Ранко Рајовић: Осмислили смо нове игре које помажу моторни и интелектуални развој

новембар 15 23:27 2018

Доктор Ранко Рајовић гостовао је у емисији „На првом месту” на ТВ прва и говорио о новим истраживањима које је са својим тимом спровео, играма које подстичу моторни и интелектуални развој, апликацији коју са тимом програмера креира како би се деци ограничио приступ мобилним уређајима и другим, за родитеље важним темама.

„Свака нова генерација је слабија од претходне две. Пажња је слабија, концентрација је слабија, опште знање. Моторика је слабија, што значи да деца нису имала довољно кретања. И шта се дешава? То да 60% деце у Крању (тамо је рађено истраживање) не могу да скоче уназад. То дете неће разумети математику у минусу кад крене у школу. Моторика је везана са тим процесима.”

Доктор Рајовић објашњава и да се биљке не крећу јер немају неуроне. Не требају им. С друге стране, животињска бића која се крећу имају неуроне. А најсложенији нервни систем има човек, што само по себи значи да смо ми бића за кретања и да се мозак развија у покрету.

„Дете мора и да се креће и да мисли. Деца данас имају слабије бутине. То знају родитељи ако затраже од детета да изведе чучањ, а оно дође до пола и само пропадне. Немају мишиће. Ако немају развијене мишиће ногу, онда их немају ни на карличном појасу што даље ствара проблем са правилним држањем тела. Зато смо ми направили игру „невидљива столица”. Деца треба да стоје у седећем положају без столице и док су у том положају цртају кућице. Они који нацртају највише квадрата, побеђују. Тешко им је да то издрже. Исправе се, онда могу да цртају кровове, па онда опет чучну.

После те игре су нас и родитељи звали да кажу да деца имају упалу мишића, али кад су следећи пут дошли тражили су сами да играју „невидљиве столице”. Знате, мора да буде игра. Ми морамо код детета чим је проговорило да пренесемо тежиште на мисаоне процесе.”

Рајовић објашњава и да деца данас мисле другачије. Ми имамо дубоку пажњу, а наша деца – хипер-пажњу. То значи да добијају јако велики број информација у јединици времена, али нема дубине обраде. Не стижу да их све процесирају. Ми морамо да им помогнемо, да мењамо начин учења у скаладу са њиховим мозгом и да вратимо дубоку пажњу.

„Зато смо осмислили игру за дубоку пажњу. Шах је најбољи за то, али неће деца од пет или шест година да играју шах. Зашто? Зато што им је тешко да схвате како иду коњ и ловац. Њима су те две фигуре проблем. Ми смо онда то поједноставили, да им помогнемо да науче. Искористили смо једну фигуру коња, ловца и топа. На таблу смо ставили и сличицу сена (које треба коњ да поједе), топа (који иде на старински брод), а ловац мора да однесе сличицу сокола. И онда дете добије задатак – за колико потеза можеш да склониш сличице са табле? Јер дете кад научи ово, онда је спремно да учи прави шах. И решили смо проблем дубоке пажње. Ми морамо те игре да правимо да бисмо вратили дете на прави когнитивни стил.”

Доктор Рајовић каже и да су данашњи родитељи преамбициозни и тиме својој деци чине медвеђу услугу. Мозак детета ради брже него наш и његов свет је мало успоренији. Зато мозак и ради брже, да све примети.

„Замислите сад дете, родитељи га воде на једну активност, другу, трећу, дете не може све те информације да обради, развија се хипер пажња. Ми морамо дечје време њему да дамо, уз пуно љубави. Дете треба водити на оно што воли, не смете га терати. Ако воли спорт, нека иде на спорт, ако воли енглески, онда то. Ми морамо да осетимо потребе детета.”

И проблем с којим се доктор Рајовић годинама бори – мобилни уређаји. Он тврди да не треба потпуно да се ускрате, али да њихова употреба мора да се ограничи јер претерано коришћење ствара проблеме о којима се већ доста говорило (у акомодацији ока, развоју фине моторике…).

„Радили смо силна истраживања и знамо да 90% деце од 10 година има свој мобилни телефон. Сад радимо на ЕУ пројекту и за две недеље ћемо завршити апликацију за телефон која ће омогућити родитељима контролу времена које деца проведу гледајући у екран. Дакле, дете ће имати пола сата дневно да користи разне апликације и како ће тих пола сата искористити је његова ствар. Да ли ће 10 минута провести на Јутјубу, 15 на Инстаграму, 5 на Фејзбуку, одлучује само. А кад то време истекне, ова апликација онда закључава све осим позива и смс порука. Дете може користити тих пола сата одједном или више пута у току дана, а може добити и бонус пола сата, ако, рецимо, препрешачи четири километра, што телефон такође бележи.

Када смо овај пројекат осмислили, питали смо децу како би „преварили” родитеље да добију више времена на телефону. А они су се досетили и рекли да би, ако на пример имају математику, дали телефоне другарима из других разреда који тај час имају физичко, како би онда изгледало да су прешли та четири километра и добили додатне минуте. Сада смо и то решили па неће моћи тако лако да преваре систем.”

Зашто је телефон проблем? Дете кад добије телефон број информација које стижу до њега с вишеструко повећава. Кад, рецимо, игра игрицу и пређе ниво њему се активира хормон среће, лучи се ендорфин, па за пет минута опет, то постаје као дрога. Стимулација мозга је прејака и то дете сад треба заинтересовати за књигу.

„Ми морамо да помогнемо деци, јер тиме помажемо и себи.” – закључује доктор Рајовић.

Приредила: А. Ц.

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.