Сведоци смо да учитељи понекад погрешно поступају, јер не знају шта је физиолошко понашање даровите деце. Она су често мислима одсутна, јер начин предавања (линеарно, често досадно давање информација) не одговара брзини њиховог размишљања. Физиолошки гледано, највиши ниво рада мозга јесте асоцијативо размишљање, а то се ретко користи у репродуктивном систему образовања.
Има пуно примера када учитељи не препознају даровито дете, а по истраживању које је радила проф. М. Јуришевич (Љубљана) учитељи не препознају 30% својих даровитих ученика. Не зна се у чему је проблем и зашто та деца остају непрепозната, али претпоставка је да не могу да покажу своје квалитете у репродуктивном систему учења. Таква деца често мисле у асоцијацијама, па када учитељ нешто каже, ученик ту проналази нешто смешно и хоће да насмеје пријатеље, али често због тога буде укорен или кажњен. Или се деси да ученик одлута мислима, иако пажљиво слуша учитељицу. Али у једном моменту почиње да мисли о нечему другом. Уколико учитељица то примети, тражи да дете понови то што је управо причала иако зна да неће добити одговор. Поједини учитељи то раде, чак и кажњавају децу, али морају да знају да лутање мислима није никаква недисциплина, него се дете концетрише на нешто друго што му је интересантније. Зато је посао учитеља да децу доведу на виши ниво, да лекција и учење буду попут игре и тада ће ученици лакше пратити наставу и научити оно што од њих очекујемо. Једна од метода која се користи у НТЦ систему учења, јесте претварање лекције у загонетна питања. На пример, од податка из лекције о кенгуру, да је беба кенгура дугачка 2,5 цм, ученици су направили питање – шта је то што може да стане у шаку и док је тих димензија увек се носи у торби?
Деца при том мисле да су дошла на квиз, играју се, размишљају, повезују и смишљају питања и тако лакше науче лекцију.
Аутор текста: Ранко Рајовић
Извор: www.ntcucenje.com