимо као неприлагођено, лоше, необично, лудо, хајде да видимо зашто је нешто тако као што јесте. Ево конкретних предлога који се базирају на претходно изнесеним истраживањима.

Причајте о томе како ваше дете види другу децу са којом је у групи и како дете мисли да она виде њега?

Опрез: Уколико дете саопшти нека негативна виђења других о себи самом, не узимајте одмах дефанзивни став него причајте о томе зашто мислите да га неко дете види као такво. Размотрите алтернативе. Како би желео да га друга деца виде? Зашто то може или не може да постигне? Зашто мисли да је то какав је нужно добро или нужно лоше? (зависи од тога како он сам себе оцењује). Материјале које вам дете даје користите као повод за даљи разговор, за даље разумевање, а не као повод да се нападне друго дете, осуди други родитељ итд. Тек у случају нужде реагујте. Сасвим је јасно који су случаји нужде.

Проверите – можда дете једноставно преферира игру сам у односу на игру у групи.

Покушајте да докучите зашто. Шта не би имао ако би се играо у групи? Шта је опасност да изгуби ако се игра у групи? Који су ризици игре у групи?

Питајте отворено, али без осуђивања: “Понекад ми се учини да се некако склониш из групе, да не желиш да много причаш са другом децом… (опишите “симптоме” стидљивости). Да ли постоји можда нешто због чега то радиш?)

Обратите пажњу на то како оно доживљава ситуацију у којој је обично „стидљив“. Како је описује? Шта осеца? Док вам то прича, будите свесни својих очекивања у односу на понашање детета.

Немојте упасти у замку да понашање које сте видели тумачите искључиво према својим стандардима.

Уважите дететове мисаоне процесе, уважите његове односе са другом децом, покушајте да га разумете. Кад помажете искључиво из своје перспективе улазите у ризик да детету наметнете нека од својих значења, а она су само једна опција од много различитих који постоје у области људских односа.

Завршићемо једним корисним цитатом: “Не постоји ни једна ствар на свету која се у исто време не може кудити или похвалити”. Тако се и “отвореност” негде може тумачити као неучтивост или неодмереност. “Стидљивост” и повлачење као знак генијалности, скромности, доброг васпитања. Не намећите своја значења већ покушајте да разумете оно што вам дете говори. Иза речи се крију значења, а управо је то оно што треба да разумемо. Значење је оно што може бити заједничко вербалном и невербалном и управо у то треба да проникнемо.

Аутор: Ана Јовановић, психолог и психотерапеут у едукацији, pokretzaokret.rs