Проблеми у понашању деце – шта је одговорност наставника, а шта родитеља

новембар 23 21:49 2016

Период адолесценције пун је изазова и превирања за адолесценте и одрасле који их прате на путу одрастања. У учионици, на месту где се свакодневно срећу и укрштају путеви адолесцената и наставника на пословима учења и одрастања, често је веома тешко и једнима и другима. Једнако су збуњени, несигурни, уплашени и љути једни на друге. О томе како ово ублажити и учинити да учионица буде место где ће се срести младост, енергија, зрелост и знање и како да она постане место где ће се боље осећати и једни и други разговарамо са Славицом Чарапић, педагогом, психотерапеутом и аутором књиге „Школа и животне вештине адолесцената“ у издању „Креативног центра“.

skola-i-zivotne-vestine-adolescenata-koriceКоји је главни проблем с којим се данас адолесценти суочавају?

Адолесценти имају много важних животних задатака, а сви они односе се на постепено преузимање одговорности за сопствени живот и контролу над њим. С једне стране, притиснути су свим променама на унутрашњем плану, док су споља притиснути захтевима одрастања, с којима се некада успешно боре, а некада су уплашени, збуњени, лутају или су заглављени, а наставници у школи често виде резултате њихове немоћи. Данас адолесценти одрастају у друштву дигиталних технологија које убрзавају живот, а адолесцентима отежавају превазилажење непосредног задовољства по принципу овде, сада и одмах, социјално и емоционално сазревање, као и фокусирање и одржавање пажње у активностима учења.

Коју улогу у овом животном периоду играју наставници?

На путу одрастања адолесцентима су главна „препрека“ одрасли, односно родитељи и наставници. Ипак, иако је у њиховим годинама то недопустиво признати, у исто време им је потребна одрасла особа која ће их схватити, прихватити и подржати и с којом ће изградити однос поверења. Наставници у школи врло често и јесу у тој улози, понекад чак и компензују нешто што недостаје у породици, иако често нису свесни тога.

Како наставници могу одговорити том захтеву?

Наставник је особа од које могу учити, а школа је место где адолесценти могу учити о томе како да разумеју своја осећања и осећања других, како да их прихвате и изађу на крај с њима, како да комуницирају и решавају конфликте са одраслима и вршњацима, да сарађују и доносе одлуке. То су важне животне вештине. Наставник је партнер у пословима учења и он адолесцентима може помоћи да науче да управљају учењем, да постављају себи циљеве и да планирају. У приручнику „Школа и животне вештине адолесцената“ кроз велики број практичних примера и ситуација из живота школе наставници могу сазнати како да постану моћан ослонац адолесцентима у развоју њихових животних вештина.

Колико су наставници и родитељи партнери, а колико противници у пословима одрастања адолесцената?

Требало би да буду партнери и сарадници који ће усагласити васпитне стилове и подржати адолесценте у процесу освајања одговорности за свој живот. Све чешће у пракси видимо последице претеране попустљивости родитеља и презаштићености деце, последице које им отежавају одрастање. Родитељи имају и проблем с постављањем граница због тога што мисле да је то ускраћивање љубави. Љубав управо подразумева постављање важних граница, посебно када су адолесценти у питању. Када то родитељи прихвате, као и кадa подржавају правилно одмерене и разумне захтеве школе и подстичу дете да улаже труд, прате, уважавају и вреднују дететово школско постигнуће, тада су сарадници наставника и њихови партнери у заједничком послу у интересу деце и адолесцената.

Ако наставник примети проблем у адолесцентовом понашању, при чему родитељи готово да и не долазе у школу или су незаинтересовани, шта он може да уради како би помогао детету?

Одељењски старешина и наставник нису психотерапеути, а оно што могу да ураде јесте да обезбеде оптимално окружење у којем ће адолесценти пробудити и искористити своје капацитете, осетити се прихваћеним и испробати нова понашања према себи и другима. У приручнику постоје и смернице у вези с тим како саветовати адолесценте а да се то не претвори у „паметовање“ или критиковање, како уговарати са адолесцентима промене у понашању, пратити промене и оснаживати капацитете адолесцената за решавање проблема и доношење одлука.

О свему овоме, али детаљније и опширније, писали сте у књизи „Школа и животне вештине адолесцената“, представљеној на Сајму књига. Шта вас је инспирисало да све своје искуство у тој области преточите у књигу и како ће она помоћи наставницима у раду с децом?

Много година сарађујем с наставницима, адолесцентима и њиховим родитељима у школи и психотерапијском раду. Сведок сам тога колико је свима тешко, колико је потребно свима помоћи. Ова књига је, пре свега, намењена наставницима. Неки од њих нису имали прилике да током студија уче педагогију и психологију, неки су почетници и не знају како да буду ауторитет ученицима а да не буду с њима другари или да не буду престроги, неки наставници превише су самокритични. Свима је потребан ослонац, па би их ова књига, с доста практичних примера, могла подржати у томе да препознају своју моћ, одговорност и границе своје професионалне улоге како би се у њој осећали компетентније и задовољније. Нека од питања смо овде поменули, а поред њих и многа друга (поруке које упућујемо адолесцентима, похваљивање, кажњавање, подстицање самопоштовања и др.) разматрана су у контексту свакодневне праксе живота и рада у школи. То су свакако питања која муче и родитеље, па и они могу наћи одговоре на неке своје дилеме које прате одрастање адолесцената.

А.Ц.

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.