Превише технологије а недовољно учења?

Мада сам поборник праћења савремених технологија, као и њихове сврсисходне примене у образовању, понекад ухватим себе како размишљам као Бен Џонсон, чији текст желим да поделим са вама. Мада је већина мојих ученика на интернет прикључена као на инфузију, са тешком муком успевам да, бар у траговима, извучем из свега тога некакву корист за њих. Уместо да технологије користимо као бржи и лакши начин за претраживање и скупљање корисних информација и стицање знања, оне чешће учествују као ометачи уместо уместо као подстрекачи у процесу учења. Моје ђаке најчешће „смара“ та такозвана „корисна“ употреба интернета. Замислите шта се све може пропустити на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, док они губе своје драгоцено време радећи неко истраживање или наставни пројекат за професора!
Наравно, не желим да се вратим табли, креди и графоскопу, као што помену Бен Џонсон (а сумњам да то и он сам жели), само се питам шта то није у реду са школом данас… Можда неко од вас има одговор.
5acd4_zastita-racunara-cyber.kriminal
Читао сам књигу Најпаметнија деца на свету, Аманде Рипли и нисам могао да се не запитам како би наше школе изгледале данас, да смо били принуђени да предајемо без технологије (укључујући и апарате за копирање). Она описује три школска система, у Јужној Кореји, Финској и Пољској, лишена технологије коју ми, наставници у САД, схватамо здраво за готово, и истражује како то да, посебно у области математике и наука, њихови најбољи ученици, са огромном разликом, надмашују наше најбоље ученике. Слажем се са премисама њене књиге: разлику чине добра настава и висока очекивања, а технологија је шлаг на торти. Бојим се да смо дошли до тачке када наши ученици проводе више времена користећи технологију и мање времена посвећују стварном учењу.
Можда не постоји апликација за то…
Да, знам, постоје и други фактори који доприносе болјим резултатима на ПИСА тестовима (Програм фор Интернатионал Студент Ассессмент/Програм за интернационалну процену знања ученика) у тим земљама – дужи школски дан; напредни програми у настави наука и математике у тим землјама почињу раније, већ у основној школи, а не средњој као у САД; имућнији родителји у Кореји за своју децу плаћају и додатно подучавање, хагwон, на приватним часовима, који трају до десет часова увече, па и дуже, што значи да радни дан корејских ученика траје чак и до 14 сати (прим. прев.); тамо има мање активности у којима нема суштинског учења, као што је спорт, електронска комуникација од куће или апликације за курсеве посредством рачунара; мање је учења заснованог на уско усмереним плановима и програмима…
И поред тога што се све те ствари у поменутим државама контролишу, њихови најбољи и најпаметнији ученици надмашују наше. Да, знам, неки би могли питати: „А по коју цену?“ Али то је још једна тема о којој можемо разговарати касније. Оно на шта ја цилјам је да је учење наших ученика тако разводњено обилним изворима информација и приступом свим врстама знања и учења, да они више и нису баш импресионирани учењем. Једини изазов који се ставлја пред њих у САД су матура и поздравни говор након тога, па чак и онда прилично тешко долазимо до најважнијих ствари.
На пример, ми смо сви искусили „апп“ манију и мука нам је од питања као што су: „Да ли постоји апликација за то?“ А ево, пред нас се ставлјају и нови начини за одвлачење пажње: Зашто не охрабрујемо ученике да користе своје драгоцено време за „учење“ путем друштвених медија?! Уосталом, они већ и сами троше сате свог времена на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и безбројним другим друштвеним мрежама.
Да одговорим на то питање, ја се осећам као Харрисон Форд који је играо пуковника Графа у Ендеровој игри, када Ендер пита зашто маил није послат. Граф је изјавио да су кадети имали слободу, што се њих лично тиче, да буду забринути, али он не би дозволио „нефилтрирану комуникацију“ коју породица (и остали) не би могли разумети и која би ометала кадете у обавлјању своје примарне мисије.
Само обично учење!
Морам да вам кажем да ми је доволјно што проводим поприлично времена у филтрирању комуникације која потиче из уста ученика у разреду, а камоли још и да контролишем шта су поручивали или писали својим другарима изван учионице. Мада Фејсбук има стварно „кул“ начин да помагне људима да остану у контакту једни са другима и њиховим животима, потребно је издвојити значајно време, не само да се учествује, него и да се прегледа шта сви ти други људи раде. Да би се издвојило оно што је корисно из свих бесмислених блебетања на које се тамо може наићи, потребно много времена. Додуше, ако је та комуникација везана за неки пројекат, попут сарадње преко интернет сервиса Еверноте, Ассемблее или ФиелдНотес, онда и ја могу да видим сврху и разлог да једни са другима поделимо своја размишлјања путем интернета, али то може да се уради исто тако лако лицем у лице – што је још увек далеко моћнији начин. Наравно, ако географски раздвојене групе ученика треба да сарађују, ту технологија свакако може помоћи, али чак ни тада ништа не може у потпуности заменити сусрет лицем у лице.
Дакле, ако желимо да наши ученици раде боље, мислим да можемо научити нешто од земалја које су нас, прилично лако, потукле до ногу на ПИСА тесту, који је осмишлјен да тестира способност размишљања. Понекад пожелим да могу да се вратим у дане школских табли и креде, фолије за графоскоп; не само да бих поједноставио наставу и учење, него, пре свега, да бих умањио бројне сметње које ученике ометају да се фокусирају на оно што је заиста важно – на обично учење. Имате ли идеју о томе како да то урадите? Волео бих да чујем нешто о вашим успесима у повратку на основу учења као таквог.
Превод Б. Конџуловић
Извор: http://knjigoljupci.com