Представљамо учитеље за пример: Сузана Миљковић

август 30 21:13 2017

Просветни радници су они који, уз родитеље и друштво, обликују нашу децу, често покушавајући да исправе туђе грешке. Колико је то велик и одговоран посао тешко може да разуме онај ко се тиме не бави. Зато смо решили да нашим читаоцима представимо неке од наставника који уче нашу децу и који то раде тако да су у том послу целим својим бићем. Почећемо од учитељице Сузана Миљковић из Ниша. Прво смо је питали да се представи нашим читаоцима.

– Најтеже је, бар за мене, говорити о себи. Велики број колега из Србије и окружења ме познаје. Често се ван Ниша у коме живим, срећем са колегама које ме питају да ли сам ја Сузана Миљковић коју познају виртуелно и са којом сарађују и која увек има осмех на лицу. То је нешто што прија и што шири пријатељства и сарадњу. Верујем да је то један од начина на који могу да допринесем друштву.

Учитељ сам већ двадест осам година и поносно се бавим својим послом.

Зашто је лепо, а зашто тешко бити учитељ данас?

– Мислим да је и даље лепо бити учитељ због деце са којом радимо, због љубави која нас окружује, због тога што знамо да на овај начин кроз њих ми мењамо свет, што смо део њихових живота и што знамо да ће нас трајно носити у сећању. Тешко је било и онда када сам почињала због одговорности према њима, друштву  и себи да се негде не погреши, да се не направи неки погрешан искорак. Тешко је и сада зато што се од нас просветних радника често очекује да смо на услузи 24 сата, што смо друштвено унижени, што и даље немамо квалитетне услове за рад. Што се, због љубави према свом послу и деци коју учимо довијамо на све могуће начине да свој посао одрадимо својски и деци што више приближимо оно чему их учимо.

Да можете поново да бирате професију, да ли бисте нешто променили?

– С обзиром да сам се за овај позив определила одмах после основне школе јер сам ишла у Учитељску школу, која тада једина није ушла у  систем усмереног образовања, да сам можда отишла у неку другу средњу школу, могуће је да би мој избор био другачији. Али како свој посао радим с великом љубављу, верујем да би тај могући избор можда био погрешан.

Педагошким радом бавите се дуги низ година. Шта се променило од првог дана Вашег рада до данас?

– Наравно, много тога, ако мислите на оно што је ван мене и на шта не могу да утичем.  Сведок сам многих ,,покушаја“ реформе школства, школа, закона, правилника, наставе. Са својим вишегодишњим искуством и делом живота који сам посветила школи и деци у њој мислим да с правом могу рећи да су све промене биле болне у емотивном смислу јер сам их тако доживела, јер сматрам да су допринеле отуђењу колега, деце, деце и наставника, наставника и родитеља, просветних радника и нашег надлежног Министарства.

Поред обавеза у школи стижете да водите и блог, а освојили сте и низ признања. Шта Вас инспирише и да ли имате подршку колега?

– Многа признања која сам добила дошла су неочекивано. Драго ми је да их имам, наравно, јер она потврђују да је мој избор професије био исправан и да то што радим има признања међу колегама са којима сарађујем и које ме подстичу на стварање, јер заиста имам такве који се налазе у мојој близини а и у другим градовима Србије.

Све те награде су за мене итекакав подстицај за мој даљи рад и стварање. Мој блог Облак знања за учитеље настао је као резултат размене материјала са колегама у мојим ФБ групама у којима се налази преко 25 000 учитеља са територије целе Екс Ју, где наравно има и мојих ауторских радова и све оно чиме се ја бавим па и признања која сам добила.

Много се говори о незавидном материјалном положају просветних радника с једне стране и наметању додатних обавеза с друге. Да можете да будете министар на један дан, шта бисте променили?

– Наравно, за један дан ништа не бих могла да измениим у реалности. Али ако би то био неки чаробан дан када је то могуће учинити, вратила бих достојанство, углед и част просветном раднику у Србији, што би можда за почетак било довољно да се покрене лавина других ствари које ваља променити. Наравно и много бољи финансијски статус, ако је то уопште потребно рећи.

Који је Ваш савет младим колегама који тек улазе у учионице?

– Мислим да не постоји универзални савет, али да је љубав покретач стварања свега на свету па тако и у учионици. Радити свој посао с љубављу је највећи дар који неко може себи да приушти. Једино тада и тако настају праве вредности. Деца са којом радимо  заслужују само најбоље јер у некој од клупа у њиховој учионици  можда седи неки будући Никола Тесла, Пупин, Милутин Миланковић.  

Интервју водила А. Ц.

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.