Просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче

мај 28 22:11 2017

Колумна: Сунђери и Креде
Борис Јашовић

ОРУЂА КОЈА НЕ ГОВОРЕ

Враћајући се пре неки дан с посла, налетех на прилично запуштену жену с цигаретом у руци. Устави ме и љубазно заиска 150 динара. Рекох јој да сам просветни радник и да сам шворц – а до другог дела плате преостало је целих пет дана. (Као пет година). Сажаљиво ме осмотри и рече да је некада давно и сама радила у просвети те да је дипломирани педагог.

„Ето до чега нас доведоше наше дипломе“, рече тугаљиво а затим ми у поверењу саопшти да се управо малочас огребла за цигару.
Након тога се разиђосмо – ја у дилеми да ли ме фолира да је дипломирала педагогију – она у дилеми да ли је фолирам да сам шворц.
Касније, у градском аутобусу на путу ка топлом породичном гнезду, опсесивно размишљах о робовима.

У Старој Грчкој робови нису сматрани људским бићима, већ оруђима која говоре. Важило је то, дакако, и за ретке васпитно-образовне сужње који су се бавили подучавањем деце слободних грађана. Постојала су, дакле, и у Старој Грчкој „просветна оруђа која говоре“.
Али, авај, у данашњој Србији просветни радници углавном егзистирају као оруђа која не говоре. Примећујете, претпостављам, цивилизацијски “помак“ у последњих две хиљаде и четири стотине година. Чак је неокрњен остао и робовски имиџ који тренутно негују незанемарљиви примерци просветних (и не само просветних) радника. Кредитни сужњи, самозадовољни робови потрошње, слуге нечовечних (над)државних стратегија, робови тржишне логике и система изокренутих вредности, сужњи властитих сујета и слуге сопствених предсрасуда…

Што је горе, просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче. Као да их се нимало не дотичу реформе образовања, друштвени и професионални статус, дубина потрошачке корпе…

Просветни радници јавно ћуте јер у већини случајева поступају као немушта оруђа у рукама система. Истог оног система којим управљају хорде неолибералних менаџера са тржишним цвикерима помоћу којих посматрају друштво и односе у њему.
Реч је о систему унутар којег је исплативије бити старлета неголи учитељица – слаткоречивац неголи критичар, врдолама неголи поштењачина…

Реч је о систему који из људи извлачи оно најгоре – талог опскурних порива ка конформизму, полтронству, материјализму, егоизму, несолидарности, ситној трговини, бешчашћу, јаловом синдикализму…

Стога није чудно што разједињени просветни радници (издељени на синдикате, стручне кланове, клике и таборе), упорно ћуте о узајамној несолидарности и урушавању властите професије. А заправо, просветни радници би требало да представљају потенцијални антибиотик за морално оздрављење друштва.

Сматрате да је теза пренатегнута?

Онда размислите о следећем. Шта се дешава када антибиотиком покушавате да излечите вирусну инфекцију?
Одлазећи премијер је још у време чврстог уверавања јавности да се неће кандидовати за председника државе, такође обећавао и увођење (без консултовања струке) тзв. дуалног образовања, као и претварање просвете у понтонски мост између “предузетничке едукације и услужне економије”.

Просветни радници су ћутали.

Бивши министар просвете је у то време покушавао да објасни премијеру да у Србији не постоје услови за дуално образовање. И шта се десило? Министар просвете више није био министар просвете.

Просветни радници су и даље ћутали.

Ипак, бивши мминистар просвете није говорио неистину!
Србија није Швајцарка која се определила за офшор пословање – државну стратегију одолевања “глобалној игри моћи” – како је то лепо формулисао немачки социолог Улрих Бек. Швајцарска, дакле, може приуштити властитом друштву дуално образовање – разуме се у комбинацији с развијеном привредом. Као што се Данска, коју одлазећи премијер наводи као идеал дуалног образовања, може похвалити нераспродавањем властите земље и заштитом домаћих пољопривредника.

Србија се с друге стране определила за образовање јефтине радне снаге, распродају привредних капацитета и продавање природних ресурса.
Реч је о класичном покушају санирања вирусне инфекције антибиотском терапијом (на своју руку). Но, за такво што је превасходно потребна подршка необразованог, неинформисаног и надасве наивног становништва лишеног жеље да искочи из улоге пацијента над којим се врше експерименти.

Зато су просветни радници, као високообразовани професионалци који се баве едукацијом деце, једини кадри да спрече затупљивање надолазећих генерација. Они, међутим, ћуте јер на првом месту размишљају о голој егзистенцији. Свесни су да ће дуално образовање и рационализација (која на волшебан начин заобилази измишљена радна места у државној управи, но не и неопходна радна места у просвети), маргинализовати хуманистичке предмете, избацити наставнике на улицу (у проценту који захтева ММФ), и послужити као механизам штанцовања ускостручних кадрова лишених когнитивне ширене и дубине.

Уосталом, да ли ће се ико из просветне заједнице побунити због тога што се, на пример, дуално образовање уводити без јавне расправе (или са тобожњом расправом чији је исход унапред познат)? Вероватно и хоће али унутар четири зида зборнице. Но, да ли је то довољно? На страну што је и понижавајуће за просветне раднике који ћуте упркос природној предиспозици да говоре.

У међувремену, “реформе” лагано поништавају образовни систем ове земље лишавајући просветне раднике ауторитета, утицаја, угледа, идентитета… Ипак, многи су се у тим, за обичне смртнике недокучивим, реформским лавиринтима прилагодили тренду па ударнички тргују чашћу, оценама, екскурзијама, излетима, матурским прославама, ванредним и разредним испитима, професионалношћу…, и сасвим лепо живе. Други подилазе руководећим кадровима не би ли се очешали за који проценат више. Трећи вегетирају унутар синдиката. Четврти гледају у своје кљусе и трагају за начинима да нешто зараде са стране. Пети се не мешају у властити посао. Шести гледају своја посла и маштају о просвети са људским ликом. Седми чак покушавају да такав идеал спроведу у дело не примећујући да у том покушају неретко губе једини драгоцени ресурс који поседују – здравље.

Излазећи из аутобуса на кишом заливени асфалт, питао сам се да ли је она прилично запуштена жена с цигаретом у руци (и пожутелом дипломом педагога у неком полураспаднутом креденцу), ћутала у своје време – или је, пак, исувише причала?

Уосталом, да ли је сврсисходније таласати или гледати своја посла? Да ли је профитабилније дизати глас против неправедног система и истеривати правду, или газити властито мишљење и трпети кривду? Да ли је, на крају крајева, здравије бити оруђе које не говори или уопште не бити оруђе (које говори или које не говори)?

Шта ви мислите о томе?

  1. мај 29, 09:07 #1 Božović Vladan

    Tako je, to ja tvrdim odavno. Prosvetni radnici su obespravljena, ropska radna snaga. Zavukli se u mišje rupe, i ćute kao zaliveni, ni muva da se čuje. Robove ne čine to što za svoj rad, sa diplomom fakulteta, od države ne dobijaju gotovo ništa, za razliku od drugih, mnogo “cenjenijih” delatnosti, već ih robovima čini to što uporno ćute. Nemaju ni trunku dostojanatva, vredni su svakog prezira. Ja na žalost, radim u toj prosveti, ali ne kao PROSVETAR, već kao PROFESOR. Osećam se kao Diogen, što je lampom išao po danu, da nađe čoveka…….i nije uspeo da ga nađe.

    Одговорите на овај коментар
  2. мај 31, 13:52 #2 Nastavnik matematike

    Štošta se promenilo od antičkih vremena – u tehnološkom smislu progresivno, u moralnom, na žalost regresivno!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.