Многи родитељи у неким животним ситуацијама скривају истину од деце. Обично су то непријатни или болни догађаји за које родитељи сматрају да децу од њих треба “поштедети”.
Скривајући истину на овај или онај начин, они живе у убеђењу да деца ништа не знају и да би их сазнање могло погодити.
“Поштедети” од чега и на који начин? Да ли је то могуће и да ли је то потребно или неопходно? Да ли и поред скривања деца ипак наслућују или сазнају истину, и шта тада мисле о својим родитељима или о тим догађајима? Да ли скривање можда више угрожава децу него што би то учинила истина?
Опасности прикривања
Родитељи који пред децом скривају неке истине живе у двострукој заблуди: прво, да су децу поштедели и на тај начин заштитили, и друго, да деца ништа не знају о ономе што родитељи желе од њих да прикрију.
Мало ствари се у породици може потпуно прикрити од деце. Чак и ако се строго води рачуна да се пред њима не говори о неким непријатним догађајима, деца их наслућују, осећају атмосферу у кући и расположење својих родитеља које се никаквим маневрима не може сакрити.
“Тата, зашто си ти љут на маму?” (покушај прикривања свађе); “Да ли је тата отишао од куће зато што ја нисам био добар?” (почетак развода); “Па зашто сви у овој кући ћуте?” (несугласице о којима се не говори); “Стално се љуте на мене, а ништа нисам скривила” (нерешени сукоби међу родитељима) итд.
Овакви коментари деце разног узраста су довољан сигнал и упозорење родитељима да њихова прикривања не само што нису успела, већ су код деце изазвала зебњу и страх и осећање да су она крива због напете и непријатне атмосфере у кући.
Прикривање неслоге
Од деце се често прикривају неслога и лоши односи међу супружницима. Ако и нису чула свађе, деца виде смркнута лица, или запажајући ћутање родитеља, њихов усиљен разговор, уздржаност, недостатак топлине и спонтаности, осећају промену и уколико о свему мање знају, утолико све то на њих лошије утиче и омогућава појаву зебње и страхова.
Деци треба приступати мудро, пажљиво и искрено, са љубављу. У неколико добро осмишљених реченица, треба им објаснити о чему се ради, али тако да им се не представи субјективан поглед једног од родитеља, већ што је могуће више објективан. На пример: “Тати се нешто лоше дешава на послу па је нервозан, а и мама је уморна, па некада не разговарамо лепо, има ту и неких неслагања, али ми ћемо се потрудити то да превазиђемо.” Не треба им, наравно, објашњавати сву слојевитост проблема који је настао, што они због свог узраста не би могли разумети, али не треба ни лагати, обмањивати. Дете треба питати шта оно мисли о свему што се дешава. Шта оно осећа? Шта оно предлаже? (Пажљиво их саслушајте! Они некада знају боље да одговоре од одраслих.)
Родитељи често заборављају да се дете управо од малена учи како ће једног дана решавати своје сукобе и проблеме са другим особама. Оно ће баш из куће својих родитеља понети модел понашања и односа према конфликтима. Научимо их од малена да се све несугласице могу превазићи разумним, отвореним, искреним разговорима, са узајамним поштовањем, без вређања, пребацивања и омаловажавања. И да се после разрешеног неспоразума може бити задовољан и срећан. На тај начин дете ће научити како да има квалитетне односе са ближњима.
Смрт кућног љубимца
Догађа се да пас, мачка, или неки други кућни љубимац страдају у саобраћају или да једноставно угину од болести или старости. Смрт кућног љубимца тешко пада свим укућанима, а посебно деци (поготову ако је то први сусрет детета са смрћу). Смрт животиње дете доживљава као смрт најближег рођака, она у њему изазива исту тугу и иста страховања. Та детиња осећања треба распознати и разумети. Деца често организују сахрану животиња уз све церемонијале за које су чули или које су видели. Ту је сандук, крст, цвеће, гроб. Исплачу се и тугују, и у томе им треба помоћи: жалити заједно са њима, учествовати у сахрани ако они то желе, с тугом помињати мезимца и сећати га се у одређеним ситуацијама кад је у животу породице био најприсутнији.
Све то представља детиње суочавање и прихватање неминовности смрти, које је (уз испољавање туге и жаљења) од великог значаја за детиње искуство.
Родитељи који скривају своју жалост за угинулом животињом или теше дете (“Немој да плачеш, узећемо другог”) – греше. Детету се свакако може узети друга животиња кроз извесно време, кад је оно пожели, али ову која је угинула треба ожалити заједно с њим.
Дете, према томе, треба научити да доживи своје емоције не потискујући их, да има ситуација када једноставно треба жалити и на крају прежалити. Треба им показати да непријатне емоције не треба занемаривати, а још мање потискивати и одрицати се од њих, већ их треба доживети, што разумније им прићи, уз емотивну подршку ближњих. И наставити даље.
Олга Хаџи Антоновић
из књиге: “Мало дете – велика загонетка”
Извор: znakoviporedputa.com