Право име за љубав је – мајчина љубав

јануар 23 14:55 2016

Ако не проливена вода из бокала, а оно толико суза које се котрљају низ образе тих дивних људи јесу најискренији израз жеље за срећан пут а између два путовања су нада, стрепња, вера и чекање.

10320553_1673154146289817_10781270378572712_n

Када сам неке, веома далеке године одлазио у свет, моја мајка није смогла да за мном пролије бокал воде, јер у тренутку када је то хтела да уради, пала је у несвест – и ја сам отишао без благослова. Од тада, сваки мој долазак у двориште детинства био је посебна траума, мешавина два супротстављена осећања: радости и туге. Свих четрдесет и нешто година, никад није било другачије. Чим сам допутовао на кућни праг – нигде на свету и на тако малом месту толико много радости и среће. Али толика радост не траје. Већ за који дан, мајка постаје ћутљива, ведрину на лицу замењује брига, поглед постаје оборен, хоће да сакрије надолазећу тугу. Али, види се! Иако добро знам које то бриге притишчу мајчино срце, ипак, тек онако да је одобровољим, питам:

– Добро мајко, јеси ли срећна што сам ти дошао?!

– Какво ме тој синко питујеш? Како да нес’м, која тој мати неје срећна кад може да загрли своје дете?

– Добро де, и откуд сад и зашто та туга у твојим очима, опет ћу ја, а и мени постаје тесно у грудима?

– Затој сине, што ми из памет не излази, да ће си дојде тија д’н, да требе да си идеш, а ја те несам чувала да те немам.

– Е добро – покушавам да смирим мајчин немир – па је л’ хоћеш да ти опет дојдем?

– Како да нећу. Мен’ се од памет не стура то идење и дојдење. Кад си отидеш, стојим овде и гледам да ти кола замину на ону послењу кривину за Бежиште. И кад замину, седнем си, еве овде на овуј клупу, при прозор, и па гледам низ пут, ко велим, ако си нешто заборавил, ће се врнеш по тој. А кад те нема да се врнеш, очи ми се не одвајају од онија пут што води овде у село. Сине, како тој нумејеш да разумиш? Ја преседе мој живот на овуј клупу и надам се. Све си некако мислим, можда ће ме мој Божа да изненади. Па ти ли сине немаш своја деца?

– Е видиш мајко, да бих могао опет да дојдем, ја морам прво да одем, је ли тако?

Знајући да је немогуће преварити онога који те је родио, одмах сам схватио да ми ова филозофија није најбоље прошла. Утешити мајчину љубав – ништа теже.

– Ја синко и кад си отидеш, седнем овде при прозор и гледам низ пут. И свака кола која видим да се приближавају, ја се понадам, па ако је и за малко: ете, мој Божа иде да си види матер. Па ако су кола нека друга фарба, ја си мислим, можда си купил нека нова, да изненадиш мајку.

– Добро мајко, ти знаш да би ми чешће долазили, и то сви заједно, а знаш да имамо нашега Кукија, кога јако много волимо, а он тешко путује. Самога у кући не можемо да оставимо. Некоме другоме га не можемо поверити на чување и зато ређе путујемо.

– Ако је тека, има да додјете са Куки, па да седите овде цел’ одмор. Што да не виде комшије и село да ме моја деца несу заборавила?

Видим, нисам био убедљив, али сам барем на тренутак искрао један смешак, који на мајчином лицу недостаје годинама. А моја мајка, као и све мајке, анђеоски лепа и невино искрена у љубави која из ње кипти.

У тренутку одласка толико питања роји се у глави, а нигде правог одговора. То је тренутак када спознаш колико је човек немоћан и гледаш како груба реалност меље сваку добру жељу у прах и пепео. А сузе су најочитији показатељ немоћи, безнађа, а ипак неке наде да није све тако како изгледа. Ако не проливена вода из бокала, а оно толико суза које се котрљају низ образе тих дивних људи јесу најискренији израз жеље за срећан пут. Између два путовања су нада, стрепња, вера и чекање.

Време је пролазило и опет је дошао 1. мај, дан који су људи у Шљивовику узели за славу, али не као међународни празник рада, већ као дан када се у највећем броју окупљају они који су своје село напустили. Наравно, крећемо на пут и ми. У четрдесет година привременог одсуства никада нисмо изостали на тај дан у Шљивовику. Заједно, цела породица, дакле са Кукијем. Али авај! Откад памтим, у Србији смо, а нарочито у Шљивовику и свуд узоколо, имали посебан однос према животињама, а нарочито према најбољем човековог пријатељу – псу.  И колико год се трудио да нађем праву реч којом би описао тај однос, у ушима ми одзвања само једна реч – срамота. Да одмах рашчистимо: људи су својим бездушним односом према тим животињама створили изреку „живи као пас”. Они су смели само до кућног прага, без обзира на то да ли је напољу минус двадесет, пада киша или пече прејака жега. Кад год би неко био љут на комшију или судбину, он је увек бездушно шутнуо или мотком ударио пса, а он се као пријатељ увек мотао око његових ногу.

Стојим овде и гледам да ти кола замину на ону послењу кривину за Бежиште. И кад замину, седнем си, еве овде на овуј клупу, при прозор, и па гледам низ пут, ко велим, ако си нешто заборавил, ће се врнеш по тој

Па ипак. Након дуге и напорне вожње, последњег дана априла, година није важна, полако сам се паркирао у очево двориште. Видим, сета се није подигла са кровова. У срцима оних који твоју фотографију држе надомак својих погледа изнад кревета, оних који иду на починак мислима на тебе и започињу дан с тобом, најстрпљивије станује љубав. И с њом се сада треба срести.

И наравно, бива све као и обично. Поздрави, љубљења, сузе и мало изненађење – Куки. Растоварили смо ауто, засели за астал у дневној соби да мало попричамо. Одмах је била пристављена кафица добродошлице, а флаша шљивовице је већ чекала на столу. Отац већ журно носи мале, ракијске чашице и полако налива. Наравно, у мом наручју се задовољно мешкољи једно мало чупаво створење, мој Куки. Мајка ме гледа, гледа, није баш сигурна хоће ли бити добро да ме пита оно што мисли. Па ипак рече:

– Божо, сине, а што не пуштиш из руке тој кученце, неје ти дете?

Наравно, направио сам се да не чујем. Видим, мајци незгодно што је то питала. Тако некако и би: Куки се мало играо по дворишту, мало по дневној соби и прође дан. Навече, када је било време починка, моја супруга узе Кукија, стави му ножице у лавор и након прања, директно на кревет, на којем спавају отац и мајка. Узе чешаљ и поче да чешља Кукија. Мајка седи испред шпорета, убацује дрва на распаљену ватру и онако са чуђењем наглас говори, мало за себе, мало да чујемо и остали:

– Сине, ја сам чула за то, кажу да има то по белом свету, али да ћу да доживим то и да видим, е тој несам верувала.

Пре спавања, вечера за све, али ми смо најпре направили оброк за малог чупавка Кукија, дали му потребне витамине и ставили га да спава. Наравно, на кревет. Мајка је била запрепашћена са којом љубави чувамо нашег малог псића и колико он нам значи.

И као што бива, дошао и тај дан када је требало кренути на пут, назад у Словенију. Пошто смо све натоварили, на ред је дошло и онај најтежи тренутак. Поздрављамо се, љубимо, опет сузе, дакле ништа ново. Отац Петар, којега сам увек звао Пера, сав избезумљен, скрива поглед, брада подрхтава, а уснице се развлаче у плач. Не зна човек куда да погледа, срамота га је да као мушкарац плаче пред својом децом. Истина, мајка је у том тренутку била јача, није хтела да својом сузом запали то препуно буре туге и очаја. Одједном ми из руку истрже Кукија, стисну га уз себе онако матерински, загледа се у њега и на изненађење свих нас, пољуби га између његових окица.

– Зашто ме тека гледаш, а како ја да не волим оној што мој син воли? Ја свет несам видела, у школе ме несу давали, а мојто срце ме не л’же. И ја си знам како је све поред. Нек ви је добро на пут, а ја ћу си, кад легнем, а нема спање, да молим Свету Петку – да ви чува. Немој да догодин дојдете без Куки, кад вас мати моли.

Божидар Вељковић

 

Извор: politika.rs

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.