Пси­хо­ло­зи упо­зо­ра­ва­ју да је школ­скoj де­ци па­жња у по­след­њој де­це­ни­ји опа­ла за – по­ло­ви­ну

Стручњаци кажу да окружење у коме одрастају и рана изложеност дигиталним медијима изазивају промене у развоју можданих структура и понашања

Пр­во су де­те на­у­чи­ли да на ма­ми­ном мо­бил­ном те­ле­фо­ну про­на­ђе ви­део-игри­цу, а он­да је про­го­во­ри­ло пр­ве ре­чи. Уме­сто пли­ша­ног ме­де, за пр­ви ро­ђен­дан нај­ве­ро­ват­ни­је се об­ра­до­ва­ло не­кој „па­мет­ној играч­ки”, а пре не­го што је ма­ли­ша по­чео да др­жи нож и ви­љу­шку знао је ка­ко се пре­тра­жу­је „Ју­тјуб”. Мо­бил­ни те­ле­фон по­стао је за­ме­на за лоп­ту, игру и вр­шња­ке, али жи­вот с та­бле­том и смарт­фо­ном има сво­ју не­у­ро­фи­зи­о­ло­шку „це­ну”, а та це­на је – по­ре­ме­ћај па­жње. Чак је и ми­ни­стар про­све­те Мла­ден Шар­че­вић по­ме­нуо пре не­ко­ли­ко да­на да па­жња ђа­ка у шко­ли тра­је пет­на­е­стак ми­ну­та и да то и на­став­ни­ци­ма мо­же да по­ре­ме­ти ат­мос­фе­ру на ча­су.На­и­ме, нај­но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња све­до­че да па­жња са­вре­ме­них ма­ли­ша­на из­но­си де­сет ми­ну­та, а пси­хо­ло­зи упо­зо­ра­ва­ју да је школ­скoj де­ци па­жња у по­след­њој де­це­ни­ји опа­ла за – по­ло­ви­ну, што ко­ин­ци­ди­ра с ма­сов­ном упо­тре­бом па­мет­них те­ле­фо­на. Ро­ђе­ни у пот­пу­но ком­пју­те­ри­зо­ва­ном све­ту и не зна­ју ка­ко је из­гле­дао свет пре ин­тер­не­та, због че­га их че­сто на­зи­ва­ју ди­ги­тал­ним уро­ђе­ни­ци­ма.

Др Оли­вер Ви­до­је­вић, деч­ји пси­хи­ја­тар са Ин­сти­ту­та за мен­тал­но здра­вље, ис­ти­че да је сма­ње­ње деч­је па­жње нор­мал­на по­сле­ди­ца чи­ње­ни­це да су ма­ли­ша­ни од ро­ђе­ња бом­бар­до­ва­ни го­ми­лом сти­му­лу­са из вир­ту­ел­ног све­та.

– Окру­же­ње у ко­ме од­ра­ста­ју са­вре­ме­на де­ца пот­пу­но се про­ме­ни­ло. Пре не­го што про­при­ча­ју, они се су­сре­ћу са смарт­фо­ном или та­бле­том, а ра­на из­ло­же­ност ди­ги­тал­ним ме­ди­ји­ма иза­зи­ва про­ме­не у раз­во­ју мо­жда­них струк­ту­ра, што се по­том ис­по­ља­ва у по­на­ша­њу. Ми од­ра­сли с ком­пју­те­ром смо се су­сре­ли у два­де­се­тим или три­де­се­тим го­ди­на­ма, ка­да смо би­ли фор­ми­ра­ни у не­у­ро­ло­шком и пси­хо­ло­шком сми­слу, а де­ца су из­ло­же­на од ро­ђе­ња. Пре­ко ди­ги­тал­них играч­ки они до­би­ја­ју ве­о­ма ин­тен­зив­ну сти­му­ла­ци­ју ко­ја по­чи­ва на уз­бу­ђе­њу и стал­ној сти­му­ла­ци­ји нер­вног си­сте­ма – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

– Та го­ми­ла сти­му­лу­са ко­ју де­те до­би­ја из вир­ту­ел­ног све­та озбиљ­но скре­ће па­жњу с књи­ге, уче­ња и де­ша­ва­ња у со­ци­јал­ном све­ту. Тре­ба­ло би под­се­ти­ти да се људ­ски мо­зак раз­ви­јао три ми­ли­о­на го­ди­на без ди­ги­тал­не сти­му­ла­ци­је, а ово је при­род­ни екс­пе­ри­мент чи­је ће­мо по­сле­ди­це тек ви­де­ти – ис­ти­че овај пси­хи­ја­тар, ко­ји је о иза­зо­ви­ма де­тињ­ства са­вре­ме­них ма­ли­ша­на при­чао на упра­во за­вр­ше­ном 55. фо­ру­му Ин­сти­ту­та за мен­тал­но здра­вље по­све­ће­ном деч­јој пси­хи­ја­три­ји.

Др Ви­до­је­вић до­да­је да су ди­ги­тал­ни апа­ра­ти ци­ви­ли­за­циј­ска те­ко­ви­на и не­мо­гу­ће је не по­ну­ди­ти их де­те­ту. С дру­ге стра­не, ро­ди­те­љи ве­о­ма ра­но до­ла­зе до за­кључ­ка да се де­те нај­бр­же и нај­лак­ше сми­ру­је ако му се по­ну­ди мо­бил­ни те­ле­фон или та­блет и на­у­чи ка­ко да про­на­ђе ви­део-игри­цу. Пре по­ја­ве па­мет­них те­ле­фо­на, де­цу је за­ба­вљао те­ле­ви­зор, а уло­гу „ТВ си­тер­ке” пре­у­зе­ле су ди­ги­тал­не играч­ке.

– Ако је де­те у при­ли­ци да би­ра из­ме­ђу играч­ке и мо­бил­ног те­ле­фо­на или та­бле­та, ни­ка­да се не­ће опре­де­ли­ти за тех­но­ло­шку играч­ку. Ме­ђу­тим, мно­гим ро­ди­те­љи­ма је јед­но­став­ни­је да ку­пе де­те­ту та­блет не­го да с њим сед­ну на под со­бе и са­ти­ма се игра­ју, од­но­сно тр­че с де­те­том у пар­ку или ку­пе кућ­ног љу­бим­ца и сви за­јед­но ше­та­ју. Не­ка­да су по­ро­ди­це има­ле ви­ше де­це и она су се ме­ђу­соб­но игра­ла, а да­нас све ве­ћи број ма­ли­ша­на од­ра­ста у јед­ни­ни – под­се­ћа др Ви­до­је­вић.

– Да би се два де­те­та су­сре­ла, нео­п­ход­но је да два па­ра ро­ди­те­ља ускла­де ме­ђу­соб­не оба­ве­зе. Ра­ни­је су се де­ца игра­ла у пар­ку и на њих су па­зи­ли ста­ри­ја бра­ћа и се­стре. Да­нас су та ста­ри­ја бра­ћа и се­стре на ча­су пли­ва­ња, ја­ха­ња или ике­ба­не, а мла­ђа де­ца се игра­ју мо­бил­ним те­ле­фо­ном да би ма­ма има­ла вре­ме­на да спре­ми ве­че­ру за по­ро­ди­цу ко­ја је на оку­пу тек у ка­сним ве­чер­њим ча­со­ви­ма – об­ја­шња­ва овај деч­ји пси­хи­ја­тар.

Раз­лог због ко­јег де­ца ве­о­ма бр­зо по­ста­ју за­ви­сна од ви­део-игри­ца и мо­бил­них те­ле­фо­на ре­ла­тив­но је јед­но­ста­ван – ма­лој де­ци је ва­жно да јед­ну ак­тив­ност бес­ко­нач­но по­на­вља­ју, а елек­трон­ске играч­ке по­ди­ла­зе тој по­тре­би. Де­те мо­же хи­ља­ду пу­та днев­но да игра јед­ну исту игри­цу, а сва­ки пут ка­да „по­бе­ди” ди­ги­тал­на играч­ка треп­ће, све­тли, ис­пу­шта зву­ко­ве и клик­ће, што сна­жно оку­пи­ра сва деч­ја чу­ла, због че­га се па­жња де­це скра­ћу­је. На­вик­ну­ти на ди­на­мич­ну сме­ну сти­му­лу­са и стал­не „на­гра­де” ко­је до­би­ја­ју по успе­шно окон­ча­ним игри­ца­ма, мно­ги ма­ли­ша­ни те­шко се при­ла­го­ђа­ва­ју на про­ме­не ко­је у њи­хов жи­вот до­но­си шко­ла и те­шко успе­ва­ју да др­же па­жњу то­ком це­лог школ­ског ча­са.

– Ча­со­ви има­ју пот­пу­ну дру­га­чи­ју ди­на­ми­ку – краће тра­ју, де­ца не слу­ша­ју увек оно што их за­ни­ма, а на­гра­ду до­би­ја­ју тек ка­да за­да­так ура­де ка­ко тре­ба или ка­да ма­ма и та­та на кра­ју на­ста­ве до­ђу по њих. На­жа­лост, па­жња ни­је је­ди­на жр­тва пре­те­ра­ног дру­же­ња с ви­део-игри­ца­ма и мо­бил­ним те­ле­фо­ном. Ге­не­рал­но по­сма­тра­но, до­шло је до по­гор­ша­ња и  ру­ко­пи­са и је­зи­ка јер де­ца све ма­ње пи­шу, а све ви­ше пип­ка­ју те­ле­фон и пи­шу у скра­ће­ни­ца­ма због уште­де про­сто­ра и бро­ја слов­них зна­ко­ва – за­кљу­чу­је деч­ји пси­хи­ја­тар Оли­вер Ви­до­је­вић.

Аутор: Катарина Ђорђевић

Извор: Политика