Родитељство – како наћи меру?

децембар 22 21:52 2015

Један пријатељ ми је скоро причао, како је присуствовао занимљивој ситуацији за неком организованом вечером. Брачни пар је дошао на вечеру са петогодишњим сином и оцем једног од супружника. Како је вечера одмицала, прича мој пријатељ, тако је дечак постајао све несташнији. Што је нормално, вероватно му је постало превише досадно од одраслих разговора, у којима нема места за његово учешће и уморио се од играња улоге „доброг сина“. Како је постајао несташнији, родитељи су све више подизали тон, упозоравали да прекине и претили санкцијама („Доста више бре“; „Видећеш ти после“; „Само још једном зуцни“; „Кажњен си, кад дођемо кући“ и слично). Оно што је мом пријатељу највише запало за око је што је имао јак утисак да њихове интервенције нису из почетка имале никакав ефекат, нити обећавале да ће променити дечаково понашање. Колико год било досадно дечаково упадање, реаговање родитеља је додатно повећавало тензију за столом. Онда је, од једном, до тада ћутљиви дечаков деда, одреаговао на родитеље: Аман, будите бар ви одрасли и зрели, не реагујте на његове детињарије својим!

Волим да разговарам са овим пријатељем, јер су нам теме разговора, чак и када су славља и слично у питању, најчешће оно што смо ново научили – ситнице које живот значе. Он ми је рекао, обзиром да познаје брачни пар и дете од раније, да је увидео исправност речи старијег човека – дечак јесте био немиран, али је ипак само дете (шта све можемо да очекујемо од детета, поменућемо касније), али проблем је изгледа лежао што су се и родитељи на неки начин постављали као деца према њему!

porodica

Психологија нас већ неко време учи да се дете учи примером, а то је оно што је дечаков деда желео да искомуницира са његовим родитељима. Понашајући се зрело, одговорно, смирено и дисциплиновано, ми дајемо пример свом детету какво треба да буде кад порасте. Пример је доста важнији од држања лекција, јер дете конкретно размишља и воли да види резултате који проистичу из примера, тако се немојте чудити ако дете не буде баш оно што сте му говорили да буде, јер му је можда ваш пример говорио другачије.

Већ смо говорили како наше речи, гестови и акције могу да утичу на нашу децу, преношењем својих личних жеља на њихово васпитање (толико је наш утицај моћан), или запостављањем и занемаривањем (ми смо нашој деци веома потребни), колико наши планови утичу и на њихов живот и колико је важно бити свестан да су наша деца „наша“ док не одрасту. Какве онда жеље и планове би било добро да имамо? Шта да заправо радимо са нашом децом у међувремену? Како би требало да се опходимо према њима? Какви би ми требали (или било добро) да будемо? У овом тексту ћемо, савет по савет, покушати да вам помогнемо да будете бољи у родитељству, али ви запамтите – све што кажемо, добро преиспитајте и закључите има ли смисла то за вас, па сами одлучите да ли ћете послушати.

Говорили смо како је по децу и њихов квалитет живота лоше имати и превише и премало планова. Такође је лоше имати превише прецизне или нејасне планове. Шта је онда исправно? Ако боље погледамо, видећемо да у сржи лоших планова и код преамбициозних и код неамбициозних родитеља стоје погрешне претпоставке о њиховом детету. Родитељи се често понашају или да су њихова деца премала да одлуче, на пример, чиме ће се бавити, односно да не знају и да неће знати да одлуче, па даље претпостављају да је у реду да они одлучују за њих. Друга погрешна претпоставка је да деца јако личе на нас, па ће онда имати и сличне афинитете (ово доноси и наде и страхове). Иако је то често истина, у комбинацији са првом претпоставком, родитељи се осећају позваним да планирају њихов живот: одлучују коју ће школу њихова деца да похађају, којим активностима ће се бавити и чак које ће им занимање бити.

Савет за родитеље је – не планирати на основу онога што не може бити проверено. Како ми можемо знати да је наш шестогодишњи Новица будући Ноле? Чак и да смо сигурни у велики таленат нашег детета у једној области, хоћемо ли можда његовим претераним вежбањем занемарити неки подједнако велик, чак већи таленат који би се испољио тек касније. Држите своје планове према деци отвореним, јер, реално, не можемо знати шта ће бити са нама кроз пет година. Живот је такав – непредвидив. Уколико научите дете супротно кроз своје поруке, каквим животом ће то дете живети?

Добар родитељ је укључен у живот свог детета. Он не би одлуке о будућности свог детета (које стоје и на родитељу и на детету, додуше кад одрасте) препуштао претпоставкама, већ стално проверавао – разговорима са дететом, посматрањем његових тренутних склоности и уважавањем и развијањем интересовања. Право родитеља остаје да бира која ће интересовања код свог детета да негује и у то не желимо да се мешамо. Само, остављамо родитељима да се замисле да ли ће им њихово дете на крају бити захвално.

Уместо планирања конкретних занимања, будимо конкретни у својим плановима на начин – шта желим да моје дете уме и зна, што ће му помоћи да води успешан живот? Да ли је то истрајност? Ентузијазам? Да воли оно што ради? Да уме да ослушкује себе и своје потребе? Дисциплина? Креативност? У нашим настојањима да научимо дете да успе, често заборављамо да га подучимо способностима које су заиста потребне за успешан и испуњен живот – цењење слободног времена, других људи, показивање нежности, разумевање и промишљање сопствених осећања…

rodi

Будимо усклађени са својим дететом, његовим расположењем, навикама, мишљењем и емоцијама. Научимо да препознамо како се осећа и како да му одговоримо када треба да се умири, подстакне, похвали, утеши… није довољно само знати шта оно мисли, већ и доживети шта му треба и пружити му то, на емоционалном плану. Детету је од поклона-играчке за живот много вредније ако га научимо шта осећа када пас нагло залаје на њега, када му друг не да његову бициклу, када се посвађа са васпитачицом, када вас види након целог дана проведеног у вртићу или школи… Размишљајте као да су наша деца ванземаљци који су се спустили на ову планету и да о њој (ни себи ни нама) не знају баш ништа, чак ни које је звоно нашег стана. Помозите им да што боље разумеју себе, друге и свет око себе.

Децу требате да пелцујете. Ви сте вашем ванземаљцу први репрезенти света, а у свету има и лоших искустава. Шта више, има доста патње. Не покушавајте да својој деци удовољавате сваку жељу. Њима треба ваш подстицај. Забрана. Овим се детету постављају границе и обезбеђује му се предвидљива средина. Детету одговара да „познаје ред“. Још, од детета се подстиче здрава борбеност, која покреће развој. Ако нам је све дато на тањиру и ако други ураде све уместо нас, како ћемо ми моћи да се развијамо? Дакле, не значи да требате да допустите да ваше дете избегава часове музике или тренинге. Додатне активности могу доста да помогну у успостављању радних навика, дисциплине и одговорности (што је позитивна карактеристика за скоро свако занимање). Оно што треба избегавати је – правити од детета музичара, адвоката или спортисту, док је још дете.

Као што показује прича са почетка текста, да би били добар родитељ свом детету морате бити зрели и да се понашате као одрасли. Сваки аспект наше личности се развија онолико колико труда уложимо у њега. Великим делом у нашим душама преовладава детињастост. За васпитање и негу, рецимо, радозналости, потребно је да се проживе различити стадијуми развоја интересовања – једноставна интересовања, њихово продубљивање, спајање различитих области и различитих интересовања. Слабо развијена способност, односно детињастост, не може да васпита, једино да подстакне на развој, ако је неподношљива, као када дете пожели да надрасте свог родитеља. Дешава се и обрнуто, када родитељ није део себе развио, па га на развој подстакне када види своје понашање у свом детету, а то је најздравији одговор – одговор развојем. Тек када ми постанемо људи, можемо да очекујемо да ће и наша деца постати. Зато, морамо да будемо самокритични и отворени за даље одрастање.porodi

 

Важан аспект одраслости је одлагање задовољења. Ако успемо да одложимо задовољење наших потреба како би изашли у сусрет потребама нашег детета, наше дете ће бити задовољно. Треба на уму имати разлику између одлагања и потискивања потреба и жеља. У првом случају ми на неко време заборављамо на себе и задовољавамо потребе (храна, сан, одмор, забава, наша интересовања, самоћа, мир…) када нам се укаже прилика (коју најчешће сами креирамо), док у другом случају заборављамо на себе на „неодређено“, а тако нисмо добри за себе. Занемарујемо важност да нас други доживи као особу, те га тако развијамо да са нама чини шта му је воља – не постављамо му границе и на чудан начин се удаљујемо од другог, не дозвољавајући му да доживи НАС, као целовита људска бића.

У односу родитеља и детета врло је важна узајамност. Ако очекујете да ваше дете трпи, морате и ви бити спремни да трпите за њега. И то буквално, када ваше дете доживљава тензију (када се „узврпољи“), ви сте ти који требају да поднесу његову додатну тензију, стишају је и упере у позитивном, развојном смеру. Сетите се, наша деца су ванземаљци који не знају чак ни шта да раде са својим вишком енергије.

Због тога што су на неки начин као ванземаљци, а на неки начин јединствена људска бића, наш задатак је да у сваком времену пронађемо баланс између образовања и подучавања ванземаљца и допуштања слободе и одговорности васпитаној јединци. Ово се најбоље постиже кроз партнерски однос – ви сте партнер вашем детету у његовом великом послу упознавања себе и света. У овом односу родитељ, иако је ауторитет, дозвољава право гласа свом детету, али га и укључује у свакодневни живот у оној мери у којој је дете способно. Родитељ свој ауторитет базира на знањима и способностима које дете још не поседује, не на разлици моћи између њега и детета (не – нећеш то радити јер сам ја то рекао, или рекла; већ – видиш, ако то урадиш ја знам да би се догодило то и то).

Однос детета и родитеља је из почетка неуједначен – дете је беспомоћно, мало и слабо и зависи од родитеља. Циљ родитељства и одрастања је да се током времена, како се капацитети детета природно развијају, изједначи неравноправност између родитеља и детета. Дете, штавише, у ову неравноправност уноси и своје снаге: то је прво, огромна енергија и радозналост, жеља за овладавањем једне по једне способности и бескрајно поверење којим улазимо у свој однос са родитељима. Временом, како одрастају, деца овладавају различитим аспектима свог понашања, личности, различитим способностима, полако се разочаравају у нашу свемоћност (што је неопходно, јер-), постају све усмеренији на своје способности и могућности да уче, односно, ослањају се све више на себе.

Да би се партнерски однос остварио, дете мора да учествује у свом развоју, у животу око њега (јер ту се налазе ресурси његовог развоја). Ми морамо да му обезбедимо сигурност да може да истражује, испробава, учи и развија се. Већ смо поменули да је потребно подстицати их и фрустрирати, али ова фрустрирања морају бити заснована на реалним потребама средине и развојних задатака детета (о развојним задацима нажалост овде немамо места писати) и уобличена континуитетом, доследношћу. Ово не значи да, ако мама не дозвољава слаткиш пре ручка, да нико не треба детету то да дозволи. Дете лако научи шта од кога може да очекује и то њему има савршене логике. Континуитет се постиже личном доследношћу, где не требамо прибегавати ригидности, већ понашати се по усклађеном логичком систему, где некад има места за изузетак, уколико га можемо оправдати (данас је празник, сви смо опуштени, па можеш да поједеш колач пре ручка у овој ситуацији).

На крају, морамо да закључимо – у родитељству важи правило које извлачимо из живота – ништа није савршено. Не постоји савршено родитељство без грешака. Родитељство је компликован и тежак позив у ком се преплићу све наше лично и оно око нас, наше дете, други и тако даље. Не очекујте од себе да ћете увек наћи право решење за васпитну ситуацију. Не очекујте да ће ваше дете бити потпуно и до краја васпитано (постоје они који у то верују). Радије, очекујте да ћете негде погрешити. Зашто би се оптерећивали таквим идејама, питате се? Јер, то су мала врата која воде добром родитељству – умеће подношења дилема и конкретних акција које сте предузели, без сигурности да је та одлука она исправна. Овим ћете постићи навику да стално преиспитујете своје васпитне одлуке и тако остављате места да се појави ново, боље решење. Друго, још важније, ако то урадите како треба, послаћете вашем детету поруку да вам је стало до њега, да га волите и желите му добро, што ће вашем детету значити много више него савршено васпитање. Само, не заборавите да не будете преамбициозни у тим подухватима!

 

Аутор: Милош Момчиловић

 

Извор: lekariduse.wordpress.com

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.