Професор Јелена Журић: Културу говора треба да негују сви наставници

мај 08 21:44 2017

Ништа ново нећемо рећи кад кажемо да је језик жива ствар. Мења се, прилагођава, прихвата нове речи, у неким случајевима чак одбацује правила која нису успела да се укорене у свакодневном говору. Око овог потоњег воде се вечите расправе – треба ли језик да се строго држи једном успостављених правила или да се „покорава” ономе што већина говори и пише?

О овом и још неким језичким питањима разговарали смо са једним од уредника издавачке куће Едука, аутором граматика и читанки за основну и средњу школу, професором српског језика Јеленом Журић.

– Потпуно сте у праву када кажете да је језик жив – између осталог, не постоји случајно подела на живе и изумрле (тзв. „мртве”) језике. Језик се посматра као својеврсни организам: рађа се, развија, негује, богати – али и: запоставља, сиромаши, умире (остаје без својих говорника). Или, како је то лепо рекла Исидора Секулић: „Језик није речник; језик је човек са животом и живљењем човека.” A што се може прочитати и у нашем уџбенику Жубор језика, за пети разред.

Није реткост да се два призната стручњака за језик или чак више њих не слажу увек, па и када је реч о неким важним језичким питањима. Значи ли то да једноставно не можемо рећи да језик као такав има строго установљена правила и да врло често ни они који се професионално тиме баве нису сигурни шта је правилно а шта погрешно?

– Разумљиво, сложни смо једино у томе да је језик жив. А све што је живо непрекидно је подложно новим испитивањима, посматрањима, изучавањима, дефиницијама – па дакле и сумњама, оспоравањима, несагласностима, расправама и томе слично. Мало се и шалим, али је суштина ту. Шта је важно да знамо: српски језик је (као и многи други језици) нормиран, стандардизован – што значи да постоји књижевнојезичка норма. Она се огледа у граматици, речницима и правопису (што је већ Вуку Караџићу било јасно када је започео своју борбу за српски језик).

Језик живи, развија се и мења (не само у говору него и у писању), а са њим и наука о језику. Осим тога, природно је и да језик варира (раслојава се) територијално (дијалекти), социјално (нпр. жаргон) и функционално (функционални стилови). Нарочито је важно да знамо како сваки идиом има своје специфичности, и своје вредности. 

Можете ли навести пет најчешћих грешака које праве људи у Вашем окружењу?

– Могу, нажалост, и више. На пример:

1. као последица утицаја енглеског језика, али и губљења традиционалног значења – све присутније неразликовање значења прелазног глагола оженити и повратног оженити сеоженити у српском језику тражи допуну правог објекта – који се исказује искључиво именицом у мушком роду (оженити сина и сл.); грешка типа он је њу оженио (нпр. Петар је оженио Марију уместо Петар се оженио Маријом) значи: „оженити жену”, „наћи јој жену”, односно „да се жена оженила  женом”; глаголски придев трпни гласи – ожењен; дакле, углавном, „оженити се (женом)” значи „ступити у брак“ (да се мушкарац оженио женом; тиме је јасно – мушкарци су ожењени, а жене удате);

2. обзиром уместо с обзиром (узрок је, ваљда, страх од предлога с/са, уз који, као што знамо, постоје ограничења);

3. у вези тога уместо у вези с(а) тим (неко/нешто је у вези с/а неким/нечим);  

4. последњих два/три/четири дана/месеца уместо последња два/три/четири дана/месеца (а последњих пет/шест дана);

5. око/једно десетак уместо само десетак, јер то већ значи око десет. Примера има много више.

Шта мислите о томе што се језичка правила често мењају, прилагођавајући се тако свакодневном говору? Да ли се тиме прилагођавамо већини прихватајући незнање као „водиљу”?

– Не бих, ипак, рекла да се често мењају језичка правила. Природно је да се прати језичка пракса (у говору и у писању) и да се препоручује не само оно што је правилно (нормирано, стандардизовано) него и оно што је боље (језичкостилски примереније). Правописна правила су, рецимо, подложнија променама, али она су и – како смо већ рекли – питање конвенције. Вероватно мислите на неке недавне „случајеве”: писање имена наше епске јунакиње мајке/Мајке Југовића, и других – што је прилично подигло прашину, не само међу просветним радницима (поготову због такмичења). Е, сад, долазимо до кључног питања: релевантне обавезне литературе (граматике и правописа) и појединачних уџбеника, и њихове примене у настави. Ту не би требало да има несагласности и недовољно јасно и чврсто постављених правила.  

Кад смо код тога, колико смо, као нација, писмени? Колико нам је битан језик и то да га сачувамо?

– С обзиром на укупне околности, још смо и добри. Најпре, чини ми се да без претеривања можемо да кажемо како нема човека који је равнодушан према језику. Погледајмо само наше народне пословице о језику, говору и речима, у којима је наталожено човеково вековно искуство – у вези са моћи и немоћи, снази и слабости, значају и вредности језика/говора, али и ћутања. Ни данас није много другачије: од тога да су људи у стању да се опкладе „како се правилно каже/пише”, да трагају за таквим информацијама (Клајнове Језичке недоумице можемо да означимо као својеврсни бестселер у тој врсти литературе), до тога да држе до свог језичког осећања и језичке креативности. Невоља је у томе што смо земља која има несхватљиво мали број часова матерњег језика у школи (колико ми је познато, Французи имају 12, а Руси 9) и то са тенденцијом која, нажалост, извире из надлежних институција – да се тај број и надаље редукује. Кад се томе придода и чест изостанак лектора у издавачким кућама, као и у штампаним и електронским медијима, који имају најјачи утицај на језичку (говорну и писану) праксу – резултати су заиста видљиви. Видели сте, има извесних акција као што су Негујмо српски језик или Сачувајмо српски језик, а све је више и сајтова који се баве језичким питањима (Српски језички атељеЈезикофил и други). 

Стране речи се веома лако „приме”, чак и када за неки појам постоји наша реч. Туђице, скраћенице које се користе у писању како би порука била што краћа (бзв, врвт…), угрожавају ли српски језик?

– Рекла бих да ипак не угрожавају. Све је то, у првом реду, неминовност: међујезички утицаји, динамика комуникације и комуникацијска потреба за сажимањем и скраћивањем. (И у Српској православној цркви користе се скраћенице.) Нема језика који се од тога може потпуно заштитити (осим мртвих). Поред тога, специфичност наше језичке ситуације (и тзв. политике) јесте у томе да њоме не влада језички пуризам („чистунство”): рекли смо и то да је лексичка норма еластична. На пример, у западној варијанти (склоној пуристичком односу) карактеристичан је калк, стварање (творба, грађење) домаће речи по моделу (творбеној матрици) стране речи. Захваљујући том начину творбе добили смо, на пример, речи: сладоледутисакприручникнебодер (облакодер) и многе друге. Додуше, у тој варијанти се, у једно време нарочито, јавио и специфичан „новоговор” – измишљање речи, по цену да оне звуче неприродно, па чак и рогобатно. Дакле, позајмљенице или туђице неминовни су „додатак“ сваком језику, па и српском. Али – то никако не треба да се чини некритички, помодарски (да не кажемо „снобовски“: сетимо се Стеријине Феме), из лењости и из немара. Речник новијих англицизама Вере Васић, Твртка Прћића и Гордане Најгебауер – Do yu speak anglosrpski? одличан је водич  за пловидбу тим морем. У Едукиним уџбеницима за српски језик, читанкама, и посебно граматикама и радним свескама, а нарочито у Ђачком језичком приручнику има говора и о томе, јер сматрамо да учење језика (и учење о језику) не подразумева само усвајање одређених правила него и развијање свести о томе колико је важна језичка култура (култура изражавања) – и усмена и писана.

Имају ли телевизија и интернет утицаја на општу писменост? Спикери, новинари… колико се труде да говоре правилно и колико то утиче на подизање (или опадање) нивоа опште писмености?

– Аудио-визуелна средства имају огромну, рекла бих готово „хипнотишућу” моћ, јер утичу на примање веома снажних утисака преко два наша чула која су, најчешће, примарно ангажована у језичком учењу и описмењавању: чула слуха и вида. Знамо како функционише визуелно памћење, или оно што слухом „забележимо”. Према томе, велика је одговорност. У Италији је, на пример, телевизија допринела да Италијани (код којих су разлике међу дијалектима можда још и веће него код нас) науче књижевни језик; ми смо својевремено имали, на ТВ Београд, Кику Бибић и ТВ Буквар, или Операцију 30 слова, на пример. Такав образовни програм одговарао је тадашњем времену. Ни данас не би требало одустајати од образовне функције електронских (и других) медија (радија, телевизије) – разуме се, примерено садашњем времену и савременом сензибилитету. А неопходност постојања лектора већ смо поменули.  

Колико се квалитетно језик и правопис изучавају на школским часовима? Могу ли деца која пазе на часовима из основне школе изаћи са добрим познавањем језичких правила?

– Могу, како да не. Стицајем околности, познајем много својих колега (разних генерација) који предано, с великом љубављу и посвећеношћу, уче нашу децу српском језику и књижевности. На редовној, допунској и додатној настави; спремајући са њима школске приредбе и представе; припремајући их за такмичења у рецитовању, из познавања српског језика и књижевности; развијајући и негујући љубав према језику, књижевности и уметности уопште – тако што годинама одржавају бројне секције (радионице): језичке, литерарне, драмске, рецитаторске. Невоља је што, нажалост, код многих, ентузијазам попушта пред захтевима егзистенције („поезија срца распршује се у прози свакодневице”): материјални положај, услови рада (лоше стање школских зграда, непостојање савремених наставних средстава, немогућност да се задовоље стандарди савремене наставе, слабе могућности за стручно усавршавање), а онда су ту и врло сложени захтеви Министарства с једне стране и социо-културни „миљеи“, с друге. И да нагласимо: потребно је више часова српског језика у школама. Поред тога, важно ми је да истакнемо и ово: никако не треба укидати школске библиотеке, што је, како се чини, такође тенденција (да не кажемо: намера). Језичка писменост, општа култура и темељно образовање стичу се читањем – те је улога школских библиотека, допринос школских библиотекара, од непроцењиве вредности.

Колико се квалитетно језик и правопис изучавају на школским часовима? Могу ли деца која пазе на часовима из основне школе изаћи са добрим познавањем језичких правила?

– Чини ми се да је то врло једноставно: најпре, својом љубављу (очараношћу) језиком, али и књижевношћу и другим уметностима (позориштем, филмом, визуелним уметностима), спремношћу и на интердисциплинарне приступе; пре стваралачким (креативним) приступом него „прописивањем“. Без крутости и строгог наметања, а са поштовањем и неговањем онога што сваки човек, нарочито кад је дете, има: маштовитости, потребе за игром (стварањем) и говором/разговором, радозналости  и критичког мишљења. И то не би требало да важи само за наставнике српског језика. Културу говора треба да негују сви наставници. Колико ми је познато, у Италији сваки наставник (ма шта предавао) полаже испит из познавања италијанског књижевног језика и правописа: то је услов за рад у школи.   

Интервју водила: А. Ц.

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.