Прича о Амброзију и срећи

јун 19 16:59 2016

 

 

Био једном један принц и звао се Амброзије, што је било врло уобичајено име у његовом краљевству које се налазило ушушкано између седам великих краљевстава Северног шумског пространства. Живео је у сјају и луксузу безбедног и удобног замка свога оца Клементија Дугоногог Храстића. Живећи тако годинама раскошно у богатству, Амброзије није размишљао како да дође до новца и свега осталог што му је било потребно. Само би пуцнуо прстима и слуге би му донеле све што му треба. Дани су му пролазили у уживанцији и безбрижној доколици.

Једнога дана из досаде је решио да обиђе све просторије у замку и тако се случајно нашао у краљевској библиотеци. Пажљиво је разгледао високе зидове који су од пода до плафона били крцати полицама са књигама. Принц није волео књиге, нити је икада било шта читао. Његов отац, Клементије Дугоноги, као и сви његови преци Храстићи, био је страствени љубитељ и сакупљач књига. Амброзије је у томе био изрод и ову особину свога оца сматрао је ћакнутом. Помислио је како би се тај огромни простор могао много корисније употребити. Узео је насумице једну од књига са најближе полице како би је заврљачио кроз прозор, онако, из шале и хира. Међутим, у том тренутку пажњу су му привукла дугуљаста китњаста слова. Књига о Срећи – писало је на корицама и Амброзије, невичан читању, некако је успео да прочита наслов.

– Срећа? Шта је то? – питао се он у чуду. – То мора да је нека ретка драгоценост које нема у нашем краљевству па никада нисам чуо за њу.

Оставио је књигу и изашао из библиотеке.

– Јеси ли чуо за срећу? – питао је слугу у ходнику, верујући да поставља глупо питање, јер, одакле би слуга могао знати шта је то срећа.

– Да! – зачудио се слуга.

– Да?! – са још већим чуђењем је узвикнуо млади принц. – Да ли ти то имаш?

– Имам, Ваше величанство – одговорио је слуга.

Амброзије је, потом, редом питао све запослене на двору и сви су му исто одговорили. Није могао да верује. Онда је опет свима понаособ пришао и замолио да му покажу срећу. Тек онда је био у чуду. Свако је рекао и показао различито: пса, своју жену, мужа, децу, мач, коња, кочије, ведро небо, природу… Младом принцу ништа није било јасно. Није могао да пита своје родитеље јер су били у посети краљу неке друге земље.

Вратио се у библиотеку, узео је опет ону књигу, мало је загледао корице, превртао је, а онда је, отворивши је, почео да чита. Упочетку није му ишло баш најбоље, али је Амброзије био упоран да сазна шта је то Срећа, па је истрајно наставио.

И тако је читао и читао и било му је све лакше да савлада лепа дугуљаста слова. Ни мрак га није зауставио у томе. Тек после много сати склопио је корице Књиге о срећи.

Осмех није силазио са његовог лица. Амброзије је био срећан. Схватио је колико је све време имао ту највећу драгоценост – срећу, а да није ни знао да је има. Срећа је била и у томе што је открио ову занимљиву и поучну књигу. Разумео је да се срећа налази и у књигама. Зато је принц у наставку свог дугог срећног краљевског живота прочитао све књиге из очеве библиотеке и сам куповао нове, па је библиотеку доградио и проширио. И његови потомци Храстићи су током својих дугих и срећних живота обожавали књиге, а међу многим породичним причама које су увек с једнаким жаром препричавали кроз векове била је омиљена ова у којој је њихов далеки предак, прво принц, а потом и краљ, Амброзије Читач Храстић, открио срећу.

Ирена Златковић,
професор српског језика у ОШ Ћеле кула у Нишу

 

Извор: kcskola.rs

 

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.