Пред јавношћу која сумња у смисао просветне мисије, и сами просветари губе самопоштовање

Током ферија, посебно ових летњих, учестају примедбе на рачун свеколике синекуре просветарске, разноразних основношколских и средњошколских лезилебовића, њиховог институционално устројеног пландовања, а учестају следствено и комична упињања ових да примедбе пошто-пото оповргну, да објасне како нису професионалне дангубе, већ да и сами поштено робују четрдесеточасовној радној недељи, па и часовима приде.
ucionica (2)С обзиром на то да и сам припадам проказаној бранши, лично сведочим колико је тешко, готово немогуће, неопазице се вратити с посла покрај знатижељног суседства, такорећи у недоба, каткад и у време када поштен радни свет тек прави паузу за доручак, уопште, колико је тешко уклонити све трагове наше добро плаћене беспослице. Просветарски згубидани рђаву савест имају и пред државом која их је, преко министра финансија, дословце позивала да поразмисле колико времена раде, те како да допунским радом надокнаде смањење плата.
Просветару је, напокон, тешко оправдати се и пред самим собом, свесном не само времена које проведе на послу, него и незапослености и беде око себе, строжије радне етике у приватном сектору, услед чега му било какав штрајк и јавна зловоља изгледају као тражење хлеба преко погаче. Стога се просветни радници све више приклањају актуелној државној максими „ора ет лабора“, моли и ради, кротко ишчекујући излазак из транзиције (којој, сасвим хришћански, никако да се угледа свршетак) у обећану земљу капиталистичке будућности.
Пред јавношћу која дубоко сумња у смисао – а то нажалост значи у лукративност – просветне мисије, и сами просветари губе самопоштовање, поверовавши у то да су непотребан буџетски издатак, посебно наставници „ларпурлартистичких“ предмета попут ликовног, латинског језика, филозофије итд. Отуд очигледна криза идентитета просветних радника/јадника, отуд порив да се обмањује околина, напокон, да обмањују сами себе.
Образовање лепих душа све више се, дакле, и међу самим просветарима поима као млаћење празне сламе, будући да „бел еспри“ на несрећу није никакав помодни бренд, није паштета да се намаже на хлеб, нити се пак може обући. Просветни џабалебароши – сходно доминацији отуђеног рада и, тиме, отуђене мисли о раду – уверење о сопственој безвредности заснивају на сумњивој тржишној пробитачности свог позива, јер „ништа не производе“, односно спрам пуке количине времена које се проџеџи на радном месту. Такође, попут већине других злосрећника, неретко нису животно заинтересовани за оно што раде и сврху одласка на посао виде тек у заради, при чему је крајња консеквенца духовне беде просветара приклањање максими „не могу толико мало да ме плате, колико могу мало да радим“.
Па ипак, школа још није сасвим постала полигон за штанцовање материјала за будућу беспризорну радну експлоатацију (како заправо треба схватити „строжију радну етику у приватном сектору“). Образујући лепе и добре младе људе, а то значи и с критичким, управо субверзивним духом који се неће мирити са општеприхваћеном максимом „ћути и трпи“ или „добро је, само да не буде горе“ – чему су се и сами просветари, класно онесвешћени и темељно збуњени, умногоме приклонили због чега не само да штрајк није имао никаквог изгледа, него је услед свеопштег дефетизма неизвестан и укупан напредак друштва – просветни радник може одбранити своје достојанство. Наиме, осећај самовредности може темељити и на кардиналној унутрашњој смислености свог позива, наравно уколико на њега савесно одговори. Наводна просветарска беспослица се тако испоставља као врло захтеван и надасве племенит рад. Најзад, тако и повратак с посла може протицати без рђаве савести, макар то било и у време када остали трудбеници тек праве паузу да доручкују.
Иван Ковач