Просветни радник на друштвеним мрежама

јул 10 20:09 2018

Просветни радник је просветни радник свуда, а не само у школи.

Постоји прећутно мишљење, са којим се и лично слажем, да нас професија обавезује на то да се и ван школе понашамо према неким неписаним правилима. Нарочито ако живимо у мањим местима, где је огромна вероватноћа да ће нас у јавности срести ученици, садашњи и бивши, или родитељи наших ђака.

У међувремену, јавност нашег понашања је стигла и на друштвене мреже. Мишљења су подељена, и углавном се полемише око јавних фотографија у купаћим костимима, с флашом у руци, псовкама у објавама. Закон не регулише како ћемо се понашати на друштвеним мрежама. Уставом су прописане забране разних дискриминација, и док се тога држимо, као и сви остали грађани, пред законом смо мирни. Неписана правила се у виртуелном простору још увек стварају.

КАДА ПРОСВЕТНИ РАДНИК НЕ ПОСТАВЉА САМО ФОТОГРАФИЈЕ ЦВЕЋА И КУЋНИХ ЉУБИМАЦА

Међутим, појавио се један сасвим специфичан проблем. Колеге су почеле да на својим профилима, или на групама просветних радника, објављују разне неправилности из својих школа. Истина, мало их је, јер већина и даље мисли да је најмудрије ћутати и гледати своја посла, не замерати се директорима јер времена су, забога, несигурна. Они који указују на неправилности, реално јесу узбуњивачи. Ова тематика је регулисана Законом о заштити узбуњивача, који се примењује од 2015. године, а између осталог, предвиђа да постоје унутрашње узбуњивање (достављање информација послодавцу), спољашње узбуњивање (откривање информација овлашћеном органу) и узбуњивање јавности (путем медија, интернета, на јавним скуповима и сл). За ово треће се још каже да се јавност може узбунити, без претходног обавештавања послодавца или овлашћеног органа, у случају непосредне опасности по живот, јавно здравље, безбедност, животну средину, од настанка штете великих размера, односно ако постоји непосредна опасност од уништења доказа.

И ту настаје проблем.

Закон не препознаје могућност да послодавца, у овом случају директора школе, најчешће не занима то што сте указали на неправилности, нарочито ако је и сам у њима учествовао. Даље, не препознаје могућност да “овлашћени органи”, у овом случају просветна инспекција, школска управа или Министарство просвете, такође често нису заинтересовани за оно што им се пријави као неправилност у раду школе, из врло “људских” разлога – сви су увезани, познају се, чине једни другима или су из исте партије.

Просветном раднику онда остаје само узбуњивање јавности, где спада и објављивање на друштвеним мрежама, међутим не уклапа се у случајеве дефинисане законом, јер се неправилности најчешће не односе на непосредну опасност по живот, здравље и безбедност.

Које су то најчешће неправилности?

Најчешће се пише о непотизму, мобингу (који се јако тешко доказује), дискриминацији на основу синдикалне и политичке опредељености, скандалима са екскурзија, притисцима око оцењивања, неправилностима у процедурама, уцењивању колега који су примљени на одређено време (бесмислена уредба о забрани запошљавања сјајно иде на руку бахатим директорима), чувању радних места за овога и онога… Ту је и незаинтересованост директора који се уопште не баве школом, већ у њу сврате на пар сати кад им одговара, непостојање разних правилника које су школе у обавези да имају, учешће директора у дискусији на седницама на којима се бирају представници запослених у школским одборима (што закон забрањује, а има и директора који лично предлажу чланове)… Затим, скоро свака школа има наставнике који уопште не познају законе и правилнике по којима раде, и не раде у складу са њима, али на то надлежни не обраћају пажњу из разних разлога. Истини за вољу, има и директора који не читају редовно законе и правилнике, или питају секретаре школа да им изнесу дигест верзију. Постоје школе у којима се случајеви вршњачког насиља заташкавају, што због “имиџа школе” (има ли глупљег разлога!), што због деце локалних моћника. У неким школама има финансијских малверзација, негде рачуноводство не доставља запосленима платне листиће (што је такође законска обавеза), има школа без основног потрошног материјала неопходног за наставни процес, и тако даље, и тако даље…

ГДЕ ЋЕ ШУТ С РОГАТИМА, ИЛИ – ГДЕ ЋЕШ НА СТЕНУ БЕЗ ОПРЕМЕ

Након што они ретки покушају да у својим колективима укажу на неправилности, и након што то остане без икакве реакције, још ређи се усуде да о томе јавно проговоре. Скоро да нема наставника који због тога није трпео последице. Најблажа је да директор крене да свуда где стигне омаловажава таквог наставника, говорећи да с њим стварно нешто није у реду, затим иде упадљиво игнорисање свих успеха таквог наставника, па шиканирање на седницама у школи, ускраћивање средстава за неке активности, делегирање најнезахвалнијих задатака у школи, па све до пребацивања на друга радна места (као што су истурена одељења). Најекстремнија мера би била отказ, али би директор око тога морао баш озбиљно да се потруди уколико је наставник у сталном радном односу. Они који су примљени на одређено време, ионако се не буне, ћуте, пристају на све, неретко се и друже се са директорима, удељују им комплименте и одржавају их у уверењу да су заиста најбољи директори које је свет видео, надајући се продужетку уговора.

Овим мерама освете претходи ухођење, претње и уцене.

Увек има бедних полтрончића који ће за своје вољене директоре шпијунирати колеге на друштвеним мрежама, правити скриншотове, слати пермалинкове. Заузврат ће добијати решења за активности које се уредно плаћају, најбоља одељења, прилику да запосле неког свог или тапшање по рамену у партији. Не зна се шта је одвратније и љигавије. Није ни претерано интелигентно понашање, јер ће се скоро сваки директор једном вратити у наставу, а полтрончићи ће бити обележени до краја радног века. О етици и колегијалности да и не говорим.

Занимљиво је то да у таквим ситуацијама школски сндикалац најчешће остаје по страни. Има чак и случајева да помажу директорима у спровођењу разних неправилности, и то не само непримећивањем онога што се у школи догађа. Чини се да је наставник који неће да ћути о проблемима, препуштен сам себи.

ДА СЕ ВРАТИМО НА ПОЧЕТАК

Просветни радник би требало да буде просветни радник увек и свуда. Требало би да буде особа јаког личног ауторитета, правична, високо етична, особа којој је стало до тога да школа у којој ради функционише на најбољи могући начин, јер је једино то у интересу ђака. Да је среће, стидела би се сама себе због тога што ћути, жмури, клима главом, а у потаји у четири ока или телефоном исказује слагање са онима који не ћуте. Сваком колективу би било довољно да постоји свега неколико особа која се гласно боре против неправилности – не више од пет-шест, а можда би и две-три биле довољне. И то не би била ствар чувеног “нећу да се замерам”. То би била ствар типа “хоћу да се зна ред у школи у којој радим”.

Из неког разлога, све се и даље своди на усамљеног појединца, “чудака”, “редовног бунџију”, да не кажем “ма пусти будалу”. Е, док тако размишљамо, и не треба да нам буде боље. Али не заборави – ако једнога дана директорова самовоља баш тебе поткачи, прво ће тај “ма пусти будалу” устати за тебе. А можда ће бити и једини!

Aутор: Љубинка Боба Недић

Извор: Клотфркет

  Categories:
  1. јул 14, 19:44 #1 Ma pusti budalu

    Svaka Vam čast, potpuno ste u pravu!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.