Просвета и патриотизам

август 19 13:57 2017

Аутор: Љубинка Боба Недић

ДА ЛИ СМО ПАТРИОТЕ?

Накарадно смо научени да је патриотизам исто што и национализам.
У једном тренутку, патриотизам је била пушка у ратовима које нисмо водили.
У другом, омаловажавање и подсмевање другим народима, нарочито онима који живе око нас.
У трећем је било потребно изсказати мржњу према разним друштвеним појавама, да би сте били прави патриота.
Или патриЈота.
Нарочито ако говорите срБски.

Обичан човек је почео да избегава изражавање патриотизма, јер га је било срамота да буде повезан са свим садржајима које смо додали патриотизму. Нашем ненавикнутом оку редовно би промакао детаљ у већини америчких филмова – америчка застава на скоро свакој кући, бар за време већих празника. Има ли ваша кућа српску заставу? Моја нема. Зашто? Не знам.

Паралелно са овим процесом радили смо здушно на потирању националне свести. Постали смо глобалисти иако не говоримо стране језике, светски људи који нису путовали даље од Бечића или Паралије. Постали смо геноцидни народ, народ убица, за сада једини заслужни за избијање Првог светског рата, а како смо почели да подижемо споменике немачким жртвама рата, ускоро ћемо постати одговорнији од нациста за почетак Другог светског рата.

Стидимо се своје историје, трудимо се да је не познајемо. Далеко од тога да није било срамних момената, али их је свакако било мање него у историји великих колонијалних сила којима данас љубимо скуте, клањамо се пред њима и гледамо у њих као у врхунска божанства демократије и праведног друштва. Без њиховог одобрења не смемо ни да кинемо, ни да прднемо. Ни да повећамо плате, ни да организујемо своју државу и друштво. Они су нам газде и послодавци.

А реално, имамо пуно здравих извора воде, север земље  за ветропаркове и житарице, централни део за воћарство, планинске пределе за сточарство, југ за паприку, нетакнуту природу (не зато што смо мудри, већ услед недостатка пара да је “такнемо”), довољно младих који могу да буду врхунски софтверски инжењери… Да ставимо на гомилу сав новац који смо кроз субвенције дали страним инвеститорима за отварање понижавајућих радних места, и те паре уложимо у богатство којим нас је природа частила, без тешке индустрије, прљавих индустријских процеса – да ли би то био патриотизам? Био би!

САМИ СЕБИ НЕПРИЈАТЕЉИ

Остаје, свакако, један велики проблем, али и он зависи само од нас. Навикли смо на хватање кривина, на “завршавање” послова у четири ока, на понос када некога преваримо, а државу нарочито. Огрезли смо у корупцију. Осим доношења и поштовања антикорупцијских закона, потребна је и лична борба свакога од нас, она коју треба да водимо у својим главама.

Зар није патриотизам поштовање реда и право на једнаке шансе?

Та борба почиње још док смо мали.
За ту нам борбу треба здрава просвета.

На просвету се, нажалост, не гледа као на генератор здравог патриотизма. Не схвата се (или се схвата, али се не хаје) да је реформа просвете кључна тачка у стратегији развоја једне земље. Ваљана реформа просвете је најпатриотскији чин који би ова држава могла да направи. Наравно, све што се ради у просвети већ 15 година, води нас у сасвим супротном смеру.


ВАСПИТНА УЛОГА ШКОЛЕ

За почетак, морамо да престанемо да помажемо деци да верују да су боља него што јесу, способнија него што јесу, вреднија него што јесу. Оно што треба да радимо јесте да их охрабрујемо да буду најбољи што могу, да им пружимо све расположиве могућности да се остваре, да им помогнемо да открију своје таленте. Али, не смемо да им дајемо више оцене него што су заслужили, поклањамо, поправљамо, фабрикујемо одликаше. Када стигне домаћи задатак који су урадили родитељи, тетке, стрине, треба га вратити кући уз пропратно писамце. Када преписује на тесту, треба са њим поразговарати, дати му нови тест и послати родитељима пропратно писамце. Када преписује на матурском испиту, треба га послати кући и омогућити му нову шансу у неком следећем року. Морамо да их научимо од малих ногу да то не пролази, да такво понашање није прихватљиво. И није тачно да је такво понашање једноставно иманентно деци. Није. То је научено понашање. Да ли смо уопште свесни у колико би нас земаља деца у чуду гледала када бисмо их питали да ли варају на тесту или испиту?

За вршњачко насиље је једино нулта толеранција прихватљива.
Какви тимови, какви бакрачи! Дете реагује на казну и награду откад је света и века. У ситуацији у којој је поступак неприхватљив, починилац се кажњава. Дете се плаши казне. И треба да се плаши. Осим казне, може да помогне и награда као стимулативни механизам за постизање жељеног понашања. Међутим, ми се не односимо тако према жељеном понашању. Наставничка и одељењска већа се никада не баве примерима дивног другарства, пожртвованости, солидарности. Једино се бавимо начинима минимализовања поступака делинквената, насилника, васпитно запуштене деце. Друштвени амбијент је такав да би се сви подсмевали детету похваљеном за неки племенити чин.

Врхунски патриотски чин био би враћање васпитне улоге школи. Она данас не постоји, не зато што су деца оваква или онаква, или зато што су родитељи несарадљиви. Васпитне улоге нема због тога што држава прописује такве законе и правилнике и ствара друштвено окружење у коме цвета неваспитање!


ВАЖНОСТ ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА

Последњих година је приметно све веће смањење броја часова општеобразовних предмета. Разумем да дете од 15 година пита шта ће њему ти предмети, али не разумем да држава не схвата колико је опште образовање важно за изградњу личности. Хуманистичке науке полако и код нас постају предмет спрдње. Ствара се атмосфера да је само важно имати занат у рукама и што пре наћи посао код горе поменутих страних инвеститора, који по правилу исплаћују минималац.

Друштвене науке, иначе, не служе само развоју критичког мишљења. Истина, како се код нас често изучавају бубањем дефиниција и класификација, не служе ни томе. Хуманистичке науке, као део корпуса друштвених, служе хуманизацији модерног друштва које се у потпуности окреће ка техничким компетенцијама, употребној вредности знања, стицању знања зарад стицања материјалних вредности. Потреба да човек разуме себе и свет око себе, полако постаје предмет подсмеха. На потребу да се упоредо са стицањем употребног знања ради и на духовној страни човека гледа се као на бесмислено расипање ресурса, које не доноси новац, а данас је само то битно – новац! Уместо културе, имамо забаву. Гле случајности, индустрија забаве доноси много новца, а култура мало или нимало.

Узгред, врхунац идиотизма био је смањење броја часова страног језика и географије туристичким техничарима. С тим у вези и …

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ

Да, за будуће мајсторе!
Да, за занатлије!
За остале – не!

Остали у средњим стручним школама већ имају обавезну праксу током школске године. Истина, често не функционише нимало, и своди се на “јави се у понедељак да те упишемо, па дођи у петак по потврду”. Тај би се део и те како дао уредити, бар што се школе тиче. Како би могло да се утиче на привредне субјекте у којима се пракса изводи, не знам. Можда да држава понуди неке олакшице онима који ће озбиљно радити са ученицима на пракси, али да школа контролише озбиљност тог рада.
Дуално образовање ту није неопходно.
Тешко да је немогуће бити добар продавац без диринчења у трговинским ланцима за џепарац.

ПРЕДУЗЕТНИШТВО

Још једна шарена лажа која се намеће као императив за наше боље сутра.
Опет се сваљује на просвету, а држава пере руке. Ако не успе, биће криви просветни радници.
Небитно је што друштвени амбијент поставља повољне оквире за предузетништво. Небитно је што СВИ знамо да у овој држави можеш да покренеш посао једино уз чланску карту, а сутра и уз сигурне гласове свих који код тебе раде. Субвенције, старт-ап кредити, добијање послова преко агенције за сарадњу са овим и оним – све то може, али се зна под којим условима. Можеш да пијеш, али ако пола Шарцу дајеш.

И шта да наставник ђацима говори о предузетништву када зна у каквом пословном окружењу та деца данас расту? Опет да их гледамо у очи и лажемо, и да будемо одговорни ако та генијална идеја не успе.

ЈЕЗИК И ИСТОРИЈА

О овоме већ не сме ни да се зуцне.
Ако потегнеш питање ћирилице, добијеш по носу од квази-интелектуалаца, и очас посла те прогласе затуцаним традиционалистом. Потпуно превиде да је заиста нормално да своје писмо волиш више од других, да свој језик чуваш, да је традиција део националног идентитета. Ах, да. Национални идентитет је лепра, што се квази-интелектуалаца тиче. То је средњи век, то је затуцаност, примитивност, и нимало није модерно, мајке ми.
Историја се прекраја пред нашим очима. Децу шаљемо у живот са тешким бременом историјског наслеђа на леђима. Неки несвесно, а неки богами и веома свесно, обликују слику о историјском наслеђу тако да дете или почне да презире народ коме припада, или постане екстремни националиста. Квази-интелектуалци као проблем препознају само ово друго. Прво их се не тиче.

ПРОСВЕТА ОДАВНО НИЈЕ НАША

Државу воде расипници, а да би имало за њих, узимају од обичног човека. У буџету за просвету има таман колико за умањене плате. Сви, али буквално свипројекти којима се одлучује у ком ће се смеру развијати образовање, финансирани су из иностранства. Колико памети треба да се види да је то подједнако опасно као и када војска није твоја, опасније него кад Народна банка Србије није твоја, или од тога што војвођанске оранице ускоро неће бити твоје?

Ми немамо пут. Ми немамо план. Ми не утичемо на будућност наше деце.
Ми само слушамо. Послушни смо за медаљу. Зато је важно да на кључним позицијама имамо само умерено способне и паметне, а често и нимало образоване. Важно је и да деци покажемо да је образовање неважно, и то успешно радимо. Све и да у просвети раде само изузетно стручни, мислећи и морални људи, немогуће је изборити се против свих девијација живота у Србији данас. Систем ради против свих нас.

Сада је већ сасвим јасно да су у праву били они које смо некада сматрали теоретичарима завере, а који су тврдили да се систематски ради на отупљивању и заглупљивању младих генерација. Обезвреди им труд, покажи да је образовање непотребно, олакшај добијање двојке јер им више и не треба, постави их пред фабричку траку, дај им новца тек да преживљавају у страху од сутрашњице, ампутирај им националну свест, покажи да су избори бесмислени, и на крају, дај им мало забаве – ријалити, турска серија, Цеца, Јеца… Учини да пре пошаљу ес-ем-ес да гласају за звезду Гранда, него за помоћ болесноме. Наметни им нове идоле, нек је Цеца већа од Хамлета. Јучерашњег хлеба и игара – то је све што им је потребно. Нашој деци.

Зато би врхунски патриотски чин, који би подразумевао министра и Владу који брину о својој земљи и својим грађанима, а не о интересима великих газда, била реформа образовања која би имала циљ да обезбеди квалитетан живот и истински напредак ове земље и сваког појединца у њој.

И на крају, зашто овакав текст?

Зато што смо ми та земља без Народног музеја.
Зато што сми та земља најјефтиније радне снаге у Европи.
Зато што смо туристички познати по голишавим девојчицама на сплавовима.
Зато што имамо највише вуковаца и функционално неписмених.
Зато што смо отровани најприземнијим шундом.
Зато што је насиље свакодневна појава.

Зато што Цилиндри У Оку, Керамичар, Шофер, Печењар, Ваздуплохов, Прелетачица, Вожд…
Није патриотски да су животи наше деце у њиховим рукама.
Није.

  Categories:

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.