Да ли правилник о друштвено-корисном раду у школама утиче на дисциплину. Не пристају да дете чисти кухињу, окопава цвеће, то га понижава
Најновији Правилник о друштвено-корисном, односно хуманитарном раду који је донело Министарство просвете, а тиче се ученика који направе прекршај, у самом старту изазвао је бројне недоумице. Једно од најчешћих питања јесте – колико је реално очекивати да ће ђак, који је тукао вршњака, пристати да му помаже у учењу или носи торбу, што је мера предвиђена за овај прекршај. И да ли ће га иза првог ћошка поново пребити и бацити ранац у контејнер.
Многима је апсурдно зазвучала и одредба да би једна од мера друштвено-корисног рада, као додатак на укор, за оне који доносе дрогу у школу, могла да буде помоћ домару у чишћењу дворишта, окопавању цвећа или теткицама у сређивању трпезарије. Неретки коментари били су: “Полиција не сме да жмури на дилере који се мувају око школа, а не наркомани да окопавају цвеће”.
Колико ће Правилник наћи упориште у пракси, показаће време, али оно што би у старту могло да га претвори у мртво слово на папиру јесу родитељи који по прописима морају да пристану на “меру”, а они, често, одбијају сарадњу. Наиме, ни по закону, ни по правилнику, дете не сме санкцијама да буде понижено. Није тешко поверовати да ће попустљив родитељ одбити да његово мезимче чисти учионице, плеви школске леје или помаже у кухињи уз образложење да су ти послови за њега – понижавајући.
Вратити ауторитет
Деца морају да схвате да су и школа и родитељи ауторитети изнад њих. Можда је ова нова мера Министарства просвете, баш као и тимови по школама против дроге, само кап у мору. Али, мноштво капи на крају чини море – закључује Миливојевић.
Једино што у том случају преостаје школи јесте да против несавесног родитеља покрене прекршајни или чак кривични поступак. Само брзе и оштре судске одлуке помогле би да Правилник заживи.
Бранка Тишма, школски психолог из ОШ “Лазар Саватић”, каже да би нове мере друштвено-корисног или хуманитарног рада требало да помогну ђацима у грађењу социјалних односа.
– Тачно је да ниједна од планираних активности не сме бити понижавајућа за дете и зато је потребно да школе активно укључе родитеље као савезнике. Уколико родитељ не пристаје на предложене мере, мораће то да потпише, а онда се покреће одговарајући поступак. Сигурно је да ће бити проблема у пракси, али свака додатна активност деце помаже у њиховом развоју, а ова акција Министарства просвете морала би да буде подржана и другим акцијама државе – каже Тишма.
Она констатује да су деца све пасивнија и несамостална, често изгубљена у виртуелном свету игрица, у коме је све дозвољено ради победе. Малишани све теже праве разлику између виртуелног и стварног живота. Још кад играју игрице до четири ујутро, па у школу дођу уморни, нервозни и мрзовољни, “фитиљ” им је краћи и лако започињу конфликте.
– Када скренемо пажњу родитељима, одговарају “ако му забранимо игрице, убиће се”. Родитељи, штитећи децу од обавеза и одговорности, штите од развоја – констатује наша саговорница.
Да родитељи некритички штите децу и да је са њима често отежана комуникација, сматра и психотерапеут Зоран Миливојевић. Такође верује да би школа кроз друштвено-користан рад полако могла да врати некадашњу моћ.
– Главни проблем је што је школа немоћна када треба некога да казни. Најновији предлог није наш изум, већ постоји у западноевропским школама. То је принцип реституције. Ствари које си покварио треба да вратиш у првобитно стање, а уколико не можеш, мораш некако да надокнадиш. За дете ће бити највећа казна када буде морало да ради нешто што не воли – сматра Миливојевић.
Извор: Новости