Родитељи, зашто ваша деца немају појма шта им предајем?

Желим да представим процес учења, вежбања и провере знања како бих мало приближила јавности шта се дешава по школама. Прве две етапе ће бити урнебесно досадне јер сам морала да се до детаља вежем за конкретан пример.

1. Етапа – Обрада и увежбавање. Наставник сам енглеског језика. Радимо разлику између простог и трајног садашњег времена. У питању су два времена која се учестало користе и у говору и у свим писаним облицима енглеског језика, дакле не подучавам их нечему што неће користити.

Како се граде та два времена су већ учили (али не и научили, видећете зашто), те прво одвајам два часа да их подсетим, односно поново обрадим грађење простог и трајног садашњег времена. Вичу да им није јасна промена глагола TO BE. Покушавам да им објасним да, нажалост, ту нема објашњења, већ се учи напамет, односно усваја кроз вежбу и употребу (направим паралелу да се не може објаснити промена глагола ЈЕСАМ у српском језику, већ мора да се усвоји на исти начин). Смишљам стотине примера, налазим и о свом трошку копирам што интересантније материјале за вежбу, најављујем тест и одвајам две недеље за увежбавање разлике. Часови изгледају тако што је 30% одељења већ схватило и досадно им је, а 70% се упиње свом снагом да ментално буду на неком другом месту и не прате шта се дешава на часу, док их не прозовем да уз моју помоћ ураде вежбу, изведу дијалог или нешто слично, а и тада су присутни само тих пар минута и чини ми се да се улажу свестан напор да забораве и то што су инстант схватили што пре.

2. Етапа – Провера знања. Прошло је две недеље, моле ме да одложим тест пошто нису спремни. Одлажем тест и још недељу дана вежбамо. Дајем тест и пола одељења добија јединице (за два тачна одговора од 15 дајем двојку). По Правилнику о оцењивању, када више од пола одељења добије јединице, мора да се поништи тест, што и радим, заказујем допунску и наредне две недеље седим сама у учионици и надам се да ће ученици којима сам предложила да похађају допунску наставу доћи. После те две недеље поновног увежбавања на регуларним часовима јер нико није дошао на допунску уз невероватну лепезу изговора, поново дајем тест и опет пола ђака добија јединице. Верујте ми, да су 15% времена пратили на часовима, сви би имали петице. Е, сада сам већ стиснута временом, законски сам обавезна да имам четири оцене у току полугодишта а прву још нисам дала после два месеца због описане ситуације, тако да свима који су добили јединице дајем двојке и уписујем оцене у дневник.

3. Етапа – Жеље, честитке и поздрави. Сада крећу родитељи. Таман да грицнем ужину на петоминутном одмору јер сам наредна три одмора дежурна, долази двоје родитеља, први виче да ја не знам још ко је он и његово дете, а други се жали како нисам признала одговор ARE DOING, а тачно је написано. Ја објашњавам да је написано ћирилицом, те да ниједан човек са енглеског говорног подручја не би разумео шта ту пише, како би ми родитељ објаснио да му не солим памет јер он зна енглески из филмова и да је то тачно. На крају овог дивног дана ме директор позива у канцеларију и каже: ,,Аман, шта је теби, признај то ћирилицом и дај тројке-четворке уместо двојки, нећу да имам проблема са инспекцијом.“ И ја признам, и двојке питам да ми кажу пет речи на енглеском по избору и дам им тројке.

4. Етапа – Туга преголема. Најгоре је што није мени жао себе, него деце. Ја сам тај енглески научила, усавршавала на факултету и у Америци, усавршавам га и даље читањем, комуницирањем са пријатељима из Америке и превођењем. Али ће све те петице и четворке некада хтети да прочитају пропозиције конкурса на 99 design-у, пожелеће да преведу рецепт, одгледају филм, користе страну литературу како би се професионално усавршили, погледају sample за пропратно писмо за конкурс за посао, а неће моћи, јер ја са овим законима и разумевањем родитеља могу само да статирам у том филму њиховог онеспособљавања.

Татјана Станковић