Родитељи, у реду је: и барбика и кликери!

децембар 29 23:31 2016

Свака игра је за свако дете
Није ли интересантно да деца прихватају све играчке уколико се оне уклапају у њихову игру? Како то да се не побуне када их неко одраслији преусмери на игру коју сматра „адекватнијом“? У програму као што је НТЦ се не повлачи родно заснована разлика при реализацији неке активности. Свака игра је за свако дете. Ту смо да деци понудимо све могућности. Акценат је на ономе што је важно за развој дечијег бића у целини: на моторици, резоновању и памћењу, на креативности и вербализацији, на емоционалном и социјалном аспекту. Игре спретности и брзине, низање перли, цртање, пребројавање и плес намењене су и дечацима и девојчицама. Нема разлике.

 


У светлу бурних друштвених промена које у великој мери играју улогу у дечијем развоју није реткост чути да „никад није било теже подучавати“, да су „ова деца данас чудо“ и да је „све било другачије када смо ми били клинци“. Да, истина је да се времена брзо мењају, поготово ако се промене посматрају кроз призму дететовог света: мењају се дечије игре и питања, интересовања, начин показивања емоција и ставова, стилови и канали комуницирања, дечији мотиви, навике и много тога још. Наравно, ово није ни приближно исцрпна листа психосоцијалних аспеката који се мењају. Свако од вас ће је успешно допунити посматрајући децу око себе. У свему овоме није довољна констатација, већ је много већи изазов за сваког ко васпитава/подучава децу заправо савладавање начина на које је могуће носити се са постојећим и надолазећим променама.

 

Почиње игра!
Када је реч о дечијој игри, веома је интересантно посматрати начине на које је деца иницирају, како расподељују улоге и како одређене појмове и процесе „пуне значењем“ током игре. Док се дечија игра одвија у присуству одраслих, на сваком кораку се могу чути њихови различити коментари, њихова одобравања или неодобравања, чуђења и похвале. Под тим се сматра да се одвија један вид учења, и то социјалног учења или учења по моделу, изузетно битног за изградњу слике о себи и свету. Управо начини започињања и конкретна реализација играња, посезање за играчкама или одабир „екипе за игру“ нису увек дететов слободни избор. Ту се очитавају родитељски системи вредности, породични и брачни односи, па и приоритети друштва у ком дете одраста. Утицај медија. Доминантни мотиви деци блиских особа. Стереотипи. Јасно је да је читаво друштво важно за развој дечије игре. Из друштва потичу главни фактори који су заслужни за социјализацију сваког детета (а међу њима најважнији породица, а потом школа, вршњачка група, медији и тако даље). У том смислу је дечија игра, између осталог, одраз социјалних утицаја. Рецимо, питање „женских“ и „мушких“ игара није присутно од јуче. Апсолутно све одрасле особе које улазе у интеракцију са дететом су у најмању руку делегати друштвеног контекста у ком живе, а то значи да непосредно пред дете износе како личне ставове и очекивања од дечака и девојчица, погледе на детерминисане слободе и ограничења унутар родних улога, тако и опште вредности и норме једне средине о развоју дететовог идентитета. На пример, за једног дечака је веома пожељно да се заинтересује за расклапање и поправљање различитих играчака, за спортове и акцију на отвореном, градњу од коцака и за коришћење играчака-возила. Са друге стране, девојчицу је тешко замислити незаинтересовану за лутке и играчке-бебе у колицима, за плес, сликање и рукотворине различитих врста, старање о играчкама-љубимцима и томе слично. Овде је важно најпре разумети комплексност процеса васпитања и подизања уопште. Упутно је сматрати социјално учење на релацији дете-родитељ одговорним за васпитање у том смислу, али не изоставити личност родитеља, њихове односе са родитељима, биолошке/генетске предиспозиције и детета и одраслих и низ других фактора. Деца добијају повратну информацију од одраслих (било да је упућена директно или индиректно) да одређена активност јесте или није „за њих“. Није реч о постављању узрасних или ограничења која су сходна ситуацији, већ о ограничењима дефинисаним само на основу припадности популацији девојчица или популацији дечака. Понекад се иде и толико далеко да се тај утицај манифестује кроз контролу над игровним активностима и наметање алтернативне игре („Сине, па немој то, то је за девојчице. Ајде узми овај трактор и багер, па ћемо ми момци да пунимо овде песком.“). Дете је добило информацију. Или, примера ради: „Немој се љутити што те не пуштају, драга. Нека их, они су дечаци. Они воле да трче и да шутирају.“ Дете је добило информацију. Свакако да је узрочно-последичну везу тешко, па и немогуће овако дефинисати, али једно је сигурно: социјално учење је важан, али не и једини фактор који објашњава начине (али и исходе!) васпитања које ће бити мање или више у складу са полом детета (Подсећања ради, пол је појам који се односи на биолошку категорију и дете га добија рођењем, док се род односи на социјалну категорију и изграђује се искуствима, учењем, праксама социјализације итд.).

 
Да ти кажем шта је за тебе!
Честе, скоро типичне ситуације у пракси предшколских установа згодне за разговор о овој теми тичу се коришћења играчака и активности везаних за њих. Дечије активности које обухватају улепшавање, кување, бригу о другим бићима и сличне, су већином намењене девојчицама. Поједина деца чак перципирају да постоји „мушки“ и „женски“ кутак у заједничком простору. Препознају то и у продавницама играчака. Дечаци углавном имају опције да одаберу нешто из спектра играчака које су везане за авантуру, истраживање, спашавање других или спорт. Девојчицама те опције нису понуђене у истој мери. Видите, није само ствар у томе што деценијама одрасли упућују децу на играчке за дететов род, него и у томе што ниједног тренутка не понуде детету алтернативу, избор „оног другог“. Родитељи и васпитачи/це су управо ту да кажу да је свака играчка за све. Луткама, коцкама и возилима на сличне или пак, различите начине, у зависности од интересовања, могу да се играју и дечаци и девојчице, то је сасвим јасно, али деца то током развоја неће спознати уколико им неко од одраслих модела то не понуди. Деца на раном узрасту немају капацитет да освесте да је свака играчка за њих и да могу да одаберу било шта, иако поједини одрасли верују да деца то сама могу. На основу реакција одраслих, а потом и вршњака/киња дете врши селекцију материјала за игру и начина играња. Довољно је да неко девојчици каже: „То је за дечаке, узми нешто друго.“ или дечаку, уз осмех: „Нећеш ваљда тиме да се играш, па ти си дечак!“ Истицање родног идентитета понекад се своди на ограничавање реализације започете игре, а код деце овог узраста је неретко заступљено и код куће и вртићу. Улога одрасле особе је да прати и модерира игру (да посредује, благо интервенише и премошћава јаз), поготово ако дође до сукоба због родног питања и сигурним корацима одведе до решења евентуалног конфликта. Зато је важно имати јасан став о томе.

 
А како другачије?
Последице оваквог односа према дечијој игри нису одмах видљиве. Дечаци и девојчице се ретко буне, ретко показују незадовољство или фрустрираност због преусмеравања на игру која је очекивана за род ком припадају јер их понекад вршњачка група већ чека у започетој активности. Треба само да се придруже. Чак и када није тако, наведени примери говоре о томе да су одрасли спремни да буду партнери/ке у тој социјално пожељној, очекиваној врсти игре. Последице се јављају накнадно, при формирању вредносног система. Предшколско дете већ вреднује шта јесте за дечака, а шта за девојчицу, чега да се клони, а којим активностима да се придружује, као и при каквој врсти организације сопственог времена ће бити похваљено.

 
У програму као што је НТЦ се не повлачи родно заснована разлика при реализацији неке активности. Свака игра је за свако дете. Акценат је на ономе што је важно за развој дечијег бића у целини: на моторици, резоновању и памћењу, на креативности и вербализацији, на емоционалном и социјалном аспекту. Игре спретности и брзине, низање перли, цртање, пребројавање и плес намењене су и дечацима и девојчицама. Нема разлике. У тим активностима се крију важне поруке за когнитивни систем сваког детета, а међу њима важност асоцирања, покретљивости и анализирања решења. Оно што је такође веома битно је раст самопоуздања и ослобађање детета да се опроба у најразличитијим активностима. Одличан пример је и НТЦ у природи. Нема готових играчака, него деца састављају нове предмете за игру од онога што пронађу у околини. Пењу се на дрво, уз узвишења, прескачу и уче да се оријентишу пратећи знакове на отвореном. Исто тако, вежбају да што прецизније сложе каменчиће по величини или боји, цртају и рачунају на крају шумског полигона. Родни стереотипи не разбијају само кроз разговор са децом и објашњења која су понекад упитна за разумевање у предшколском узрасту, него на активан начин, кроз игру и свакодневну праксу, а што је најважније, у сарадњи са децом.

 
Сви, све
Овакав приступ теми нема за циљ да генерализује понашање одраслих према дечијој игри, нити да осуди одрасле у целости. Веома је важно освестити колико ограничења на родно стереотипну игру утичу на развој дечије слике о себи, комуникације и односа са светом уопште. Дужност и обавеза одраслих је да учествују изградњи детета које ће се трудити да превазилази себе, нудећи и девојчици и дечаку све врсте игре, све начине организације слободног времена и све опције хобија, а касније и занимања. Одговорност је заиста велика. Добар почетак је зато, охрабрити сву децу у свим активностима и ниједног тренутка не изгубити из вида да је свака игра у којој дете развија неку вештину и брже се оспособљава за одређене активности и стиче нова искуства, уствари одлична игра. И за девојчице и за дечаке.
Аутор текста: Тамара Костић

Извор: ntcucenje.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.